Ruženje TV N1

Mihiz dugo mulja gutljaj po ustima, merka ga preko dima cigarete, teatralno spušta čašu na sto i gotovo šapne:

„Imali, pa bacali!“

Tako ja, nekako, gledam na „situaciju“ sa medijskim slobodama u Srbiji:

„Imali, pa bacali!“

Kao da nas stiže prokletstvo iz one jevrejske:

„Dabogda imali, pa nemali!“

Imali, pa – bacali! Imali pa – nemamo! I sve bi to išlo u rok ove naše jebene službe da se tih naših „sloboda“ nismo previše olako lišili. Da nismo samo digli ruke. I da se olako baš ne trudimo da ih vratimo u svoje okrilje.

Informaciju agencije Beta da su firme koje su bile ili su i dalje u vlasništvu bivšeg gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa (Direct medija i Multikom grupa) za humanitarne svrhe od 2011. godine izdvojile oko 345 miliona dinara ili, prevedeno na srpski – tri miliona evra, nije objavio ni jedan jedini medij u Srbiji.

Betina priča zapravo je posledica vesti koju su objavili svi relevantni srbijanski mediji: Zoran Đorđević, lik koji u kuloarima figurira kao negdašnji vozač ili automehaničar ili ventilator ili karburator, šta god, Jorgovanke Tabaković; bivši ministar odbrane; trenutno raspoređen kao Vučićev ključar trezora pri Ministarstvu rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja odlučio je da Draganu Đilasu ne dozvoli donaciju od 280.000 dinara koju je ovaj namenio Domu za decu i omladinu ometenu u razvoju u Sremčici, jer bi to bila „zloupotreba dece i ustanova zarad lične promocije“.

Ovom političkom klovnu urođena glupost nije dopustila kalkulaciju da se za donaciju nikad ne bi saznalo da je nije lično odbio. I OK je da su mediji objavili kako umuje nekakav nikogović kad ga iz rulje bezličnih botova katapultiraju na poziciju koja mu daje šansu da se bahati kako mu se hoće. Ali mi nije OK da se sakrije info da je neko, makar bio i riđ, umesto da uloži u novi biznis, stavi „pod kamatu“ ili izgradi fontanu i jarbol i zavešta ih Beograđanima, bez zvona i praporaca, darivao tri miliona evra onima kojima najviše treba.

Imamo, recimo, vest koju je dan po dočeku Nove godine lansirao veseli gradski profiter Goran Vesić: bez ikakvog kalkulatora ili uvida u poslovne knjige ‘ladno je izdeklamovao kako je 130.000 turista u toj noći potrošilo oko 30 miliona evra. I sve je mrzelo da to podvrgnu iole racionalnoj proveri.

Siniša Mali danima sa raznih frekvencija galami kako je kompanija Kip lajt jedini ponuđač za BG jelku a predsednik Srbije, uprkos dokumentaciji koja ga demantuje, javno operiše „podatkom“ da su ponude dostavile još tri kompanije. Ni ovo, eto, nije izazov da neko zašilji olovku i demaskira muljatore. Dobro, može i laptop da se uključi!

Znam da problem nije u kapacitetu već u nameri da se izbegne bavljenje bilo čime što vas u očima vlasti može dovesti u neposrednu ili posrednu vezu sa „riđo-žuto-lopovskom koalicijom“. Sve je više u modi novi sentiment koji se razvija u pravcu da čak i očevidne laži treba prećutati samo zarad mira u sopstvenoj kući. Mediji kao da su i definitivno postali nacionalna sluškinja koja čisti cipele Aleksandru Vučiću. Lišeni svoje nekadašnje snage, snizili smo etičke i moralne standarde i uvećali strah. Zahvaljujući i nama samima, ali pre svega Vučiću i njegovoj poslušničkoj kamarili, novinarstvo je danas, više nego ikad, profesija rizika, diskriminacije i poniženja, pre svega.

Svet je bio u stanju blagog šoka kad je Donald Tramp pojedine medije u SAD-u nazvao „neprijateljima američkog naroda“, ali koga briga kad prvi čovek Republike Srpske bez zazora kaže: „Ovaj narod mora znati da je N1 neprijateljska televizija.“

Ili kad srbijanski ministar policije TV N1 javno nazove „CIA američkom televizijom“.

„Spreman sam da svaki put govorim istinu, radite na luksemburškoj televiziji sa američkim kapitalom i ja vam čestitam na tome“, hrabro im se pridružuje elokventni predsednik Srbije, koji ovako odgovara na konkretno pitanje: da li je spreman da preuzme odgovornost ukoliko se novinarima N1 nešto dogodi zbog stalnog nazivanja da rade za „američku televiziju“.

U zemlji u kojoj je zvezda teksta „Ćuruvija dočekao bombe“ dočekala smrt u prisustvu vlasti, neumesno je, najblaže rečeno, raju umesto hlebom, hraniti stranim plaćenicima, mrziteljima i neprijateljima naroda.

Vlastima je, očito, zalud to govoriti, verujem da nije kolegama novinarima!

Ne traže se od vas nikakva posebna hrabrost ili novi standardi i perspektive: kad sledeći put krene ruženje TV N1, okrenite leđa kretenima i pokupite se. To pravo vam daje sloboda za koju su se vaši prethodnici izborili, time tu slobodu štitite.

Proći će, znate, era vučića, slina i laktaških međeda („imali, pa – bacali“), pazimo da sa tom erom bespovratno ne ode i ono za šta smo se onomad teško izborili, a sad, čini se, olako bacamo!

(P. S. I da ne bude zabune: baš ništa ne dugujem TV N1. Prošle godine tamo sam gostovao – jednom; predsednik UNS-a, uzgred, bio je najmanje osam puta. I da odmah budemo načisto: preventivno obećavam da ove godine neću gostovati nijednom.)