Zašto The Post nije film o medijima koji smo čekali

“Pogledaj The Post, ma svideće ti se. To je ta priča, to na šta se ti ložiš” – danima su me ubeđivali moji prijatelji ne-novinari.

Jedan od najbitnijih događaja u istoriji novinarstva – dokumenta iz studije o učešću Amerike u Vijetnamskom ratu dolaze u ruke novinara Njujork Tajmsa. Nakon što je federalni sud doneo odluku kojom se Tajmsu zabranjuje dalje objavljivanje dokumenata zbog navodne ugroženosti državne bezbednosti, talasu procurelih dokumenata pridružuje se mali lokalni list Vašington Post koji preuzima Tajmsov izvor i nastavlja da objavljuje podatke studije pod pretnjom da budu krivično gonjeni.

Kada sam konačno pogledala film, jedino što je usledilo bio je osećaj praznine. Velika očekivanja koja sam izgradila na osnovu dotadašnjih kritika i onoga što znam o samom događaju nestajala su svakim minutom filma, da bi na kraju potpuno iščezla.

Nisam filmski kritičar, ovaj tekst nema nameru da unizi filmski performans Stivena Spilberga i ekipe. Međutim, kao novinaru, nije mi uspelo da se poistovetim sa filmom niti da u njemu vidim neku veću motivaciju, premda su postojale sve predispozicije.

Pentagonski papiri

Do tada najvažniji slučaj procurelih dokumenata (document leak), Tom Henks i Meril Strip u glavnim ulogama i neočekivana priča o ulozi Vašington Posta – sve je bilo tu. Iznenađujuća je odluka Stivena Spilberga da priču o Pentagonskim papirima ispriča kroz prizmu onog što se dešavalo u Vašington Postu, a čija je uloga kroz vreme ostala u senci Njujork Tajmsa koji je sam leak i započeo.

Možda je Spilberg želeo da istakne ulogu lokalnog medija u ovom slučaju i da time podseti na važnost postojanja lokalnih medija, danas kada oni jedva preživljavaju. Ipak, to u filmu ostaje sporedni moment.

Drugačije od onoga što se očekivalo svakako, ali nedovoljno da film dobije Oskara poput filma Spotlight koji je 2016. trijumfovao na Akademijinoj dodeli nagrada.

Otkud odjednom toliko interesovanje Holivuda za novinarstvo u njegovom najčistijem obliku?

Filmska industrija kao politički teren

Termini fake news i propaganda obeležili su poslednjih nekoliko godina za nama, a posebno tokom kampanje za predsednika Amerike, čiji je pobednik, uz sve moguće skandale, Donald Tramp. Otkako je ušao u politiku, Trampa prate različite afere, a on ih sve do jedne demantuje jednim jedinim terminom – fake news. Kada nemate argumente, najlakše je braniti se time što ćete dovesti u pitanje kredibilitet samog medija.

U prilog tome govori i činjenica da je post-truth, termin koji odražava stanje u kojima su objektivne činjenice manje uticajne u oblikovanju javnog mnjenja od uticaja emocija i ličnih uverenja, izabran za reč 2016. godine koju su obeležili finiš kampanje za američke predsedničke izbore.

Ubrzo nakon objave njegove pobede krenula je medijska histerija koja i danas traje imajući u vidu Trampove radikalne stavove po pitanju LGBTI i prava migranata, odnosa prema ženama i skandalima koji su ga pratili. Medijski rat koji je počeo sa Trampovom kandidaturom u kojem su najveći gubitnici sami mediji, Americi, ali i svetu, više nego ikad potrebno je novinarstvo koje će vratiti veru u istinu i nezavisnost medija.

U realnosti u kojoj su mediji u trci za tiražom i konstantnoj borbi za opstanak, ulogu glasnogovornika preuzele su zvezde koje koriste svaku priliku da govore o lošoj strani svega onoga što Tramp prema njihovom mišljenju predstavlja.

Holivudski glumci, režiseri ili recimo Opra Vinfri, koju neki vide i kao budućeg Trampovog protivkandidata, koriste dodele filmskih nagrada kao priliku za snažne govore o tome koliko je važno da se održi plamen slobodnog novinarstva. Efektnije od govora bile su donacije Komitetu za zaštitu novinara.

Slično to je i Spilberg pokušao da uradi. S jedne strane, film koji je imao isti cilj, Spotlight, pokazuje kako izgleda jedan istraživački proces kada od malog traga napravite jedan od najsvetlijih primera istraživačkog novinarstva. To istovremeno razara dotadašnja mišljenja i stavove – kako novinara koji su radili na priči, tako i njihovih čitalaca, a život neupitno čini drugačijim za svakog od njih.

The Post, s druge strane, govori o tome šta se dešavalo tokom slučaja Pentagonskih papira, ali ne uspeva da nam dočara sliku onoga što je moralo prolaziti kroz glave učesnika u ovom događaju, niti o posledicama odluka koje su doneli.

Pričaj mi o slobodi

Možda je neočekivano što je Spilberg snimio film koji prikazuje ulogu Posta, a ne onoga kroz šta je prošao Njujork Tajms koji je došao do dokumenata prvi. Recimo da je ta odluka bila ispravna i da je želeo nešto drugačije što će možda i više privući ljude. Međutim, ako je lajt motiv bila borba za slobodu medija, onda u tome nije uspeo. Ako je ideja bila da se prikaže uloga lokalnih medija, nažalost ni tu nije poentirao.

Priča o slobodi u ovom filmu provlači se kroz stereotipne novinarske dijaloge i tek poneku sitnu raspravu urednika i novinara, da bi doživela svoj vrhunac u citatu Veća koje je donelo odluku u korist Posta i Njujork Tajmsa.

Očevi osnivači su dali slobodnim medijima zaštitu kakvu treba da imaju da ispune svoju fundamentalnu ulogu u demokratiji. Mediji treba da služe narodu, a ne onima na vlasti.

Sledeće čujemo razbesnelog predsednika Ričarda Niksona dok u telefonskom razgovoru govori da je od tog trenutka novinarima Posta zabranjen pristup Beloj kući, ali i ostalim događajima kojima prisustvuje porodica Nikson. Zbog čega je Nikson izostavio Njujork Tajms, koji bi trebalo da ga je jednako ili više razbesneo?

Na koji način se Post izborio sa tom zabranom i šta su bile posledice po medije nakon objavljenih dokumenata, film ni u jednom trenutku ne opisuje. Zadovoljni osmesi Bena Bredlija, glavnog urednika, i Kej Grejam, većinske akcionarke Posta, ne govore nam ništa o borbi koja je usledila. Prava borba za slobodu medija počinje nakon objave velikog otkrića, kada vas zovu, vrište na telefon, prete ili pak prekinu svaki kontakt sa vašim medijem, oglašivači se povuku, a vi ste na ivici egzistencije.

Momenat u kojem se jasno naziru posledice objavljivanja nečeg što ne ide u prilog vlasti ipak dolazi prekasno, a sve to bledi pred ostalim dilemama koje je tokom filma Spilberg stavio pred nas – vešto ili ne, o tome se može dalje debatovati.

Siva zona kodeksa

Od samog početka film nas uvodi u niz etičkih dilema koje ostaju netaknute, ostajući u umovima tek ponekog pažljivog gledaoca. To je, recimo, trenutak u kojem glavni urednik Posta Ben Bredli šalje jednog od svojih zaposlenih da sazna na čemu radi novinar konkurentske kuće, istovremeno pokušavajući da na neki način dođe do akreditacije za svadbu ćerke tadašnjeg predsednika Ričarda Niksona.

Bredli, kojeg glumi Tom Henks, u ovom filmu prikazan je kao beskompromisni junak koji bi rizikovao sve za dobru priču. Spreman je da napravi niz postupaka na ivici etičkih standarda kako bi bio deo talasa. Bredli je u istoriji zapamćen kao neko ko je vodio najveća otkrića o kojima se i danas uči na novinarskim školama.

Ipak, ovaj film ga prikazuje samo kao nepromišljenog urednika koji ni trenutka pred sobom nema dilemu da li postupa na pravi način ili ne. Upravo to je najveći problem sa ovim likom, a najjasnije se vidi u njegovom dijalogu sa suprugom, kada konačno shvata da njegova hrabrost i nije baš tolika kolika se njemu čini.

Prvo reci hop

Sama situacija u kojoj ti neko ostavlja dokumenta na stolu, a ti ni ne postaviš pitanje ko i zašto ti je tako nešto ostavio pali crvene lampice kod svakog ko malo dublje razmišlja o novinarstvu. Svedoci smo bar dva velika leak-a u poslednjih nekoliko godina – Panamaski i Rajski Papiri. Njihov najveći uspeh bile su priče na kojima su novinari radili mesecima, proveravajući svaku informaciju koju su curenjem informacija dobili.

Bredli i ljudi oko njega, posebno novinari, ostaju nemi pred ovim etičkim izazovom i uleću u čitavu priču bez razmišljanja.

Niko se nije ni zapitao da li bi trebalo da kontaktiraju Njujork Tajms, iako bi, na kraju krajeva, pored svih nesuglasica i činjenice da su jedni drugima konkurencija, oni imali zajednički cilj, a to je pravo javnosti da zna detalje studije rata u Vijetnamu. Dodajte na ovo da je Postov izvor ujedno i izvor Njujork Tajmsa, a nigde u filmu se ne postavlja pitanje kredibilnosti ovakvog izvora.

Sve to ide u prilog utisku da je novinarska priča o Pentagonskim papirima u ovom filmu oslikana površno i bez jakih novinarskih poruka. Dovoljno je da pogledamo još uvek nezavisne medije u Srbiji da bismo videli da mediji koji se bore za slobodu i dalje gube bitku sa uticajem politike na njihov rad.

Čak i kada imate urednika spremnog da objavi novinarsku bombu, posledice na vaš rad će se osetiti povlačenjem oglašivača koji vam donose plate, ali i potencijalnim tužbama koje iscrpljuju redakcije, na način da to više nije borba za istinu onog koji tuži, već direktan pritisak na medij da prestane sa daljim izveštavanjem o temi.

Novinari i urednici ne bore se samo sa političarima, već i sa vlasnicima medijskih kuća, ali i sa samim sobom. Mogućnost da pokleknete i ne opirete se pred svim izazovima koje pred vas rad u novinarstvu stavlja nešto je sa čime se suočavate svakog dana.

U takvoj realnosti, dobro je isticati svetle primere i približiti ih građanima kojima će to možda vratiti malo poveranja, ali i samoj novinarskoj branši koja ovih dana vodi borbe na više frontova.