Dodvoravanje vlastima kroz optužbe kolega koje se bore za slobodu medija

Verovanje da je vladavina prava neodvojiva od demokratskog društvenog uređenja, koje je, opet, teško zamislivo bez slobode štampe, ovih dana je dovedeno u sumnju i osporeno sa više strana.

Najpre od strane tužilaštva koje je zaključilo da nema osnova za pokretanje postupka protiv onih koji su sa inauguracionog skupa predsednika neke od novinara i druge nepoželjne osobe silom odstranili zahvatom poznatim u rvanju kao „kragna“.

[povezaneprice]

Novinari sa čeličnom ogrlicom oko vrata

Ajd sad da se ostalo samo na tome. Ali nije. Tužilaštvo se, naprotiv, potrudilo da u obrazloženju odluke izvođače rvačkog zahvata, koji se – ni uz najveću velikodušnost – van ringa ne može opisati drugačije do kao nasilnički čin, pohvali za odmereno i pristojno ponašanje.

Moramo se, zaista, upitati u čemu se ta odmerenost ispoljava. Da li možda u tome što „izbacivači“ svoje žrtve nisu načisto udavili, već samo malčice pridavili? Ako je odluka tužilaštva najviše što država može da ponudi za zaštitu novinara, tada im ne preostaje drugo već da na posao odlaze sa čeličnom ogrlicom oko vrata.

Ne zna se šta o tome misli „higijeničar“ Branko Ružić, koji se dosad lažno predstavljao kao ministar i jedan od prvaka socijalista, ali se zna šta misli o ponašanju srpskih novinara na skupu o medijima u Tirani. Pokušaj da se država (Srbija) tako predstavi, prema njemu, nije bio ni „pitak“ ni „higijenski“.

Ako su, kako ona (Smajlović) tvrdi, srpski novinari u Tirani tražili političku podršku od Evropske unije, tada su to činili na zaista neobičan način: kudeći je, umesto da je hvale, što ne čini dovoljno za slobodu štampe za koju se na rečima zdušno zalaže. Nisu se, prema tome, oni dodvoravali važnim evropskim ličnostima

Pa da vidimo čime su to „higijeničara“ pomenuti novinari toliko rasrdili. Da li time što su evropskom komesaru za proširenje Johanesu Hanu sručili u lice da im je dosta licemerja zvaničnika Evropske unije, kojima su na jednoj strani puna usta vladavine prava i slobode štampe, a na drugoj strani se nadmeću u pohvalama čoveku koji i jedno i drugo uveliko satire?

Ili možda što su tom istom komesaru zamerili što predsedniku – kao i mnogi drugi evropski državnici – odvaljuje rame od tapšanja umesto da mu otvoreno poruči da takvo ponašanje nije u skladu sa vrednostima za koje se Evropa – bar na rečima – revnosno zalaže?

Ako je to ono što „higijeničaru“ smeta, to otkriva samo da su za njega vlast i država jedno isto. Nimalo iznenađujuće, naravno, jer je njegova tobože levičarska partija i bez pranja ruku ulazila naizmenično u koalicije i sa strankama desnice i centra samo da bi na vlasti ostala.

To što je Vlada u razgovore sa grupom Za slobodu medija uključila čoveka koji se o novinarima izražava sa toliko prezira i nipodaštavanja, dovodi u sumnju i njene namere. Pre svega o shvatanju objektivnosti za koju premijerka kaže da treba da bude ravnomerno raspoređena.

To je, naravno, i korisno i poželjno, ali samo pod uslovom da se i sve drugo deli na ravne časti. Nije, nažalost, tako, jer su režimski mediji i finansijski povlašćeni i pravno zaštićeni za razliku od šačice preživelih novina i televizija koje se i doslovno guše.

A kako je Ljiljana Smajlović postala urednica Politike?

Da li je moguće da tako naglašenu političku pristrasnost, koja se u komisijama za dodeljivanje novčanih sredstava (naročito u lokalnim sredinama) više i ne krije, ne zapaža jedino bivša glavna urednica Politike koja se u tekstu za Nedeljnik pita: „Zašto bi novinar tražio bilo čiju političku podršku za svoj rad?“

I ona se, poput „higijeničara“, grozi ponašanja u Tirani „kolega u crnim majicama“ za koje izjavljuje da je „farsično“, ali ne i „smešno“.

Zbog čega?

Tužilaštvo se potrudilo da u obrazloženju odluke izvođače rvačkog zahvata pohvali za odmereno i pristojno ponašanje… Moramo se, zaista, upitati u čemu se ta odmerenost ispoljava. Da li možda u tome što „izbacivači“ svoje žrtve nisu načisto udavili već samo malčice pridavili?

Zbog toga, kaže ona, što „pozeri u crnim majicama“ umesto da uređuju novine, traže političku podršku. I to u svetu, čime, kao i njen istomišljenik iz Vlade, prepredeno navodi na zaključak da služe tuđim interesima.

Ova izjava iziskuje mnoga pitanja. Jedno od njih svakako bi moralo da glasi: Da li bivša glavna urednica misli da se novine štampaju u bezvazdušnom prostoru? Pod nekom vrstom „staklenog zvona“, očišćenog od političkih bacila i bilo kakvog društvenog uticaja.

Da li je, najzad, ona sama postala glavni urednik bez političke podrške preko noći? Ili je, tek tako, kao britanski komičar, upala kroz krov u redakciju Politike, da bi se u nju još jednom vratila i bez pomoći čudotvorne čokoladice?

Ako su, kako ona tvrdi, srpski novinari u Tirani tražili političku podršku od Evropske unije, tada su to činili na zaista neobičan način: kudeći je, umesto da je hvale, što ne čini dovoljno za slobodu štampe za koju se na rečima zdušno zalaže. Nisu se, prema tome, oni dodvoravali važnim evropskim ličnostima, već su im, naprotiv, narušavajući idiličnu atmosferu skupa, zamerali što – umesto jalove rasprave – nezadovoljstvo nezavidnim stanjem u medijima ne isporuče javno vlastima koje su za takvo stanje i najviše odgovorne.

Imajući to u vidu, moramo se upitati ko se kome dodvorava i preporučuje. Da li srpski novinari u Tirani evropskim vlastima ili njihovi kritičari u domovini domaćim?