Prijatelji vlasti u Briselu: Falsifikovanje stvarnosti po meri Vučića

Ne zna se šta je čudovišnije u predstavi koja je ovih dana odigrana u Evropskom parlamentu u Briselu. Da li to što je – u jednoj od naslovnih uloga – stanje medija u Srbiji tumačio Dejan Vuk Stanković, jedan od najprilježnijih medijskih potrčka vlasti? Ili možda to što su u raspravi korišćena istraživanja „Medijametra“ Instituta za javnu politiku Vladimira Bebe Popovića, savetnika na više balkanskih dvorova, upamćenog po jednoj od najgnusnijih izmišljotina na račun direktorke nevladine organizacije MANS Vanje Ćalović.

Iako su pomenuta svojstva dovoljna da se rasprava odigra kao farsa, priređivači predstave su se svojski potrudili da je doživimo kao oporu grotesku.

Prijatelji Srbije i prijatelji vlasti

Čime sve to? Najpre time što su se predstavili kao „Prijatelji Srbije“ (kako se naziva neformalna grupa), iako bi im mnogo više pristajalo da su sebe opisali kao „prijatelje vlasti“. Zašto? Zato što rasprava o slobodi medija ili bilo kakvim drugim slobodama uostalom (u Evropskom parlamentu bi to morali da znaju) – po samoj svojoj prirodi – isključuje jednostrani prilaz, što priređivačima nameće obavezu da čuju i ličnosti čije se mišljenje o stanju medija u Srbiji razlikuje od mišljenja skutonoša vlasti.

Stanje medija u Srbiji pred evropskim parlamentarcima tumačio Dejan Vuk Stanković, jedan od najprilježnijih medijskih potrčka vlasti

Pošto to nisu učinili, pošto su, dakle, izostale elementarne pretpostavke za verodostojnu raspravu, ni njen ishod nije mogao da bude drugačiji. Od takve ekipe se, drugim rečima, nije ni mogao očekivati drugačiji zaključak od onoga da medijske slobode u Srbiji nisu ugrožene, ali je iznenađujuće, bolje reći zaprepašćujuće, obrazloženje koje je za takvu ocenu izrekao Franc Bogovič, jedan od priređivača skupa i poslanik u Evropskom parlamentu. Prema njemu, „nije problem u količini (valjda u broju, osim ako nije mislio na brašno? – prim. nov.) kritičkih medija – ima dovoljno prostora za kritiku i vlasti i opozicije“.

Ma koliko poslanik gledao kroz naopako okrenut dvogled, problem je upravo u prostoru. U vapijućoj nesrazmeri u njegovom korišćenju. U nemogućnosti da obznani svoje stavove (osim u jednom listu i na jednoj televiziji, u svim drugim medijima opozicija je ili ukinuta ili postoji samo u izopačenom vidu), što praktično znači da je njena komunikacija sa građanima (biračima) sasvim svedena ili onemogućena.

[povezaneprice]

Da i ne govorimo o svim drugim pritiscima – naročito na lokalnom nivou – koji za cilj imaju ukidanje medija sa kritičkim mišljenjem (ionako vrste u izumiranju).

Kako se mogu izjednačavati i poistovećivati tako različite kategorije ne samo „količinski“ (kako bi rekao poslanik) već i sadržajno? Kakvi, najzad, mogu biti razlozi za tako monumentalno falsifikovanje stvarnosti?

Uvežbani za vedre tonove

Okreni-obrni, moguća su samo dva objašnjenja: ili „prijatelj Srbije“ nije obavešten o stvarnom stanju medijskih sloboda u njoj (u šta je teško verovati) ili je pak – sasvim svesno i promišljeno – učesnik poduhvata koji ima za cilj da jednu od retkih oblasti (sloboda medija i vladavina prava) za koje evropski zvaničnici svog miljenika u Srbiji ne tapšu po ramenu premaže nešto vedrijim bojama.

Nema, otuda, ničega iznenađujućeg u izboru ekipe kojoj je u Briselu povereno da tumači medijske slobode u Srbiji, jer su se njeni članovi već kod kuće dovoljno izveštili da i samim pojmovima daju obrnuto značenje.

Ono što ne samo da čudi već i zabrinjava jeste spremnost evropskih parlamentaraca da im u tome, makar u vidu neformalne grupe, pomognu.

Kako, tada, da im verujemo da se iskreno zalažu za slobodu štampe i vladavinu prava ako umesto razobličavanja protivnika – kako tvrde „temeljnih evropskih vrednosti“ – zajedno sa njima učestvuju u falsifikovanju ne samo medijske stvarnosti?