Žene koje brane boje novinarstva i borbe za bolje društvo

One su Milica Stojanović, Bojana Pavlović, Maja Nikolić, Milica Kravić, Tamara Srijemac i Tamara Skrozza. The novinarke.

Uprkos niskoj rangiranosti Srbije u pogledu profesionalizma i slobode medija (prošle godine Srbija je pala sa 59. na 66. mesto prema listi međunarodne organizacije Reporteri bez granica) niz bi mogao da se nastavi imenima sigurno još desetina novinarki čiji rad je vredan pažnje.

Međutim, zbog tema kojima su se bavile, izazova pred koje su bile postavljene i načina na koje su se sa njima nosile, izabrali smo ovih šest koleginica da povodom Međunarodnog dana žena, 8. marta, govore o tome kako se novinarska zajednica, ali i kompletno društvo odnose prema ženi. U medijima i van njih.

Milica Kravić i Tamara Srijemac uređuju i vode emisiju “Žena u kutiji” koja se svake druge nedelje emituje na prvom programu Radio Novog Sada u 11 sati i 15 minuta.

Objašnjavaju, analiziraju i suprotstavljaju se predrasudama u vezi sa abortusom, prostitucijom, feminizmom, samohranim roditeljstvom, trgovinom ljudima… Redovne rubrike u emisiji su u ženskom rodu – Udarna, Nepoznata, Uspešna i Kulturna iako se u svakoj od njih zapravo obraćaju i muškarcima.

Jednom prilikom pokušale su da sprovedu mali eksperiment, pa je Milica emisiju odjavila rečima “hvala što ste nas slušale”.

“Ponekad se tako zahvalim, a ponekad ono uobičajeno za množinu, “muški”. Ta fora potekla je od ideje da ako je sasvim u redu i “normalno” da za oblik množine koristimo muški oblik, pa zašto onda ne bih ravnopravno koristila ženski a mislila na sve, i žene i muškarce. Ima smisla, zar ne? Reakcija je bila samo jedna (nadam se da nam nije baš tako mala slušanost, a udelio ju je jedan redovni slušalac, jer mu je eto ženski oblik “zaparao” uho. Objasnila sam ideju, ne znam da li je prihvatio ali meni se dopalo to što je neko to čuo i što je uopšte o tome razmišljao” priča Milica Kravić, koja i vodi emisiju.

U osmišljavanju sadržaja emisije i izboru tema sa Milicom radi i urednica Tamara Srijemac. Zajedno, pokušavaju da, između ostalog, pokažu kako je i u 2018. godini važno baviti se pitanjem patrijarhata.

“Iako smo ostavili iza sebe onaj radikalni patrijarhat u kojem je žena bukvalno bila u vlasništvu oca, a zatim muža, i dalje ima prostora za emancipaciju žene i još ne možemo govoriti o potpunoj ravnopravnosti polova. Neravnopravnost je naročito izražena u ekonomskoj sferi. Na primer, neretko se traži isključivo osoba ženskog pola za posao koji je manje plaćen, često su žene koje obavljaju isti posao kao muškarci za njega manje plaćene, dok su, na primer, poslovi i funkcije koje same po sebi nose moć, odlučivanje, koje vuku kontrolu finansijskih sredstva rezervisane pretežno za muškarce” priča Tamara.

Uočava da u političkoj sferi žena postaje vidljivija, ali na republičkom nivou.

“Od 159 opština u Srbiji, samo 12 žena su predsednice opština. Patrijarhat je u našoj zemlji naročito izražen u manjim sredinama. Žene na selu rade u polju osmočasovno radno vreme, ali su vrlo retko vlasnice gazdinstva i na taj način ekonomski zavise od muškarca. Ne bi trebalo zaboraviti najradikalnije nasleđe patrijarhata, a to je naslje prema ženama. Godišnje u proseku 40 žena bude ubijeno u partnerskom nasilju od strane muškaraca. Mediji će mnogo češće pisati o ženi koja je recimo u rekordnom roku izgubila kilograme nakon porođaja i izgleda zavodljivo, nego o uspešnoj ženi hemičarki” zaključuje urednica sa “Radija Novi Sad”.

Njena saradnica,  Milica Kravić, smatra da je patrijarhat nametnuo norme koje nam i danas govore “šta se mora” ili “šta je očekivano”.

“To nije dobro jer koči, zaustavlja u ostvarivanju, ispoljavanju kreativnosti i slobode i jedne i druge (a pogotovo treće ako govorimo o rodovima). Takvim normama koje nas obavezuju na osnovu pola i roda moramo se opirati uvek. Svakom komentaru da “devojčice ili dečaci to ne bi smele da rade jer eto devojčice i dečaci nisu za to predodređeni” morate da se suprotstavite jer tako se društvo menja” upozorava ova novinarka.

Njen utisak je i da je feminizam i dalje reč od koje nam se zgrči stomak jer, kako kaže, podrazumeva nešto loše, nešto zadrto [gle ironije] i neku mržnju, najpre prema muškarcima.

“Jel tako? E pa nije. Feminizmu i feministkinjama hvala za sve. Za to što se bavim novinarstvom, što evo vama odgovaram na pitanja, što neke žene sede u sudnicama, leče po bolnicama i donose odluke u naše ime” podseća Milica.

Kada je reč o novinarstvu, brine je to što su diskurs i slika o ženama u medijima ostali stereotipni.

“To potvrđuje onu krilaticu da su neke žene ozbiljne “čuvarke patrijarhata”. Po mom mišljenju to bi trebalo isticati i na to pokušavam da utičem, da žene o ženama prestanu da razmišljaju i pišu stereotipno. Pa apsurdno je upravo to što su u većini tih magazina za žene, novinarke te koje nameću norme i često vrlo seksistički izveštavaju o ženama, namećući ideju lepote, nežnosti i trpeljivosti kao primarne, dok se o autentičnosti, odvažnosti ili drugim manirima koji, ako sudimo po štampi, uglavnom krase muškarce, maltene ni ne govori” ističe novinarka emisije “Žena u kutiji”.

Pogled na ćene u medijima kaže da su brojnije u odnosu na svoje muške kolege, a razlog može biti taj što u ovom poslu ne cirkuliše mnogo novca, smatra urednica emisije Tamara Srijemac.

“Niti se u našoj profesiji donose važne odluke. Muškarci češće biraju bolje plaćena zanimanja i profesije u kojima mogu biti donosioci odluka. Trebalo bi napomenuti da su u većini medija direktorska mesta ipak rezervisana za muškarce” zaključuje Tamara.

Pitanje prisustva žena u medijskoj industriji kroz proceduru “Rodna ravnopravnost u medijskom sektoru u Evropksoj uniji” nedavno je pokrenuo i Evropski parlament, a nakon izveštaja izveštačice iz Češke Mihaele Šojdrove u okviru Komiteta za prava žena i rodnu ravnopravnost.

Između ostalog, predlaže se uvođenje kvota kada je reč o upravljačkim i ekspertskim pozicijama, bavljenje pitanjem nejednakih iznosa naknada za rad, kao i učešća žena u proizvodnji medijskog sadržaja.

Istraživačkim redakcijama, na primer, u Srbiji apsolutno dominiraju žene. Bave se “opasnim” temama, razotkrivanjem korupcije, organizovanog kriminala i pranjem novca.

Među njima su i Milica Stojanović novinarka Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) koja je prošle godine dobila nagradu za toleranciju (treće mesto, u kategoriji štampani/online mediji) a zbog teksta o žrtvama trgovine ljudima i Bojana Pavlović novinarka Krika – Mreže za istraživanje kriminala i korupcije. Zajedno sa ostalima iz Krikovog tima, Bojana je dobitnica međunarodne Data Journalism Award za projekat “Baza imovine političara”.

Novinarka CINS-a, Milica Stojanović,  primećuje da su žene u većini i kada se prijavljuju za školu novinarstva koju njena redakcija organizuje.

“Znajući kakvi su uslovi u kojima radimo – obimnost tema, nedostatak resursa, pritisci – ta smelost da se uopšte uđe u ovaj posao mi deluje još značajnija” ističe Stojanovićeva.

Bojana Pavlović iz KRIK-a koja se bavi istraživanjem kriminala i korupcije napominje da je predrasuda da su to teme za muškarce.

“Od devedesetih naovamo žene su prve pisale o vezama kriminala i države, političkim ubistvima, ratnim profiterima… U našoj redakciji je isti slučaj – većina su novinarke. Istraživačko novinarstvo je malo drugačije – proces rada na priči je dugotrajan, a ishod često neizvestan. Važno je imati strpljenja i istrajati do kraja. Volela bih ipak, da osim novinarki, imamo i veći broj urednica” priča istraživačka novinarka.

Uprkos uvreženom mišljenju da će muškarci lakše da dođu do izvora koji govore o kriminalu, Milica Stojanović iz CINS-a kaže da joj se nije desilo da je neko od sagovornika tretira bolje ili lošije jer je žena. Takođe, ne bi prepustila nijednu priču sa takvom temom kolegi.

“Ne bih prepustila, ali bih pitala za savet kolege ili koleginice u vezi sa nekim sagovornikom ili nekom temom, ako je specifična a ja se njome ranije nisam bavila. Takođe, to ne bih povezivala sa rodom, jer bih, na primer, da radim priču o navijačima ili ljudima iz kriminalnog sveta, savet i pomoć svakako tražila od koleginica u CINS-u koje se tim temama godinama bave” priča Stojanovićeva.

Sličnog je mišljenja i Bojana Pavlović. Priču ne bi dala ni kolegi ni koleginici, a zbog prirode posla i bezbednosti novinara na intervjue sa ljudima iz kriminalnog sveta, priznaje da najčešće idu dve osobe.

Hrabrost, upornost i izuzetnu kreativnost u televizijskom izrazu svakodnevno nam u vestima pokazuje novinarka televizije N1 Maja Nikolić. Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) prošle godine dodelilo joj je i nagradu za izraživačko novinarstvo u kategoriji elektronski mediji.

Kada njene priloge gledate utisak je da vrlo lako dopre do ljudi i njihovih priča, za šta su zasigurno zaslužni talenat, znanje i rad na sebi. Ima li rod veze sa tim što ljudi teže ili lakše poveravaju svoje priče novinarkama ili novinarima, Maja kaže da nikada nije ni pomislila na tako nešto.

“Onog trenutka kad se predstavim kao „novinarka N1“ mislim da je to „N1“ jedini razlog, a ako im je razlog više i ono „Maja Nikolić, novinarka N1“, to je onda zato što prate moj rad, a ne zato što sam Maja, a ne Marko” kaže ona i dodaje da je jedina diskriminacija s kojom se ponekad suoči i to isključivo na terenu jeste ona starosna.

“I to samo zato što sagovornici koji me prvi put vide misle da sam znatno mlađa nego što uistinu jesam. Onda u skladu s predrasudama prema mlađim ljudima pomisle da s mladošću ide i neiskustvo, naivnost, nedovoljno znanje da se postave prava pitanja, potcene me, opuste se … i prevare se. Za 10 godina koliko sam u novinarstvu, ponešto sam i naučila” priča televizijska novinarka.

U redakciji N1 ista pravila važe i za novinare i za novinarke, a “važnim” temama može da se bavi svako samo i jedino ako to zasluži, naglašava ona.

“Ako je prethodno pokazao / pokazala da je svojim znanjem i sposobnošću dorastao/dorasla toj temi. Ako je Branislav Šovljanski, moj kolega, dobio da radi sopstvenu emisiju (što je svakako stepen više u odnosu na novinara koji radi prilog u vestima), to je zato što je Branislav odličan novinar, a ne zato što je muškarac. U našoj redakciji apsolutno ne postoji nikakva polna diskriminacija” uverava Maja.

Ona napominje da u televizijskom novinarstvu postoji drugi problem – napredovanje uslovljeno fizičkim izgledom.

“Ima televizija i ima urednika i urednica kojima je nečija lepota  ključni kriterijum (jer važno je da ste “u ljubavi” s kamerom) da nekoga zaposle. Loše je ako to ostane i jedini kriterijum.  Svako moje napredovanje imalo je veze samo s tim kako sam pisala, koliko sam se trudila, koliko sam bila posvećena svojim prilozima i koliko su to urednici umeli da prepoznaju. A umeli su i umeju i dalje. Da li je u drugim poslovima drugačije? Moguće. Da li je u drugim medijima drugačije? Moguće. Ali ja na terenu srećem mnogo više novinarki, nego novinara i nisam čula da im je problem u napredovanju predstavljalo to što su žene, iako verujem da ima i takvih slučajeva” priča Maja.

Posvećenost i požrtvovanost u bici za bolje društvo, pa i medije novinarka nedeljnika VremeTamara Skrozza pokazuje godinama. Bez posustajanja i uvek sa istom strašću. Kada se pomene njeno ime među prvim asocijacijama na njega su integritet i požrtvovanost.

Tokom prošle godine, bila je veoma aktivna i u grupi Za slobodu medija koja je nastala nakon gašenja Vranjskih novina i kao odgovor na pritiske sa kojima se suočila ta i mnoge druge redakcije u Srbiji. Aktivnosti grupe nastavljaju se i ove godine, a ono što Tamaru u svemu tome motiviše da ide dalje jeste što, kako kaže, jednostavno ne zna drugačije.

“Ovo je moj posao, moja sudbina na neki način, i tu više nema mrdanja – tu smo gde smo, ma koliko nam se ono što se u medijima događa ne dopadalo. A kad smo već tu, hajde da učinimo da ovaj komad „ničije zemlje“ odbranimo i učinimo što pristojnijim mestom: da stalno preispitujemo pojam javnog interesa, finese i nijanse onoga što zovemo profesionalnim standardima, da stalno budemo zapitani nad pravom ulogom novinara i novinarstva. Jer, u vreme kada medijska etika gubi bitku na raznim frontovima, a mnogi se, pod barjakom famozne objektivnosti, zapravo prave da ne vide ono što je očigledno – mislim da je suštinski, gotovo životno važno, da stvari ne uzimamo zdravo za gotovo, da menjamo sebe, pristup radu, da unosimo život i strast u ono u šta „do koske“ verujemo. Jer, drugačije ne može. Neće moći.” sigurna je ova novinarka.

U takvoj borbi privatni život mnogo trpi, što je slučaj i sa drugim profesijama, smatra ona. Dodaje da je ženama u medijima bez ozbiljne porodične podrške i „leđa“ teško uskladiti čak i bazične stvari, ono što se njihovim kolegama podrazumeva.

“Godinu dana nakon porođaja, ja sam shvatila da sam profesionalno potpuno mrtva, da više ne postojim, i da se uopšte ne računa 15 godina u novinarstvu – morala sam da počnem ispočetka, skoro od nule. A pošto sam samohrana majka, i danas kolegama moram da objašnjavam da posle 17 časova za mene više nema ni redakcije, ni kafane, ni važnih sastanaka” priča ona.

Njen utisak je da se status žena u redakcijama pa i u društvu, znatno razlikuje od statusa njihovih kolega. Primećuje svojevrsnu mizoginiju unutar medija.

“Novinar koji je zašao u sedmu deceniju važi za „barda novinarstva“, gospodina koji mudro zbori, dok novinarke te starosti javnost praktično nema priliku ni da vidi – izuzev par izuzetaka, to su žene koje su jednostavno skrajnute i koje su par ekselans žrtve takozvanog ejdžizma. Novinarke po pravilu postaju „žrtve porodice“: na spisku najuspešnijih, na prste jedne ruke broje se one koje imaju decu ili porodicu, a još je manje onih koje imaju „standardnu porodicu“ s dva partnera. Za razliku od njih, među najuspešnijim kolegama, velika većina ima mnogo dece, koja im ni u jednom trenutku nisu „zaustavila“ karijeru” priča novinarka Vremena.

Podseća da u novinarskom poslu određenu ulogu igra i famozna kafana, gde se dele informacije, sklapaju polsovi i prijateljstva i gde žena uspeva da odlazi dok ne dobije dete ili se uda.

“U tom trenutku, može da se oprosti od mogućnosti da će ikada više biti deo „ekipe“, što automatski znači da će bar donekle biti udaljena iz medijske zajednice. Razumevanja praktično da nema: iako formalno omogućavaju svojim koleginicama da odu na porodiljsko odsustvo, na bolovanje ili na osmomartovsku priredbu deteta, urednici i vlasnici zapravo nemaju ni trunku razumevanja za te „ženske probleme“ i gledaju da ih prevaziđu tako što zapošljavaju isključivo devojke, dok starije koleginice profesionalno distanciraju i konačno „sahranjuju“” kaže Skrozza.

U nemilosrdnoj medijskoj mašineriji, naročito onoj naklonjenoj režimu, ukoliko je potrebno da se neko oblati ili diskredituje zbog svog kritičkog odnosa i pisanja o vlasti, pritiska se i dugme koje pokreće program za javni obračun, vređanja i iznošenje neistina. To se nedavno dogodilo Tamari Skrozza, kada je Pink televizija plasirala neistine o njoj, jer je članica Upravnog odbora organizacije “CRTA” koja se između ostalog bavi praćenjem izbornog procesa.

Diskreditacija ove novinarke pokušana je dan nakon što je “CRTA” predstavila analizu izveštavanja medija pre početka kampanje za lokalne izbore u Beogradu i na osnovu koje je uočena nejednaka medijska zastupljenost političkih aktera.

Taj poslednji napad prorežimskih medija na Tamaru, ona vidi kao najžešći i kaže da se oseća kao da je preživela javno silovanje.

“Umorna sam, izranavljena, mislim da nemam volje više nizašta, loše mi je. Međutim, čim se otvore vrata, čim uključim računar, stanem pred kameru neke televizije, sve se to zaboravlja. Mora se dalje i nema odustajanja. Mislim da je to zapravo i recept: ponavljati kao mantru ono u šta verujemo i što nas je u samom startu dovelo u ovu profesiju. Jer, mi u ovom trenutku, svojim ostajanjem i neodustajanjem ne branimo neke imaginarne ideale: mi branimo sopstvene živote i pravo da radimo svoj posao, baš kao i živote svih ljudi oko nas, prava onih u čijem interesu radimo; borimo se za osnovno – za društvo u kojem novinar, baš kao i bilo ko drugi, neće morati ni da razmišlja kako da se nosi s nekakvom hajkom i mašinerijom” kaže Skrozza.

To su trenuci zbog kojih se, kako ona kaže, plaća ozbiljan ceh, ali se ne može sagnuti glava i predati.

“Tek tada i tek zbog toga ne sme biti predaje. Reputacija nas koji smo napadnuti unapred je urušena u očima onog dela građana i građanki koji veruju režimskim medijima. Tu pomoći nema, to je od starta gotova stvar i mislim da će nas deo rodbine, komšiluka, prodavaca na obližnjoj pijaci sigurno i zauvek gledati kao „izdajnika“, „plaćenika“ ili već za šta su vas optužili. Ali, niko i nikada, ma koliko se trudio, ne može da vam oduzme lični moral, poštenje, ono što ste dobro uradili, iza čega ste stali. Tu mašinerije ne vrede” sigurna je Tamara.

Kako bismo naredni praznik borbe za ženska i sva druga prava dočekali bar za korak pomereni napred, pitali smo ove novinarke i koje su ključne stvari koje u novinarstvu u Srbiji moramo da menjamo u narednom periodu.

Tamara Skrozza:

“Pre svega, mora da se promeni klima u kojoj radimo – da državni vrh pokaže volju i trud da opet uspostavi slobodu govora i slobodu medija koje su ovde ne samo kompromitovane, već i do temelja urušene. Mi kao profesija se trenutno bavimo pukim opstankom, jer nam je ugrožena fizička bezbednost i bazično pravo na slobodu govora. Bez toga, nikakvog poboljšanja ne može da bude, a to zavisi samo i isključivo od državne vlasti.

Što se nas samih tiče, moramo da pokažemo „kičmu“, da verujemo u ono što pišemo i izgovaramo, da čuvamo sopstveno dostojanstvo i ne dozvolimo da se prodamo za onih famoznih „frtalj kile čvaraka“. Nema opravdanja za gaženje etike, za političku propagandu, za laž, za sve ono na šta su neke kolege pristale zato što imaju decu, kredite, obaveze, itd. Moć medija je ogromna i oni moraju da shvate da svaka njihova reč proizvodi vrlo konkretne i opipljive efekte. Lakše im je ovako, to mi je jasno, ali ja i dalje verujem da obraz nema cenu i da jednog dana čovek mora da se pogleda u ogledalo i suoči se sa posledicama onoga što je u životu radio.

Osim svega toga, postoji niz zakonskih odredbi i regulativa koje je neophodno pod hitno menjati, kako bi građani i građanke bili istinito i pravovremeno informisani, ali i medijski edukovani.”

Maja Nikolić:

“Verujem da je ključ u nezavisnosti medija. U finansijskoj, ali i u nezavisnosti od politike. No, kako su krupni kapital i politika u viševekovnoj ljubavi, proizilazi da je moj stav  idealistički, a time i utopijski (osim u retkim izuzecima koje statistika jedva registruje) i zato, tri reda dalje menjam odgovor – možda treba menjati svaku vlast koja novinarima i novinarkama briše patos. Jednom mi je veliki Petar Janjatović, jedan od naših najpoznatijih muzičkih novinara, ovim rečima obrazložio svoju odluku da da otkaz, zbog neslaganja s uređivačkom politikom Radio Beograda 90-ih godina, a u trenutku kad mu je žena trudna i ne radi: “Nisam želeo da me se moje dete sutra stidi”. Nisu svi Petar Janjatović i ja to donekle mogu da razumem. Odnekle, pak, ne mogu, niti želim. Da opet citiram jednog svog prijatelja i bivšeg kolegu, a danas satiričara Bojana Ljubenovića “Morao sam da pristanem. Ne, pristao si da moraš…”

Tu dolazimo do ljudskog karaktera koji se, u prisustvu vlasti, lako menja i kupuje. Bukvalno kao na buvljaku. Ne znam čime se tačno spira novinarska sramota, ali sumnjam da bi tone varikine bile dovoljne. Ili opet zvučim idealistički, pa će novinari i novinarke koje zovemo “režimskim” ostati to što jesu u svakom režimu. Uostalom, današnja opozicija koja nariče nad slobodom medija više od te slobode zapravo želi te medije – da ima svoje novine, po mogućstvu svoju televiziju i da je slobodna “svojim” nazvati novinare i novinarke. I to je jedino opšte mesto gde nisam naivna. Televizijskim rečnikom “u ostalim vestima” biće da jesam naivna, ali i jednako ponosna što verujem da je s novinarskim talentom, znanjem i veštinom usko vezan i moral. Stoga, ja ne pristajem da moram. Sličnost te dve reči je slučajna,  ali ih potpuno namerno dovodim u vezu.”

Milica Stojanović:

“Ključna promena trebalo bi da se desi u samim redakcijama: urednici i urednice bi morali da imaju više integriteta, profesionalnosti i osvešćenosti od predrasuda kako bi zaštitili svoje novinare i novinarke od svih loših uticaja spolja. U te loše uticaje ubrajam političke pritiske, ekonomske probleme ali i rodno zasnovane pritiske i maltretiranje. Ako sami urednici i urednice nisu dovoljno svesni stereotipa po kojima žive – i po kojima i pišu – teško je očekivati da razumeju kakvim su pritiscima njihovi novinari i novinarke izloženi. To je dalje povezano sa svešću o tome da podilaženje stereotipima publike, iako donosi profit, nije profesionalna praksa, jer, na kraju dana, sve to zajedno loše utiče na čitavo društvo.”

Bojana Pavlović:

“Urušavanju profesije doprineli su i sami novinari koji su zaboravili koja je njihova uloga. Umesto da kontrolišu sistem, novinari su se pod pritiskom stavili u njegovu službu. Tu sam prilično isključiva – ukoliko ovaj posao ne možete da obavljate u skladu profesionalnim standardima, možda bi trebalo razmisliti o promeni.”

Tamara Srijemac:

“Profesionalizam. Ukoliko se profesionalno bavimo novinarstvom jača se poverenje u profesiju. Nezavisnost – raditi na nezavisnosti medija, nezavisnosti od političkog, ekonomskog uticaja i više solidarnosti među koleginicama i kolegama.”

Milica Kravić:

“Mislim da sam kroz prethodne odgovore kritikujući stanje u medijima, davala i odgovor o promenama, ali evo ako treba sumirati. I u novinarstvu, kao i u svim drugim oblastima, potrebno je izgraditi odnos međusobnog poštovanja bez obzira na uzrast, pol, seksualnu orijentaciju ili ono “lično” dopadanje. U profesionalizmu toga prilično manjka, rekla bih u svim profesijama, a u novinarstvu i te kako. Donošenje zaključka i suda o profesionalizmu pojedinaca bazirano samo na emotivnoj razini u profesijama u kojima spoljašnji izgled igra važnu ulogu, a novinarstvo jeste jedno od takvih, nije retkost. Takve prakse moramo da menjamo svako od nas ponaosob. Prvo da ih prepoznamo a onda da ulažemo u širenje vidika i znanja. Patrijarhat se menja kršenjem tih neosnovanih i davno utemeljenih normi, koje sputavaju sva ljudska bića u savremenom svetu, a žene pogotovo.”