Demantovanje ili – Ostajte zdravi!

Tužan čovek koji je to kupio unutra je mogao da pročita i detalje našeg nepostojećeg razgovora koje je anonimnom autoru teksta preneo “očevidac”.

Šteta što sam taj primerak bacila u đubre pa ne mogu da citiram plodove te imaginacije, zapamtila sam formulaciju: “Pajtić je Olji doslovno rekao: ….”

U nastavku teksta se na temu te doslovne izmišljotine bez skrupula izjasnilo nekoliko analitičara. U kockici je bilo zabeleženo: “Olja Bećković se na naše pozive nije odazivala.” I to je bilo jedino tačno u celom tekstu.

S Bojanom Pajtićem nikada se nisam srela nigde osim u televizijskom studiju. U tom restoranu nisam nikada bila ni s kim. Citirani razgovor se nikada nije desio. Nisam odgovorila na poruku koja mi je stigla s potpisom nekog nesretnog deteta koje je želeo da bude novinar, a čiji roditelji nisu pomišljali da će trijumf školovanja koje su finansirali kako su znali i umeli biti radno mesto u tabloidu na ispisavanju SMS-ova sa uvek istim sadržajem: “Dobili smo informaciju da ste…., molim vas za komentar.”

Šta se na to odgovara? Svi koji prolaze pored njihove zgrade, a naročito svako ko ima bilo kakvog posla u toj redakciji zna da se tamo informacije ne dobijaju nego izmišljaju. Jer ne znam kako bi bilo moguće “dobiti” informaciju u kojoj ništa, ama baš ništa nije istina. Pa ni doušnici i “volonteri očevici“ nisu toliki kreteni da bi fantazirali od početka do kraja.

I oni imaju neku čast i obavezu prema istini. Dakle, kao što ja nikad nisam kročila u restoran koji se pominje, tako nije ni citirani “očevidac”.

Tu vest je kao i gomilu sličnih izmislio isti čovek, koji, naravno, nije volonter. Pošto zna da je sve što je napisao slagao, naravno da nema nikakvog smisla da sopstvenu laž sa mnom proverava. Šta god da sam odgovorila, on svoju planiranu naslovnu stranu ne bi promenio. Čemu bi onda služilo moje demantovanje?

Pre desetak dana na naslovnoj strani jedne slične novine osvanula je nova senzacija: Jeremić pravi nedeljnik – Za urednika hoće Olju Bećković! Tri godine tužniji čovek koji je to kupio unutra je, iako ne voli da čita, mogao da pročita:

“Vuk Jeremić je odlučio da pojača medijske napade na vlast pa je rešio da napravi svoj nedeljnik. Prvi saradnik biće mu O. B. Jeremić i Bećkovićeva našli su se pre neki dan u jednom restoranu na Dorćolu. U četiri oka više od sat vremena su razgovarali o novom medijskom projektu. Vuk joj je pričao kakve tekstove želi da vidi u svojim novinama, da bi ubrzo počeo da je ubeđuje kako je upravo ona pravo rešenje za mesto glavnog urednika, priča naš sagovornik koji je bio očevidac ovog poslovnog sastanka. …Naš sagovornik priča da je Jeremić nekoliko puta ponovio da ne treba da sumnja da će svi biti zadovoljni platama, da sa finansijerima neće biti problema, ali o konkretnim sumama nije govorio.”

U nastavku tog trabunjanja navode se i opservacije čuvenog medijskog analitičara o nedaćama koje bi iz ove “vesti” logično mogle slediti: “U toj ekipi svakako očekujem i novinarske kadrove bliske nekadašnjem DSS, kao što su Đorđe Vukadinović i Slobodan Antonić, koji su takođe veoma bliski prijatelji Oljinog oca Matije, ističe analitičar.” Anonimni autor beleži da se na pozive redakcije nisam odazivala.

Pa zašto se sada odazivam? Zato što se ispostavilo da su stvari gore nego pre tri godine. Tada nije bilo nikog normalnog kome bi palo na pamet da poveruje bilo šta što takvi listovi objavljuju. Ovih dana me je, međutim, nekoliko zdravih i pravih ljudi pozvalo da tu informaciju provere. Vrag je odneo razum. Očevidno.