Kritika moći palamuđenja

Nedavno je dr prof. Vladimir Vuletić, profesor Filozofskog fakulteta i predsednik UO RTS, u svojoj redovnoj kolumni u Politici srpskom narodu i senatu blagoizvoleo obznaniti da su (neimenovani) postmoderni autori (valjda nisam i ja među osumnjičenima) „pokazali da je pojavom masovnih medija realnost u klasičnom smislu prestala da postoji“.

Ali nemojte trčati pred rudu, ne paničite, ne jurite u skloništa, Vuletićeva crna vest je – kako bi to rekao radio Jerevan – samo delimično tačna; stara dobra realnost i dalje postoji (i nastaviće da postoji dok se drugačije ne naredi) – davnih je to dana dokazao Imanuel Kant – ali je isti autor isto tako dokazao da mi, ljudi, nismo u stanju da je dokučimo i da je nama dostupna isključivo realnost čulne percepcije.

Ali dobro de – rekao bi neko – profesor filozofskog fakulteta, i treba da piše o ontologiji i to bi vaistinu bilo u redu da je Vuletićev tekst posvećen problemima bića i nebića, ali nije. Ja sam, recimo – i kao čovek i kao postmodernista – stekao utisak da je Vuletić otrcanu frazu o prestanku postojanja realnosti postavio kao postmodernističku zamku u koju treba da upadne aktuelna povika na neslobodu medija u zemlji Srbiji. Jer pazite, ako je realnost prestala da postoji – kako Vuletić insinuira, a na čemu oni koji su ga instalirali za predsednika UO RTS zdušno rade – zar je važno kako se ta nerealnost predstavlja u medijima? Tim pre – razvija dalje Vuletić tezu – što se „svuda u svetu pokazalo da mantra o slobodnim medijima služi kao dimna zavesa iza koje se vodi ogoljena politička borba, a cilj te borbe – otkriva Vuletić – „nije sloboda medija, već zadobijanje ekonomske i političke kontrole nad medijima“.

I to je (delimično) tačno, ali se opet javlja ono „ali“. Kad se neko – ko god bio – dokopa apsolutne ekonomske i političke kontrole nad medijima, kao što je to bio slučaj u SSSR-u, onda se, recimo, havarija nuklearnog reaktora u Černobilu mirne duše može predstaviti kao lokalizovani požar i to – viđi vraga – sa stanovišta realnosti percepcije bude opšteprihvaćeno i utešno, ali se pokaže katastrofalno po ljudsku istoriju i život. Radioaktivnost koju srpski kontrolisani mediji prećutkuju (ili je prikazuju kao kao prolećni lahor) bitno je drugačije vrste od one černobiljske, ali je na duge staze isto tako opasna po istoriju i život, jer kada se kontrolisana realnost percepcije (čitaj masovne kretenizacije) previše udalji od realnosti (koju je Vuletić prerano upokojio), onda dolazi do – nazovimo ga – rascepa iz koga pokuljaju mnogi pičvajzi. Ti se pičvajzi uglavnom obijaju o glavu masovno i pogrešno informisanih i dezinformisanih, ali ponekad i dezinformeri ograišu.