Čas anatomije Predraga Lucića

Iz beležnice bivšeg urednika Betona

Kako uopšte prihvatiti činjenicu da Predraga Lucića više nema. Oni koji su ga poznavali, družili se i sarađivali s njim, ostaju u vakuumu koji se mora osetiti na tlu čitave Jugoslavije, čiji je najbolji izdanak Lucić bio, u intelektualnom, moralnom i književnom smislu. S druge strane, mora da su zapitani i njegovi politički i ideološki protivnici, koji su ga godinama proganjali, opanjkavali i tužakali. Svakako smo već nešto naučili o tom mehanizmu, a odlasci velikana poput Mirka Kovača, Radomira Konstantinovića, Predraga Matvejevića, Danila Kiša pre svih, pokazali su da vladajuće političke i kulturne elite uvek otvaraju „novo poglavlje“ koje se zove Nacionalizacija neposlušnih intelektualaca. To obično počinje telegramima saučešća koje porodicama preminulih upućuju predsednici, premijeri i ministri. Nakon toga kreće armija društvenih radnika, koji vredno rade na sabranim delima, izborima iz dela, izabranim pesmama, metaforama ili intervjuima. Tako funkcioniše nacionalni kanon.

Ipak, postoji jedna institucija koja prati angažovane pisce mnogo ozbiljnije od filoloških studija u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu i Podgorici zajedno. Njoj nije važno mišljenje aktuelnog vlastodršca, jer se ona upravlja zakonima koji su stariji od svakog ustava i demokratije. Njeni uposlenici su se zakleli nekom primordijalnom zakonu po kome je svaka sloboda mišljenja zabranjena, a država ustrojena na sistemu bespogovorne subordinacije u kome su vladar i kapital na vrhu, a kritičari i pobunjenici na dnu ili, ako je sreće, u zatvoru. Reč je, naravno o policiji, koja je bila tihi pratilac života i rada Predraga Lucića.

Priča koja sledi, malo je svedočanstvo o radu srbijanske policijske službe, koja je u biografiju Predraga Lucića imala višekratni upliv, najpre za vreme njegove beogradske studentske faze, a potom sa distance u feralovsko i postferalovsko doba. Naime, ubrzo nakon pokretanja podlistka Beton u dnevnom listu Danas, otpočela je saradnja sa Feralom. Pored razmene tekstova, u Betonu je otvorena stalna rubrika „Lirika utoke“ u kojoj je svoju „srpsku“ satiričnu poeziju objavljivao Predrag Lucić. Svi koji su pratili Lucićev rad, dobro su znali logiku i strukturu njegovog parodijskog teksta, koji je postao prepoznatljiv oblik književne dekonstrukcije svakog vida autoritarnosti i gluposti. Međutim, Lucićev iskorak iz „vlastitog subjekta“ i progovaranje iz registra kritikovanog objekta, ličnosti ili događaja, izazivala je pravu pometnju. Ponekad je Lucić isprobavao svoju virtuoznost tako što bi zahvatao više stvari odjednom, zahtevajući ozbiljan intelektualni napor od svojih čitalaca. Policija, međutim, ni pored najbolje volje nije uspevala da ide u korak sa njegovom satirom, iako se svojski trudila da izvrši tranziciju od klasičnog aforizma u socijalizmu ka složenim oblicima političke satire nakon početka rata u Jugoslaviji.

Takav je bio slučaj s pesmom „Jad Vašemu, jadne vaši, ne pakujte Tomić Jaši“, koja je imala afilijaciju „Iz pesmarice Dejana Lučića“. Ova Lucićeva satirična pesma kritikovala je memorijalnu politiku Srpske radikalne stranke, na čiju inicijativu je u Novom Sadu podignut spomenik Jaši Tomiću, koji je otkrila tadašnja gradonačelnica Maja Gojković. Lucić je podsetio javnost na antisemitske stavove Jaše Tomića, objavljene u brošuri pod naslovom Jevrejsko pitanje, odštampane daleke 1884. u Parnoj štampariji Nikole Dimitrijevića. S druge strane, progovorivši iz registra publiciste i teoretičara zavere Dejana Lučića, Lucić je pokazao kakav status imaju stare antisemitske ideje u današnjoj, tobože demokratskoj Srbiji. Pomenuta pesma je objavljena u rubrici „Lirika utoke“ u utorak, 13. januara 2009. Već 10. marta iste godine pozvonio je moj telefon. Na vezi je bio inspektor M. Istog popodneva sam se našao na petom spratu SUP-a, pri kraju nekadašnje Ulice 29. novembra. Sa sobom sam poneo Lucićevu pesmaricu Haiku haiku jebem ti maiku, jer sam naivno pomislio da bi to mogla biti jedina prava odbrana pesnika na saslušanju.

***

Inspektorova kancelarija je prostrana, po njoj su raspoređeni glomazni kancelarijski stolovi sa zelenim pločama kakve su se nekada mogle videti na školskim klupama. Desno od vrata stoji poluotvoren rolo-ormar sa registrima. Za jednim požutelim računarom sedi pripravnik, spreman da otipka sve što se tokom ovog policijskog časa književnosti bude izgovorilo. Inspektor M. nervozno šeta između stolova:

– Počinjemo… (polusvečano) Nećemo dugo… Pola sata uvrh glave… Biće kao kod zubara. (uzima predmet u vidu nekoliko zaheftanih listova; među njima je i smanjena isprintana stranicaBetona sa inkriminisanom Lucićevom pesmom) Evo, pogledaj. Rek’o sam ti jutros. Kad sam te zvao. To je strašno. Nisam mogao da verujem da se tako nešto štampa kod nas. Veruj mi.

– Mislim da je u pitanju zabuna. Znate. Ja sam već zvao ljude iz Komisije za antisemitizam. I oni pojma nemaju o tome.

– Komisije? (ukoči se najednom i razrogači) Šta ti ima da zoveš Komisiju? (lupajući se papirima u prsa) Ja sam tu. Meni treba da kažeš to. A ja republičkom tužiocu. Je l’ jasno? (najpre zagleda prvi list) Kažeš zabuna? Pojma nemaju? Pogledaj onda… Znaš čiji je ovo potpis? Znaš ko je on? Znaš ti da smo mi imali najstarijeg predsednika Saveza jevrejskih opština na svetu? Znaš ko je to bio? Ne znaš? Jevreji su naši prijatelji. Pa je l’ tako? Ja sam Singera mnogo poštovao. I dan danas. Klanjam mu se. Razumeš, ti? Jevreji su naši prijatelji. Oni vole ovu državu. Ovaj narod. (približava se i odmiče) Singer je za vreme bombardovanja toliko uradio za nas. On je u po bela dana mogo da uđe u zgradu UN-a. Kad oće… Ej! Uradio je više od… Od bilo koga. Razumeš?

(Pripravnik ne prestaje da tipka, radi to brzo i tiho)

– Razumem. Ali ovde je došlo do zabune.

– Zabune? Sam ti pokazao papir? Nema tu nikakve zabune. (osmehne se pobednički) U stvari ima. Mog’o sam da privedem pogrešnog čoveka. Tog, tog… (Gleda u papire, lista.) Lučića? Predraga Lučića.

– Lucić. Čovek se zove Predrag Lucić.

– A piše Predrag Lučić… (zbunjeno) Znači nije Predrag Lučić. Je l tako? Nego…

– Lucić. Predrag. A Dejan je Lučić.

– E, to, to. Da se ispravi. (pripravniku) Si zapisao to?

(Pripravnik klima glavom ne prestajući da tipka)

– E, sad objasni. Ko je napisao ovu pesmu?

– Autor je Predrag Lucić.

– Aha! (ozareno) A zašto ovde piše u zagradi „Iz pesmarice Dejana Lučića“? Je l’ to znači da nema nikakve pesmarice. (više za sebe) Jebiga, ubio sam se tražeći tu pesmaricu… A to nije napisao Dejan Lučić kao što piše u predmetu (maše listovima) Nego…

– Lucić.

– Čekaj, a ko je sad pa taj Predrag Lucić?

– Književnik i novinar iz Ferala.

– Iz Ferala Tribunea? (trijumfalno) Iz Zagreba? Je l’ tako?

– Baš tako. Iz Splita.

– Pa što ovo ne piše za Feral? Nego ovde kod nas?

– Feral je ugašen prošle godine.

– Pa normalno da je ugašen. (cereka se) Pa ko će da čita ovakva govna. Nisu Hrvati ludi. Čekaj… (zamisli se) To mi je važno. Dakle. (pripravniku.) Piši. Autor pesme je Predrag Lucić, pisac i novinar Ferala… Ne, nemoj, nego ovako, hrvatski novinar i pisac… Pa je l’ tako? Meni je važno da mi s tim nemamo veze. Razumeš ti? (seda pored pripravnika i prati šta on kuca) E, taaako… Šta je taj pisao… (gleda u predmet ponovo, uživljava se kao da treba da recituje izražajno) Ej, bre! Pesma mu je stvarno odvratna. Pa je l’ nije? Znao sam da to naš čovek ne može da napiše. Zna se ko je Jevreje čuvao. Mi smo Jevreje čuvali. Mi! A oni su Jevreje ubijali! Oni! U NDH! Sve do Zemuna. (ponovo se vraća predmetu) Još piše da će dobrodoći Gec i Majer… Sunce li vam blesavo! Istraživao sam ja malo o njima. Znaš ko su oni?

– Vozili su dušegupku…

– Nije nego su bili starešine logora.

– Oni su na Sajmištu…

– I na Sajmištu i na Banjici. Nacisti! I to ti je pesma. Stvarno mi nije jasno. Šta imaš da kažeš povodom toga?

– To je legitimna književna forma. Politička satira. On je parodirao i kritički obradio antisemitske stavove Jaše Tomića, a sve to iz ugla Dejana Lučića.

– Ma nemoj! (kreveljeći se) Parodirao i kritički obradio Jašu Tomića… A sve je to podmetnuo Lučiću… Evo šta piše u zagradi: Iz pesmarice Dejana Lučića. A pesmarice ni od korova. Sve sam ja istražio. Lučić ne piše pesme. On je književnik. Piše prozu. Pa je l’ tako?

– Nije književnik nego publicista. Bavi se teorijom zavere uglavnom… Jeste li čitali Kraljevstvo Hazara?

– Lučić piše romane. Znam ja. On je u Udruženju književnika.

– Ne piše romane ni pripovetke, ali moglo bi da se kaže da to što piše spada u neku prozu, u širem smislu.

– Pa kažem ja lepo. Nema on pesme.

– Ali to što je Lucić obradio u pesmi su stavovi Jaše Tomića, posredovani teorijama zavere Dejana Lučića. Razumete. To je jedinstvena Lucićeva forma. Doneo sam vam i njegovu knjigu, da vidite…

(Inspektor M. sumnjičavo prihvata Haiku haiku jebem ti maiku i odlaže je na pripravnikov sto)

– Sve sam ja video. Nego kako ti objašnjavaš ovo u u zagradi?

– To se ima tretirati kao sastavni deo književnog teksta, čiji je autor, kao što sam rekao, Predrag Lucić.

– (pripravniku) Jesi to zapisao?

(Pripravnik nešto promrmlja)

– Hajd sad još jednom ponovi ono… Ono o zagradi…

– Podatak koji je iznet u zagradi…

(Inspektor M. ponavlja iskaz, diktira, ali gubi nit)

– Podatak koji se iznosi (za sebe)… taaako. (diktira)… u zagraaadi…

– Ima se tretirati kao integralni…

(Inspektor M. iznerviran odustaje od posredovanja)

– Diktiraj mu ti, al’ polako.

–… deo književnog teksta koji je parodijski i kritički obradio antisemitske stavove Jaše Tomića, posredovanjem figure Dejana Lučića kao jednog od zagovornika teorije zavere danas, koja bi se mogla dovesti u vezu sa…

– E, e, e, polako. Kako sad, jebiga, Lučića? Pa ovo nije pesma Dejana Lučića?

– Ali je napisana iz njegovog registra. Razumete?

– Šio mu ga Đura! A šta, ovaj tvoj Lucić može da čita misli. (trijumfalni smeh) Kao on zna šta je Dejan Lučić mislio. Pa ajd sad da ja napišem nešto pa da potpišem tebe. A? Je l’ može? Kaži.

– Ali tu piše ko je autor. Rekao sam već.

– Eh, ali „iz pesmarice…“

– To je satira.

– Jebe mi se za satiru. Slušaj! Ne mešamo se mi u umetničke slobode. Slobodno je novinarstvo i sve to. Ali ja moram tužiocu da pribavim podatke. (odahne) Dobro je da sam se setio da prvo razgovaram s tobom. Da razjasnimo stvar. Mogao sam pogrešnog čoveka da… (zgadi se nad tom pomisli) Uh, tek bi to bilo loše. Ja ga privedem, a čovek pojma nema, ej.

(Razgovor prekida ulazak proćelavog čoveka srednjih godina, mekih kretnji i inteligentnog pogleda; inspektor M. se za trenutka ukipi)

– Šefe, skoro smo završili… Raščivijali smo stvar do kraja…

– Znam, znam… (šef uzima Haiku haiku… sa stola i zavalivši se u stolicu od zelenog pohabanog skaja lista knjigu) Poznat mi je Lucićev rad još iz njegovih beogradskih dana… Samo, odavno ja ne pratim modernu poziju više…

– Šefe, vidi ovo! (inspektor M. maše isprintanom stranicom Betona.) „Lirika utoke“, šefe! Pa ovo je da se sudski goni do sudnjega dana.

– Pogledajte malo Lucićevu knjigu, zato sam je i doneo. Uzmite na primer ciklus o Gorbačovu iz ugla Jeljcina. Ima tu pesma, kako se zove, nešto kao „Bolen mi leži Mile Pop Gorbačov“.

– Aha, vidim… (šef prebire po sadržaju a potom traži stranu; nasumično nalazi stihove) Nad glava mu sedi doktor KaGeBe / Od svetot ga čuva / U glavu ebuva…

– Ma koga on zajebava, šefe! Da ubacimo i to u predmet?

– U tem Dejtonu / Svega na volju / Svega ima / To istina – / Čak i Srbi / Ištu mira / U tem Dejtonu…

– Eto, to vam je Iz pesmarice Slobodana Miloševića, ako se ne varam…

– Pa kažem ja, šefe, da mu treba polupati ta kukavičja jaja!

(Šef lista još neko vreme pesmaricu, a onda je sklopi i spusti na koleno)

– Nije mi jasna ta satira. Stvarno… Mislim, Lucića sam pratio nekad, ali Feral ga je, izgleda, skroz upropastio… Ali neka glavu lupa državni tužilac. Mi ćemo samo dopuniti dosije. Ostalo je na pravosuđu.

– Piši ovako… (inspektor M. se okreće pripravniku i zagleda se u ekran kao da želi da se podseti gde je stao) Dana 10. marta 2009. godine u Beogradu, nakon saslušanja ustanovljeno je da je hrvatski književnik i novinar Predrag Lucić, nekadašnji novinar Ferala, podmetnuo pesmu književniku Dejanu Lučiću i time doveo u zabunu javnost… Ne, bolje ovako, i time doveo u zabunu celokupnu demokratsku javnost Srbije.

***

Ovaj dramolet sam čitao javno sa Predragom Lucićem u dva glasa više puta. Prvi put  smo to uradili u zagrebačkom klubu „Močvara“, jedne kišne večeri pred malobrojnom publikom. Njegova interpretacija Inspektora M. bila je nezaboravna, naročito improvizacije u deonicama gde je policajac tumačio Lucićevu poetiku. Poslednji put smo je izveli zajedno u krcatom splitskom kinu „Tesla“ februara 2012. Nastupali su Beton i Feral zajedno. Bilo je to neposredno nakon burnih političkih događaja u Beogradu i Banjaluci, kada je usledila serija političkih smena, pre svega u Narodnoj biblioteci Srbije. Nikada neću zaboraviti Predragov prijateljski zagrljaj i njegovo duhovito pitanje: „Drugovi, tuku li kod vas?“

Za policijske službe, odlaskom Predraga Lucića završio se jedan mukotrpan zadatak nadziranja i praćenja, koji su želele da okončaju kažnjavanjem. Za kulturtregere i mediokritete počinje vreme kada će Lucićevo ime postati statusni simbol. Za one koji ozbiljno žele da se bave postjugoslovenskom literaturom, predstoji veliki posao proučavanja dela jednog undergroundpesnika sa apsolutnim sluhom. Mocarta Jugoslavije.