Niko više ne piše kao Dada

U Srbiji više niko ne piše kao ona.

Nije ni čudo. Takav prkos zlu, hrabrost, nezavisnost skupo se plaća u svetu. Sudbina je naplatila i Radislavi ‘Dadi’ Vujasinović. Srpska novinarka je umrla 8 aprila 1994. Zvanična verzija glasi da je izvršila samoubistvo, sve druge verzije, u koje veruju prijatelji i porodica, je da je Dada ubijena.

Za ratne reportaže iz Slavonije dobila je nagradu Svetozar Marković. Ta strast prema reportaži, sokolovo, reportersko oko, nije moglo biti nezapaženo.

„U Vododerinje kod Nopsunja je zaglavljena jedna traktorska kolona. Jedan momak po jezivoj hladnoći, bos do kolena strpljio izvlači jedan po jedan traktor. Ali kako koji naiđe potok biva dublji, promrzla kolona ipak promiče. Prvo idu oni iz Batinja na Bastaje i Dobre kuće. Čak i nađu snage da se obraduju kad im uspe da se isčupaju iz vode. Za nama za prelaz za suprotnu stranu čeka vojni kamion. Onda se stušti u vodu još većom brzinom, iz njega izleti po zagrbljenim traktorima i prikolicama baci nešto ledene vode, blata sa točkova, pa da nestane uz brdo. Pitam se, jel je bio neki problem da se na potok stavi sasvim mali pontonski most, da ovaj narod ako već mora da beži, ove noći može bar koji kilometar dalje.”

Na ratištu je razgovarala sa većinom glavnih aktera tadašnjeg rata. Nisu je izbegli ni Vojislav Šešelj, ni Radovan Karadžić, ni Arkan. U trenutku kad su mnogi veličali vojna dostignuća srpskih paravojnih jedinica, Dada je pisala o tome što je zapazila, ne štedeći ironiju. Nikom.

O Karadžiću

„Karadžić političar, Karadžić pesnik, Karadžić psihijatar tri su lika u osnovi potpuno identična. Ali, možda o Karadžiću kao čoveku, ipak, najbolje govori njegova poezija. Njegovi su stihovi počesto morbidni, poređenja bizarna, misao destruktivna, a sputana banalnim rimama.”

O Arkanu

„Čulo se da je (Arkan) u poslednje vreme mnogo nervozan, pa na skupštinska zasedanja umesto jednim, kako je to do sad činio, dolazi sa pet džipova (…) Ljubazno sam ga zamolila da prokomentariše talas nasilja, koji pogađa dobrostojeće građane. Nažalost, inače lepo vaspitan i predustretljiv narodni poslanik Ražnatović obrušio se: ‘Ako te zanima ko je sledeći, napiši da si ti i da sam ti ja rekao.’ Ne znam šta ga toliko iznerviralo. Nisam pitala za kriminalce nego za biznismene.”

O Šešelju

„U suštini, sasvim je svejedno zbog čega je Šešelj rešio da cinkari svoje bivše saveznike. Prikrivanje zločina je takođe zločin. Potpuno je svejedno da li je ova predizborna euforija ujedno i uvežbavanje nastupa u Hagu.”

Nakon završetka rata u Slavoniji, izveštavala je iz Bosne. Kad je počela opsada Sarajeva, nije izdržala, vratila se u Beograd.

„Ne možeš ti, čoveče, uz čips i pivo da gledaš kako naša artiljerija sravnjuje sa zemljom jedan grad, a da se ne zapitaš – kako bi meni, mom detetu, bolesnoj majci, bilo kome bilo, da neko sedne na Avalu i tuče me odozgo. Ne možeš ti uz čips i pivo da gledaš obogaljenu decu, mrtvu decu. Ne možeš. Pod uslovom da si čovek.“

Niko je nije mogao lagati

„Mene niko ne može da laže.” Nastavila da izveštava o politici i mafiji do početka 1994. godine.

Pitala je: da li je Srbija policijska država, ko kontroliše liniju paralelne vlasti, šta o svemu tome kaže moderna nauka, policologija, kako opozicija kao jedan od remek-dela službe sad se okreće protiv nje, predstoje li velke kadrovske promene u miliciji ili su to samo obične intrige. Arkan je postao čovek u centru njene pažnje. Prezirala je lažni patriotizam, rat, ubijanje, manipulisanje historijom.

Dobijala je pretnje i tužbe. Pričala je javno da se ne plaši. Umrla je 8. aprila 1994. Zahvaljujući staranju porodice, 2003. godine organizovano je superveštačenje, nakon kog zaključeno da ne može da se isključi mogućnost ubistva. Nakon pet godina u sud stižu nova veštačenja, koja ponovo isključuju samoubistvo kao razlog smrti. Do dan danas slučaj nije razjašnjen.

Osim prijatelja i kolega, retko ko u Srbiji se seća Dade. A možda ni ne mora. Čini se da budućnost je već svakako nastradala u prošlosti. Nije čudo što niko ne želi da piše kao Dada.