Novinarsko pitanje je ubijeno

Da li su i koliko novinari upoznati sa svojim radnim pravima? Prepoznaju li stanje nezaposlenosti? Da li je novinarska profesija postala nepodnošljiva za veliki broj ljudi i koliko novinara je napušta? Ovo su neka od pitanja na koja odgovara Tanja Jakobi, dugogodišnja novinarka i aktuelna izvršna direktorka Centra za istraživanje javnih politika u Beogradu. Jakobi je u poslednjih nekoliko godina radila na istraživanjima vezanim za radne uslove novinara i posledice koje mogu da proizvedu – Centra za sindikalizam  „Od novinara do nadničara: Prekarni rad i život“ i „Pasivni aktivizam novinara“, kao i u istraživanju o ograničavanjima medijskih sloboda pod nazivom „Meka cenzura: Od lošeg na gore“, za Balkansku istraživačku mrežu – BIRN.

KONTRA: U kakvim uslovima rade novinari danas u Srbiji?

Jakobi: Novinare bi mogli da podelimo na one koji rade u relativno komfornim uslovima, to su novinari koji uglavnom rade u državnom servisu gde nemaju značajnih problema sa platama i gde postoje uspostavljeni standardi radnih prava i jasno (prećutno ili interno) postavljena pravila autocenzure; zatim postoje stari mediji poput dnevnih listova “Politika” i “Večernje novosti”, čiji je opstanak neizvestan i gde, u ovim poslednjim imamo kršenje radnih prava, kao što je na primer neuplaćivanje doprinosa na zarade. Takođe, ovi mediji imaju istoriju kršenja novinarskih prava. Imamo ove druge medije, pre svega tabloide i neke od elektronskih medija gde se najčešće ne vodi računa o poštovanu profesionalnih pravila izveštavanja, gde se krši novinarski kodeks, i gde je sve moguće reći, uključujući i opsovati na naslovnoj strani, a gde finansijski ostanak zavisi od uspostavljenih veza sa vladajućim strukturama. Tu novinari žive u u jednoj sredini gde, čini mi se, nema opštih novinarskih pravila, već granice postavlja urednik ili vlasnik. Ima i puno enklavica, raznih lokalnih medija od kojih su neki vrlo dobri, neki su male interesne grupe – medij postoji ako ima projekat, ako ga nema nema ni medija, bilo da rade nešto dobro ili ne ili da su prosto našli temu koja je donatoru odgovarala. Ima dosta medija koji su izrasli na pogrešno shvaćenom konceptu projektnog sufinansiranja, gde takođe rade neki ljudi za koje ne znamo šta su, i koji takođe imaju svoj interni sistem vrednosti za koji ne znamo do koje mere ima dodira sa profesionalnim novinarstvom.

Ono što mi je predstavljalo interesantnu temu u ovom bavljenju medijima, a koju nisam uspela da istražim, jeste pitanje da li se u medjima čiji su osnivači bili novinari, više poštuju radna prava i profesionalni uzusi. Podaci do kojih smo došli u istraživanju ne daju jasan i nedvosmislen odgovor na ovo pitanje, drugim rečima i u takvim medijima je bilo primera kršenja i jednih i drugih prava.

Jedan od fenomena koji je u svim istražvanjima bio uočljiv je da ima mnogo medija gde je vrlo jasno da postoji uredništvo koje je izvan medija, u smislu da uvek postoji neko u drugim najčešće političkim strukturama od kojeg medij prima zadatke i raportira na dnevnoj bazi, a ima i slučajeva da taj neko i sedi u samoj redakciji, i određuje koji se događaji prate, koje teme mogu da se istraže a koje ne. Iako je uvek bilo veza medija i političkih struktura čini se da je to sada ogoljeno i da je ova veza postala deo normalnog funkcionisanja medija.

Mi se stalno pitamo zašto novinari ne postavljaju pitanja na konferencijama za štampu, u intervjuima, u istraživačkim prilozima– to je zato što je (ako sada ostavimo po strani specijalizovane istraživačke medije) u novinarima ubijena sama ideja da se o nečemu pitaju, i da nekoga pitaju jer su konstatno ućutkivani, javno na događajima na kojima bi po definiciji trebalo da imaju priliku da postavljaju pitanja i interno usled stalnog preisptivanja gde su granice slobode, odnosno zbog autocenzure.

Novinarsko pitanje je ubijeno. Način rada u samoj redakciji i razumevanje kako izgleda sadašnji trenutak svakom novinaru kaže da ne treba da postavi pitanje, da ne treba ništa da se pita. Iskreno, verujem da bi sada kada bi odjednom dobili slobodu, da bi nam trebalo vremena da se ponovo naviknemo da postavljamo legitimna pitanja. Dakle ne samo da novinari mogu da imaju pitanja, nego kako da ga postave profesionalno. Novinare koji svojim pitanjima predstavljaju produženu ruku vlasti i na javnim događajima napadaju svoje kolege uopšte ne razmatram jer smatram da je iluzorno govoriti o ovim ljudima.

KONTRA: Zašto novinari ne postavljaju pitanja?

Jakobi: Zato što mislim da je u novinarima ubijeno to što je novinarsko i da su u dugom procesu od njih napravljene pokretne beležnice i držači diktafona koji otkucaju šta su imali i predaju. Taj proces traje dugo. Na primer, kad se gleda jedno izvanredno istraživanje iz 2004. godine, koje je čini mi se radio Medija centar, vi tu imate već gomilu primera da novinari pišu u novinama i prodaju usisivač. Karikiram, ali rade za privatnog vlasnika pola radnog vremena kao novinari, a drugi deo kao prodavci reklama. Već tada je bilo vidljivo veliko udaljavanje novinarstva od novinarske profesije. Ima puno ljudi koji su se zatekli na takvim radnim mestima gde neko ko je privatizovao novine nije imao nikakvu ideju šta je medij, nego je hteo zgradu ili nešto drugo, a onda je i novinare pokušao da prevede u neku drugu profesiju… Proces je odavno odmakao, novinari se već dugo odvikavaju od novinarstva i privikavaju na nešto drugo, tako da mi se čini da bi sad bilo dosta ljudi koji možda i nisu svesni od čega su se sve oprostili kad govorimo o profesionalnom pristupu temi.

KONTRA: Koja je razlika između prekarnog radnika i prekarnog medijskog radnika?

Jakobi: Prvo, novinari umeju svakoga da pitaju sve, ali kad dođu do sopstvenih prava, oni su najverovatnije među najmanje obrazovanim radnicima. Najčešće ne znaju kakva su njihova prava. Pošto ne znaju, onda nemaju nad čim ni da plaču. Većina ih se u našim istraživanjima izjasnila da ne zna mnogo ni o sindikalnim ni o radnim pravima. O tome počinju da razmišljaju kada stignu do otkaza i onda traže od profesionalnog udruženja da zaštiti njihova radna prava bez obzira što to udruženja ne bi trebalo da rade. Novinari se sa sindikalnim pitanjima i radnim pravima obraćaju profesionalnom udruženju, pa su i ona sama počela tim temama da se bave i da vuku svakog novinara koga mogu za ruku do nekog advokata I suda. U tom smislu, mislim da novinari i ne umeju najbolje da odgovore na pitanje da li su oni prekarniji ili manje prekarni u odnosu na druge radnike. Uglavnom su se žalili da više rade, i dosta ih se žalilo što ne rade samo u svom, na primer štampanom mediju, nego i na veb sajtu.

Ono što je takođe bilo interesantno je što nije bilo toliko puno ljudi koji su smatrali da su u prekarnom radnom odnosu. Prvi razlog zašto je to tako jeste što oni vide i ostale ljude koji su u istoj situaciji i onda im je s jedne strane bilo teško da izdvoje novinarstvo kao specifičnu profesiju koja ne znam kako pati, jer pate i svi ostali. Imali smo puno novinara koji su rekli da njihov finansijski položaj nije ni bolji ni gori od drugih ljudi. Jedino što su isticali jeste da bi ova profesija morala po nečemu da bude posebna, a to je to zastupanje javnog interesa i da zbog toga taj nesretan odnos plate i tipa posla dovodi do posebno loših okolnosti da novinari ne mogu da se bave svojim poslom. Ali u samom osećanju da li su puno ugroženiji od drugih ljude, ne, većina novinara nije opažala da je više ugrožena nego neki drugi ljudi oko njih.

KONTRA: Koji su najčešći problem koje novinari imaju unutar svojih redakcija u obavljanju posla? Postoji li razlika u obavljanju tog posla u javnim, privatnim i neprofitnim medijima?

Jakobi: Postoji jedna podela koja je za mene bila važna, a to je odrođivanje urednika od novinara; ne postoji više novinarski kolektiv u kojem su glavni urednik i urednici i novinari jedinstvena grupacija koja brani profesionalne interese. Urednici i novinari su se odvojili i urednici imaju mnogo jači i bliži odnos sa direktorom, marketinškim odeljenjem, eventualno sa nekim centrima političke moći. Ta veza je mnogo jača nego što je urednici imaju s novinarima. Zbog toga, ako bi se razmišljalo o nekom otporu, na novinarski kolektiv ne može da se gleda kao na celinu.

Svi se suočavaju sa autocenzurom. Čini mi se da je u državnom mediju ta autocenzura toliko uvežbana da ljudi znaju da treba da je se drže, a i u privatnom mediju ona dolazi iz toga jer je urednik naredio da tako mora i ako hoćeš da ostaneš onda moraš tako da radiš, a nekada dolazi iz želje novinara da sačuvaju svoj medij do neke bolje prilike. U tom slučaju oni aktivno sarađuju u svojoj samocenzuri kao deo rodoljubivosti ili kolegijalnosti da bi medij opstao do neke prilike kada će moći malo da podignu glavu. Takođe, smatraju da iznošenje istine o nekom događaju ne bi proizvelo značajan efekat jer je javnost inertna dok bi druge strane takvo izveštavanje ugrozilo ne samo njihov nego i opstanak kolega i zapravo bi tim pisanjem i insistiranjem na temi ugrozili medij koji se jedva drži, a to što se jedva drži jeste da smo svi jedva zaposleni i onda prave dogovor sa samima sobom – da ne vredi zaginuti za tu stvar.

KONTRA: A sa finansijske strane?

Jakobi: Što se tiče finansijskog stanja u medijima on je vrlo različit i neki mediji osećaju ovaj problem više, a neki manje. Ima mnogo medija čiji opstanak zavisi od toga da li će dobiti projekat ili ne. To je pre svega slučaj sa manjim lokalnim medijima. Ima i dosta medija koji zavise od gazde koji ih je kupio jer treba da ga ugasi, dobio je politički zadatak, ima i drugih vlasnika koji imaju zadatak da održe svoj medij sa određenom uređivačkom politikom. Opstanak takvog medija je izvestan ali situacija u kojoj su novinari svejedno nije dobra. Ima dosta slučajeva projektnog sufinsiranja gde je opština odlučila da zadrži u životu neki bivši društveni medij koji je privatizovan i koji se jedva drži. Neizvesnost je različitog intenziteta, neki novinari ne znaju da li će njihov medij postojati za pet dana ili neće. Neki novinari se osećaju relativno lagodno. Recimo, relativno veliki procenat novinara rekao je da očekuje da je njihov posao relativno siguran. Ima ljudi koji misle da bi relativno lako mogli da nađu drugi posao, što me je iskreno veoma iznenadilo. Ima puno novinara koji zapravo žive paralelne živote. U našoj anketi je bilo ljudi koji su se izjasnili kao producent, PR i novinar. Bilo je vrlo teško naći totalno nezaposlene novinare. Oni koji su nezaposleni ne razumeju da su nezaposleni jer oni nešto rade. Ali to što rade nalazi se u nekoj zoni gde nemaju ni zdravstveno ni socijalno, nego im je neko obećao 20.000 dinara (oko 170 evra) ovog meseca. I ti novinari veruju da rade.

Zato i kažem da ih je teško osvestiti u kakvom su radnom statusu. Verujem da ih je dosta napravilo grešku, da su rekli da su zaposleni, jer stavljaju znak jednakosti između zaposlen i nešto radi. Veoma se razlikuju po tome kolika je njihova finansijska, (ne)izvesnost, koliki je obim cenzure i autocenzure sa kojom se suočavaju i kakav je dijapazon poniženja s kojima se susreću.

Ono što je isto interesantno jeste da ima medija koji su godinama bili ikone, koji iza sebe imaju tradiciju, a i to ništa ne znači jer možda ih već sutra neće biti ili već nisu mediji kakvi su bili.

KONTRA: A šta su sada?

Jakobi: Pogledaj radio B92 koji je bio ikona slobodnog novinarstva, koji se sad zove Play i ima muzičku kutiju koja nešto svira ili TV B92 koji je promenio i ime i uređivačku politiku do takve neprepoznatljivosti da novinari koji su radili u onom prethodnom sistemu vrednosti a nisu u međuvremenu pobegli ili bili oterani, ne mogu da se povežu sa svojim starim novim medijem koji nema oblik, nego ga menja prema potrebi. Mislim da izuzev RTS, danas nema ni jednog drugog medija za koji bi čovek mogao reći da će da traje. Ne postoji ni jedan medij za koji bismo rekli, čekajte ovo je ipak medij koji ima tradiciju i nerazoriv je. Jednostavno nema ničega što je na bilo koji način “sveto”. Kod nas sve može da bude zdrobljeno i da nestane. I ovde ne govorimo o tehnološkim promenama koje imaju snažan uticaj na promene u medijima već samo na ovaj naš domaći foklor.

Sećam se Naše borbe (nezavisni dnevni list u vreme Miloševića op.a) kad su nas izbacivali iz zgrade. Čitaoci su bili veoma angažovani u odbrani novina, bilo im je stalo. Kad bi se danas pogasili svi mediji u Srbiji, ne verujem da bi to potreslo mnogo ljudi i izvelo ih na ulicu. Ljudi su svoju komunikaciju i svoje poverenje već preselili na društvene mreže.

KONTRA: U kakvoj su vezi prekarni uslovi rada i sloboda medija?

Jakobi: U kompleksnim, jer ljude teraju ka različitim rešenjima. Teraju ih da prihvate stanje takvo kakvo jeste i da su svesni toga da rade nešto što nije u skladu sa onim čime bi trebali da se bave, ali su isto svesni da za razliku od nekadašnjeg vremena kada je čovek mogao da promeni posao, dakle ako nije voleo Politiku, mogao je da ode u Našu borbu, danas nema takvog izbora. Ne zato što uopšte nema medija koji su nezavisni, ili čija nam uređivačka politika više prija, nego zbog toga što je tržište toliko suženo da svako ko sedi u nekom mediju, on čuva svoje mesto. Nema više tog šetanja od redakcije do redakcije, to gotovo da ne postoji. Jer više nije izbor između toga hoću li da radim u mediju koji odgovara mom stavu i slobodi izražavanja, nego je radiću tu gde sam ili više neću moći da budem novinar. To je jedna krajnost.

Druga krajnost je više filozofska nego stvarna, a to su ljudi koji kažu da bi radije da su manje plaćeni, a da pišu šta misle. To je više krik bolne duše, jer bojim se da medija koji bi davao manje para ali bi se držao visokih profesionalni standard baš i nema. Time ne mislim da uvredim nijedan medij koji to danas pokušava da bude. Hoću da kažem – čini mi se da je ta opcija – hoću da se zna gde sam bio u ratu i hoću da radim samo tamo gde će mi duša biti na mestu – da takvog medija nema ili ih je jako malo. U vreme Naše borbe, mi smo znali da nam to spasava dušu da je to smisao našeg života pa šta god. Mislim da takvog medija i izbora više nema. I da se ljudi manje više saglašavaju sa manje i vise lošim rešenjima.

[povezaneprice]

Upoznala sam ljude koji rade u Informeru, na primer, i koji su svesni gde i šta rade, koji imaju jednu formu otpora ali se ona ne vidi, jer se odvija na sastancima, u razgovorima sa urednikom, neko pokušava da malo širi svoj prostor, da provuče nešto što je mislio da valja, a mi kao čitaoci to ni ne vidimo. I te borbe u kojima novinar pokušava da se drži svoje profesije, mi ni ne primećujemo. Ima medija gde ja to i dalje vidim, ali mislim da su to donkihotovski pokušaji novinara da ostanu dobri sa sobom i svojom profesijom.

Novinarstvo je više strast nego posao. Kome je posao, to je toliko težak posao da ga je nemoguće obavljati. Ili strast ili ništa.

U istraživanju smo primetili i još jednu grupu – to su nenovinari u medijima koji su meni možda najinteresantniji jer za njih uopšte nema te podele, oni nemaju nikakve veze sa zanatom. Loši obućari možda prave loše cipele ali oni znaju da su napravili loše cipele i pokušavaju nekako da žive sa svojim lošim cipelama. Ljude koje uopšte ne zanima da li su napravili cipelu ili nogu od stolice i ne razlikuju to, za njih nema nikakve unutrašnje borbe da li postoji nekakva etičnost, oni su tu došli kao ljudi koji nisu imali dovoljno dobru političku vezu za bolji posao pa ih je dopalo da rade u medijima, posao koji je jako slabo plaćen, gde ne postoji nikakva sigurnost zaposlenja, ali ako su podobni, mogu napredovati u tom iskrivljenom sistemu vrednosti u kojem živimo, gde imamo doktore koji to nisu, nenovinare koji su novinari i imaju neke kolumne ili služe kao nekakvi snimači koji beleže šta je neko rekao i prekucaju bez ikakvog razumevanja. Sloboda javnog informisanja je za njih da su sagovornici rekli šta su imali.

KONTRA: Je li to fenomen koji se pojavio u poslednjih nekoliko godina ili je toga bilo i ranije?

Jakobi: Čini mi se da su ranije postojali pre novinari koje smo mi zvali prodanim, oni koji su znali da su iz nekog razloga napravili dogovor ili su kršili novinarska pravila, ali su i dalje bili novinari u smislu da su znali šta im je profesija i da, ako su se nagodili da krše novinarski kodeks dobro znali da to čine. Međutim, rekla bih prema ovom istraživanju da su ovo danas zaista specifični ljudi, koji su ušli u novinarstvo ne interesujući se za tu profesiju i interesujući se da obave neki zadatak koji nema veze sa novinarstvom, I koji ni na koji način nije ppovezan sa idejom informisanja javnosti o bilo kojoj temi.

Ono što je takođe za mene interesantno, to je da su se svi mediji pomerili ka tome da su čitaoci, slušaoci, gledaoci gotovo nebitni. Oni su potpuno trećerazredna klasa u zadovoljavanju potreba koje sada obavlja novinarstvo. Ranije je tiraž/gledanost u znatnoj meri zavisio od toga šta su čitaoci i gledaoci smatrali važnim, sada je na prvom mestu zadovoljavanje jasnih političkih i ekonomskih interesa nekih naručilaca nečega. Kad bi se napravila sveobuhvatna analiza šta TV emituje i šta mediji objavljuju, mislim da bi se jasno videlo da je u medijima vrlo malo tema o realnim problemima ljudi, a mnogo više nečega što ne možemo nazvati ni informacijom. Mediji su daleko zabazali od onoga što smo mi verovali da jesu. Čini mi se da je samo prognoza vremena tačna, sve drugo je već diskutabilno.

KONTRA: Kakvu javnost stvara takva medijska infrastruktura?

Jakobi: Mi smo se bavili samo pitanjem kako novinari vide sebe, pa je za mene iz ugla istraživanja javnost apsolutna enigma, sem što su nam novinari rekli da smatraju da interesi čitalaca I gledalaca nisu među prioritetima uređivačke politike.

KONTRA: A iz tvog, novinarskog ugla?

Jakobi: Mislim da ovakvo novinarstvo većinu ljudi dovodi u sumnju da mogu bilo šta da pročitaju ili čuju i da tome mogu da veruju. Otuda komentari da je sve što se pojavilo u medijima deo nekakve teorije zavere u kojoj aktivno učestvuju ovi ili oni. Drugo, mislim da ljudima nedostaje i vremena i snage da bi pokazali neku izvanrednu medijsku pismenost i razmišljali svaki put o tome šta im se iz medija servira i kako takvu informaciju treba obraditi i očistiti od različitih naslaga podmetnutih sadržaja. To često ne stižu ni novinari koji jednostavno “jedan na jedan” prenose šta je ko rekao bez provere da li je to nešto i tačno. I, konačno, čini mi se da se čitaoci i gledaoci polako i navikavaju na to da u medijima nalaze uglavnom priloge o nečijim privatnim životima, bilo da je reč o crnim hronikama, estradi ili reality programima i ne doživljavaju medije kao mesto gde bi trebalo da se govori o temama koje život znače, koje su relevantne.

Čini mi se da je veliki broj ljudi suviše zamoren svojim životom. Mi živimo u zemlji koja je strašno zatvorena za razmišljanja o bilo čemu van tog našeg malog prozora, gde se niko ne pita da li bi politički, izborni sistem trebalo da bude ovakav, kakav bi trebalo da bude Ustav, Zakon o radu… O bilo čemu. Jednostavno, nemaju ni vremena ni volje da pronalaze informacije, žive svoj prekarni život, ne dižu glavu i zbog toga mnogo veću moć imaju društvene mreže i informacije ili dezinformacije koje su nam na mreži saopštili prijatelji.

Mi pomalo živimo u malim enklavama gde razmenjujemo sto hiljada lažnih vesti koje možda i nisu nastale kao lažne, nego su krenule od toga da je neko nešto čuo, onda smo mi u to poverovali jer verujemo toj osobi, i tako imamo sistem informisanja koji je potpuno nezavisan od medija i krećemo se u tim zatvorenim krugovima isključivog poverenja i nepoverenja. Čini mi se da se na taj način radikalizujemo jer nemamo nikakvu diskusiju, ni strpljenja, energije, ni oštrine, da o nečemu diskutujemo i razmislimo da li je ovo tačno ili nije tačno. Mediji u takvoj situaciji rapidno gube ulogu u informisanju kakvu su ranije imali.

Čini mi se da je veliki broj ljudi suviše zamoren svojim životom. Mi živimo u zemlji koja je strašno zatvorena za razmišljanja o bilo čemu van tog našeg malog prozora, gde se niko ne pita da li bi politički, izborni sistem trebalo da bude ovakav, kakav bi trebalo da bude Ustav, Zakon o radu… O bilo čemu. Jednostavno, nemaju ni vremena ni volje da pronalaze informacije, žive svoj prekarni život, ne dižu glavu i zbog toga mnogo veću moć imaju društvene mreže i informacije ili dezinformacije koje su nam na mreži saopštili prijatelji.

Mi pomalo živimo u malim enklavama gde razmenjujemo sto hiljada lažnih vesti koje možda i nisu nastale kao lažne, nego su krenule od toga da je neko nešto čuo, onda smo mi u to poverovali jer verujemo toj osobi, i tako imamo sistem informisanja koji je potpuno nezavisan od medija i krećemo se u tim zatvorenim krugovima isključivog poverenja i nepoverenja. Čini mi se da se na taj način radikalizujemo jer nemamo nikakvu diskusiju, ni strpljenja, energije, ni oštrine, da o nečemu diskutujemo i razmislimo da li je ovo tačno ili nije tačno. Mediji u takvoj situaciji rapidno gube ulogu u informisanju kakvu su ranije imali.

KONTRA: Jedna od teza u knjizi je da se sa pogoršanjem uslova rada snižava i sloboda medija. Da li to ima uzročno-posledičnu vezu? Da li uslovi rada diktiraju slobodu medija?

Jakobi: Da. To može da se vidi iz prostog razloga što je svakom jasno da je mu je opstanak na ivici. Ne mislim na odnos u pojedinačnim medijima. To nije princip – ako smo u pojedinačnom mediju nisko plaćeni, onda nemamo slobodu. Ne. Ima medija u kojima su novinari nisko plaćeni, ali misle da imaju više slobode ili je i relativno imaju ili gde su daleko bolje plaćeni, a nemaju nikakvu slobodu. Mi se nismo bavili istraživanjem autocenzure u pojedinačnim medijima. Ali odgovori na pitanje: Da li biste pristali da imate manje slobode a veću platu, ili više slobode, a manje novca, ili bi ste napustili novinarstvo, daju jasan odgovor.

Ranije su novinari izjavljivali da žele da napuste novinarstvo jer je malo plaćen posao i smatrali su da je to neizdrživo ako imaš porodicu, ali su svoju profesiju kao profesiju voleli i ne bi je menjali ni za šta drugo. Iz odgovora koje smo mi dobili u anketi vidiš da bi neki ljudi pristali na više para, a manje slobode, i obratno, i iz toga vidiš da je njima jasna uzročno posledična veza. Ono što je međutim najupečatljiviji odgovor je da je ta profesija postala neizdrživa za 40 posto naših ispitanika, više ni više slobode a manje para ni manje slobode a više para nisu rešenje koje se može istrpeti. Razlog zbog kojeg ljudi ipak ne napuštaju toliko masovno profesiju je to što nemaju alternativno rešenje. Zbog toga, kako god da su profesionalno opredeljeni sebi naturaju autocenzuru.

* Ovaj tekst objavljen je u sklopu regionalnog projekta „Nevidljivo nasilje: Priče iz redakcije“, podržanog od EU i deo je programa „Zaštita slobode medija i slobode izražavanja“, koji realizuje Hrvatsko novinarsko društvo kao deo projekta „Regionalna platforma za zagovaranje slobode medija i sigurnost novinara Zapadnog Balkana“. Projekat je realizovan kroz partnerstvo šest regionalnih novinarskih udruženja: Nezavisnog udruženja novinara Srbije, Udruženja novinara BiH, Hrvatskog novinarskog društva, Udruženja novinara Kosova, Udruženja novinara Makedonije i Sindikata medija Crne Gore.