Đilas i bojkot medija: Prilog istoriji opšteg beščašća

Srećna je država u kojoj je u postizbornoj analizi medija glavna tema – ponašanje jednog političara prema ekipama nekoliko medija na jednoj konferenciji za novinare i tokom jedne izborne noći. Nesreća je, međutim, to što u Srbiji glavne teme najčešće, pa ni u ovom trenutku, nisu sasvim u skladu s realno gorućim problemima.

Nakon što je Dragan Đilas zabranio da iz njegovog štaba i sa njegove konferencije za novinare izveštavaju TV Pink, Studio B, Informer, Srpski telegraf, Alo i Večernje novosti – upravo je to postalo tema svih tema, stvar važnija od nezapamćene dominacije jedne stranke u predizbornom izveštavanju, novinarske pristrasnosti koja je na trenutke prelazila granicu gledljivosti, nepostojanja bilo kakve kultivisane političke debate, medijske harange nad političkim neistomišljenicima i raznih drugih medijsko-političkih pojava koje su obeležile kako ove izbore, tako i dugi period pre njih.

Đilasova zabrana svakako jeste nešto o čemu bi trebalo ozbiljno razgovarati, tim pre što ovo nije ni prvi, a ni poslednji slučaj da se novinarima zabrani izveštavanje, ali je isto tako nešto čemu ne može da se priđe jednostrano.

Podvlačenje crte

Dan pre održavanja izbora, iz pokreta Ne davimo Beograd saopšteno je da su Televiziji Pink odbili zahtev za izveštavanje iz njihovog štaba. Sledila je Đilasova zabrana, uz znatno proširen spisak nepoželjnih. Na konferenciji za novinare 6. marta on je objasnio da će tim medijima biti omogućeno da prisustvuju kada se „budu ponašali kao mediji“, da „negde treba da se podvuče crta“ i da se „ne treba praviti da je sve u redu“. Svoj stav potkrepio je tvrdnjom da nikada nije pozvan na TV Pink da iznese svoje političke stavove, kao i da ima presudu koja na Pinku treba da se pročita u centralnim vestima, koja potvrđuje da je „govorio laži o njemu pre četiri godine“, ali da ta presuda nikada nije pročitana.

Na ovaj potez prvo je reagovalo Udruženje novinara Srbije koje se oglasilo već 4. marta, ali i dva dana kasnije. To udruženje podsetilo je da Zakon o javnom informisanju zabranjuje „neposrednu i posrednu diskriminaciju urednika medija, novinara i drugih lica u oblasti informisanja“, kao i da „niko, pa ni Dragan Đilas, nije ovlašćen da odlučuje o tome ko jeste, a ko nije novinar“.

Zakon o javnom informisanju pre svega ne poštuju najviši nosioci državne vlasti koji su medije upregli u sopstvene političke kampanje i od njih napravili sluge, koji javno i otvoreno vređaju i diskriminišu medije čije uređivačke politike nisu u skladu s njihovim interesima, koji različitim ekonomskim mahinacijama iscrpljuju i lagano uništavaju sve kritičke medije

UNS još napominje da je Đilas kao suvlasnik lista Pres „koristio svoj medij kao propagandno oružje, ali novinarima Presa tada niko nije onemogućavao rad“. Konačno, kaže se da „svako ima pravo da bude nezadovoljan radom novinara i da se zbog toga može obratiti nadležnim regulatornim i samoregulatornim telima, kao i sudskim organima“.

Teze iznete u saopštenjima UNS-a zapravo su sve što se Đilasovom potezu formalno-pravno može zameriti: Zakon zaista zabranjuje diskriminaciju, Đilas zaista nije taj ko odlučuje o statusu novinara, Đilas se stvarno nije proslavio po svom odnosu s medijima i, zaista, svako može da se obrati nadležnim telima.

Ali, ne lezi vraže – u Srbiji uglavnom ništa ne ostaje u granicama formalno-pravnog, a praktično svaka takva zamerka na ponašanje bivšeg gradonačelnika Beograda može da bude ako ne osporena, ono bar do krajnosti relativizovana.

Pre svega, isti taj zakon, koji u članu 4 zabranjuje diskriminaciju medija, u nizu drugih članova nalaže da mediji izveštavaju u javnom interesu – „istinito, nepristrasno, pravovremeno i potpuno“, da se pospešuje pluralizam i da su zabranjeni medijski i svaki drugi monopoli, odnosno da se „radi omogućavanja građanima da formiraju sopstveno mišljenje o pojavama, događajima i ličnostima, obezbeđuje raznovrsnost izvora informacija i medijskih sadržaja“. Sve te članove i tačke već godinama kontinuirano krše i TV Pink i svi drugi „zabranjeni“ mediji.

Naravno, nedopustivo je da se zbog nečijeg kršenja zakona nastavlja sa sopstvenim kršenjima – to bi bilo isto kao kada bi neko ubio nekog, a mi ga zatukli toljagama „jer je tako zaslužio“. U demokratskim, uređenim društvima to naprosto ne ide tako i zbog toga nezakonito postupanje Dragana Đilasa ne može biti opravdano nezakonitim postupanjem medija.

Trebalo bi, ipak, napomenuti da njegov postupak nije kreiran ex nihilo, neizazvano, tek tako – zato što mu se tako dopalo. Jer, upravo je Dragan Đilas jedna od najvećih žrtava tabloidnih medija: od Pinka do Kurira (koji se sad primirio, ali čiji su gresi takvi i toliki da ih je nemoguće zaboraviti). Desetine naslovnih strana i sati u udarnim televizijskim terminima koji su mu bili posvećeni ostavili su vidan trag na njegovoj karijeri, privatnom životu, pa i rezultatu na poslednjim izborima.

I da ne bi bilo zabune: to ga ne opravdava, ali mora da se napomene, opet radi potpunog informisanja.

Ista logika može da se primeni i u obrnutom smeru. Tokom vlasti Dragana Đilasa u Beogradu izveštavanje Studija B bilo je sve samo ne nepristrasno: on je bio prva i poslednja vest svakog dana, o mostu na Adi ispisivale su se i recitovale epopeje, izvesna voditeljska persona koja se sad otapa pred Vučićem na Pinku tako se svojevremeno otapala i pred Đilasom itd. Takođe, izveštavanje Đilasovog Presa ušlo je u anale tabloidnog beščašća i zapravo utabalo put za današnji Informer – urednik Presa, uostalom, bio je Dragan J. Vučićević lično.

[povezaneprice]

Ali, da li to može da opravda ponašanje današnjeg Studija B (koji je trenutno neuporedivo gori nego što je ikada bio, pa i u vreme Đilasove vlasti), današnjeg Pinka i ostalih „zabranjenih“ medija? Teško. Imajući u vidu da dobar deo tih medija vode isti ljudi koji su nekada vodili prođilasovske medije, ta situacija samo pokazuje da na medijskom tržištu ima obraza koji mogu da se kupe i novinara koji su spremni da kleknu pred svakim vladarom.

Konačno, tu je i teza da zbog nepravde koja mu je načinjena u medijima svako može da se obrati nadležnim institucijama. Formalno-pravno, to je sasvim tačno. Problem je, međutim, to što je realnost takva da od tog obraćanja nikakve vajde nema. Kao samoregulatorno telo, Savet za štampu ima samo „pokaznu moć“: ono se bavi poštovanjem medijske etike, svojim odlukama skreće pažnju na problematične primere, ali nema ama baš nikakva ovlašćenja za bilo koju formu sankcionisanja. Osim toga, upravo mediji kojima je Đilas zabranio izveštavanje iz svog štaba, uglavnom ignorišu odluke Saveta i osporavaju bilo kakav autoritet tog tela.

Tužbe po žalbama Dragana Đilasa sudovi su uglavnom rešavali u njegovu korist, ali je stara priča da ni od toga nema preterane vajde kada je u pitanju nečiji ugled i integritet: posle tabloidnog razapinjanja to predstavlja ni manje ni više od neke „moralne zadovoljštine“. S druge strane, tu je i niz sudskih odluka – u slučaju nekih drugih „protivnika režima“ – koje su i s pravnog stanovišta veoma sporne i kojima je odobreno otvoreno targetiranje, nasumično optuživanje, besramno blaćenje ove ili one ličnosti s javne scene.

Što se tiče Regulatornog tela za elektronske medije, ne bi trebalo trošiti reči. To je institucija koja sistematski odbacuje žalbe građana, odlučuje samo na osnovu političko-ekonomskih interesa svojih članova, koja je toliko duboko korumpirana, pod direktnim i vrlo snažnim političkim uticajem, toliko obeščašćena – da se od nje više ne očekuje ništa, osim novih skandala.

Zatvorena vrata

Ništa od ovoga ne dešava se prvi put: sporadično se pojavljuju situacije u kojima ova ili ona ličnost ili organizacija zabrani ovom ili onom mediju da izveštava s događaja koje organizuje. U tom smislu, najpoznatiji je slučaj iz avgusta 2016. kada Jelena Milić, direktorka Centra za evroatlantske studije, na svoju konferenciju za novinare nije pozvala novinare TV Pink, TV Hepi, Informera, Kurira, Srpskog telegrafa, Blica, Večernjih novosti, lista Alo, Politike, Pravde i, kako je navedeno, „njima slične“.

Na Jelenu Milić je tada ustala „kuka i motika“ i teško je bilo naći nekog ko će na bilo koji način ne opravdati, nego bar s raznih strana osvetliti njen čin.

Takođe, nakon što je funkcioner SNS-a optužio Natašu Jeremić da je šefica narkokartela, supruga kandidata na predsedničkim izborima 2017. održala je konferenciju za novinare na koju nisu pušteni novinari Studija B, Informera i Srpskog telegrafa, dok novinari TV Pink nisu dobili odgovore na postavljena pitanja.

Tokom vlasti Dragana Đilasa u Beogradu izveštavanje Studija B bilo je sve samo ne nepristrasno: on je bio prva i poslednja vest svakog dana, o mostu na Adi ispisivale su se i recitovale epopeje, izvesna voditeljska persona koja se sad otapa pred Vučićem na Pinku tako se svojevremeno otapala i pred Đilasom itd. Takođe, izveštavanje Đilasovog Presa ušlo je u anale tabloidnog beščašća i zapravo utabalo put za današnji Informer – urednik Presa, uostalom, bio je Dragan J. Vučićević lično

Reakcije su bile manje burne nego u slučajevima Jelene Milić i Dragana Đilasa, a konferenciji je prisustvovala i tadašnja predsednica UNS-a Ljiljana Smajlović.

Sasvim očekivano, na Pinku su danima emitovane jadikovke na temu gušenja slobode medija (?!), opet bez analize „šire slike“.

Tada, kao i sada, trebalo je imati u vidu i kontekst. Zakon o javnom informisanju, onaj koji zabranjuje diskriminaciju medija – u većem je delu dobar i u skladu je s evropskim standardima, ali je isto tako zakon pisan i pravljen za normalne okolnosti, normalno medijsko tržište i normalno okruženje. To je, međutim, nešto što u Srbiji jednostavno ne postoji.

Zakon o javnom informisanju pre svega ne poštuju najviši nosioci državne vlasti koji su medije upregli u sopstvene političke kampanje i od njih napravili sluge, koji javno i otvoreno vređaju i diskriminišu medije čije uređivačke politike nisu u skladu s njihovim interesima, koji različitim ekonomskim mahinacijama iscrpljuju i lagano uništavaju sve kritičke medije.

U tim okolnostima, kako od ljudi koji su u medijima diskreditovani, vređani, optuživani za sve i svašta, koji su pod stalnim pritiskom i pretnjom tih medija i tih državnih funkcionera, očekivati da se samo oni, eto, slepo drže odredbe o diskriminaciji, a da zaborave na sve drugo? Kako očekivati od Dragana Đilasa, Jelene Milić, od bilo kog pojedinca, medija ili organizacije koji su razvlačeni po Pinku, da o toj televiziji ili njoj sličnima, imaju odstupnicu i da ih tretiraju „hladne glave“?

Nažalost, u nenormalnom okruženju, u kojem država ne poštuje sopstvene zakone, diskriminacija ovog ili onog medija postala je zapravo lični izbor i odluka ovog ili onog pojedinca. Ne zato što je taj pojedinac ovakav ili onakav, što ne želi da poštuje zakon, već zato što mu u borbi s podivljalim provladinim medijima – ništa drugo nije preostalo.