Korupcija je apsolutno zastupljena u svakom segmentu ovog društva

Poslednjih dana građani Srbije, a i šire, sve više se „igraju“ gradskog menadžera. Stavljajući se u tu funkciju, odlučuju o raspisivanju i sprovođenju javnih nabavki, uz  istovremeno suočavanje sa korupcijom, političkim i ekonomskim pritiscima i rizicima, od čega i zavisi konačan rezultat prve online igrice “Dobar, loš, korumpiran”, koju je pokrenuo “CINS” (Centar za istraživačko novinarstvo Srbije).

Pored toga što je “CINS” građanima omogućio da se zabavljaju vodeći ih kroz najčeščće scenarije nameštanja javnih nabavki, godinama unazad im otvaraju oči svojim istraživačkim pričama o korupciji i kriminalu , za koje su dobili brojne nagrade i priznanja.

Glavni i odgovorni urednik od 2015. godine je istraživački novinar Dino Jahić, koji iza sebe ima dugogodišnje iskustvo, naporan rad uz veliku hrabrost i izuzetnost u poslu koji radi, zajedno sa svojim istraživačkim timom “CINS” – a . Za “CAAS” nam govori o aktuelnoj online igrici „Dobar, loš, korumpiran“, korupciji, istraživačkom novinarstvu, kao i novim izazovima i planovima koji su pred „Centrom za istrazivačko novinarstvo Srbije“.

Trenutno je aktuelna prva online igrica o javnim nabavkama u Srbiji „Dobar, loš, korumpiran“. Odakle ideja i koji je njen cilj? Kako se za sada snalaze „igrači“ na funkciji gradskog menadžera? Da li je više poštenih ili korumpiranih?

Istraživačko novinarstvo više ne može da se osloni samo na tekstove sa nekoliko fotografija, ma koliko oni dobri i zanimljivi bili. Funkcionisanje u online prostoru podrazumeva inovativnost, pokušaje da se napravi nešto drugačije, pa i interaktivnije, kako bi se došlo do što šire publike. Mi za promociju ne koristimo senzacionalizam, clickbait naslove, golotinju i slične metode koje su danas, nažalost, postale uobičajene pa nam je preostalo da budemo kreativni i nudimo što raznovrsnije sadržaje. Nekada pravimo animacije, nekada kratke video materijale ili infografike, igramo se sa promocijom na društvenim mrežama… Ovog puta odlučili smo da veoma komplikovanu oblast javnih nabavki pokušamo da prikažemo na malo drugačiji način i tako je nastala igrica „Dobar, loš, korumpiran“. Poenta je da se igrači zabave, prepoznaju da dok se oni igraju u imaginarnom svijetu, neko se tako igra u stvarnom životu i sa stvarnim novcem poreskih obveznika, ali i da ponešto nauče o nabavkama. Svi primeri su, naravno, inspirisani pravim slučajevima – o nekima smo i mi pisali u više navrata. Igrači donose odluke o tenderima suočavajući se sa korupcijom, te pritiscima biznismena i političara. Pri svakom izboru dobijaju savete, što je zapravo edukativni i rekao bih, najvažniji segment – tu se nalaze pojednostavljena objašnjenja složenih propisa i pravila koja igračima ukazuju zašto je nešto dobro ili loše i kakve posledice to nešto može da ima po njih. Što se tiče poslednjeg dela pitanja, na početku nam je veliki broj ljudi prijavljivao da su brzo završavali igricu jer su pokušavali da budu pošteni. Onda su svi shvatili da se moraju malo i iskompromitovati ako žele da dođu do kraja igre. To je preslikano iz stvarnog života, stvari zaista tako funkcionišu.

Kada smo već pomenuli korupciju, koliko je ona zastupljena na stvarnom nivou u našoj zemlji? Postoje li bilo kakve političke ili zakonske reakcije, posledice i kazne po korumpirane funkcionere?

Ovo već zvuči pomalo deplasirano, ali mislim da je korupcija apsolutno zastupljena u svakom segmentu ovog društva. Od najsitnije moguće, u smislu ranijeg zakazivanja lekarskog pregleda ili bržeg završetka neke birokratske procedure, na šta smo već svi oguglali i što je postalo normalno – a ne bi trebalo da bude, pa do završavanja velikih državnih poslova, koji su neretko obavijeni velom tajne. A gde god se od javnosti kriju informacije, postoji realna šansa da se dešava nešto nezakonito i koruptivno. Voleo bih da na drugi deo pitanja mogu odgovoriti sa više optimizma, ali iskustvo CINS-a i ostalih kolega istraživačkih novinara pokazuje da je posledica veoma malo, odnosno, da ih praktično nema nikako. Kad razgovaramo sa kolegama iz nekih drugih zemalja, oni su šokirani koliko institucije u Srbiji ne reaguju na naša otkrića. Pa pogledajte samo temu doktorata. Mi smo dokazali da je Jorgovanka Tabaković plagirala značajan deo doktorata. Dokazali! Ništa, nikakve reakcije, nikakve posledice. Ili ovo što se dešava sa doktoratom Siniše Malog, pa umesto da se on na neki način sankcioniše, pritiske trpe ljudi koji su otkrili da je on „pozajmio“ tuđe radove. U drugim državama političari i funkcioneri su neretko sami podnosili ostavke kada bi se otkrilo da su plagirali čak i male delove tuđih radova. Kod nas je to očigledno preporuka za napredovanje, što si gori –  to si bolji. Ali, daleko od toga da su doktorati jedini problem. Nema posledica za kupovinu nenormalno skupe jelke, nema posledica za nelegalno finansiranje političke kampanje, nema posledica za nejasno poreklo imovine… Mogu ovako do sutra da nabrajam. E, sve to, tu neku apsurdnost, smo mi kroz prizmu javnih nabavki upravo i hteli da pokažemo u našoj igrici.

Kakva je saradnja CINS- a sa istraživačkim novinarima u Srbiji, kao i u regionu s obzirom na zastupljenost korupcije i kriminala na ovim prostorima?

U nekom trenutku, kada su shvatili da kriminal i korupcija ne poznaju granice, istim su se principom počeli koristiti i istraživački novinari, ne samo ovde u regiji, nego u čitavom svetu. Zahvaljujući razvoju tehnologije i našem povezivanju, kroz razne formalne i neformalne istraživačke mreže, mi sada možemo da proveravamo šta rade srpski političari ili biznismeni bilo gde na svetu. A možemo na isti način da pomognemo i kolegama iz drugih država. To zaista funkcioniše tako. Što se tiče nas u Srbiji, sarađujemo kad god se pruži prilika ili postoji potreba za tim.Mislim da na ovim prostorima nikada nije bilo više kvalitetnog istraživačkog novinarstva i da je to odlična stvar. Samim tim, među nama postoji i zdrava konkurencija i to je takođe super jer na taj način teramo jedni druge da budemo još bolji. Kada vidim da neko uradi nešto dobro, želim da i CINS radi tako ili još bolje, bilo da je reč o upotrebi novog softvera, novom načinu prezentacije priče ili nečem trećem. Verujem da je tako i sa ostalim kolegama.

Šta mislite o istraživačkom novinarstvu na globalnom nivou? Koji su njihovi dometi, prednosti i nedostaci?

Istraživačko novinarstvo je svuda slično, isti su profesionalni standardi i način rada na pričama. Dometi su ogromni i drastično se povećavaju sa novim tehnologijama i dostupnošću znanja i informacija. Samo je pitanje kako će i da li će neko da iskoristi sve to. Ponekad mi se čini da ono što je najveća prednost, zapravo predstavlja i najveću manu u istraživačkom novinarstvu danas, ne samo u Srbiji. Dešavaju se velika curenja informacija, značajan deo posla može da se radi preko laptopa, iz neke kancelarije ili sobe, praktično bez da se izlazi iz nje. Mi novinari se bavimo milionima, milijardama, velikim prevarama, ali zaboravljamo one za koje sve to radimo – građane. Veoma je važno postići balans između terenskog rada, razgovora sa ljudima uživo i analiza velikih količina podataka, statistike, komplikovanih vlasničkih stuktura i slično. Čini mi se da istraživački novinari moraju, odnosno, da moramo da budemo bolji u tome, u kreiranju tog konteksta i objašnjavanja ljudima da su sve to teme koje se i njih tiču. I da se zapravo bavimo temama koje se direktno njih tiču. CINS-ovi tekstovi o životnoj sredini nemaju veliku čitanost, ali mislimo da je važno da ih radimo pošto u toj oblasti ima mnogo problema i nerešenih stvari kojih ljudi nisu ni svesni, jer pored svakodnevnih kriminalno-korupcionih afera padaju u drugi plan, iako apsolutno utiču na živote i zdravlje ljudi. To je ta neka edukativna uloga koju mi pokušavamo da imamo, nadam se da barem malo uspevamo u tome.

Istraživački novinari su stalna meta kritika, pretnji, raznih opasnosti pa i ubistava. Nedavno je ubijen slovački istraživački novinar Jan Kuciak sa svojom verenicom, prošle godine Dafne Karuana Galicia sa Malte, kao i mnogi drugi novinari godinama unazad. Koliko je vredno rizikovati svoj, a i živote vaših bližnjih radeći ovaj posao? Na koji način se štitite? Da li više možete da računate na zaštitu države u kojoj radite ili međunarodne organizacije i institucije?

Ako odlučite da radite ovaj posao, vi morate da budete svesni rizika i problema koje to nosi sa sobom. I ako ste normalni, nikada vam ne može postati svejedno. Ali, možete uraditi sve što je u vašoj moći da se zaštitite. Mogu da pomognu međunarodne organizacije, može da pomogne i država – koja nekad zapravo odmaže – mada mislim da je najvažnije da novinari vode računa sami o sebi. Postoje brojne metode koje koristimo i koje nažalost, nikada ne mogu da vas zaštite u potpunosti, ni fizički, ni u tom nekom elektronskom svetu, ali možete da se potrudite da maksimalno otežate posao onima koji bi vam eventualno želeli stvoriti problem. Generalno, dosta novinara to još ne shvata ozbiljno. Ukoliko  radite na osjetljivim stvarima, da li je pametno pričati o tome glasno u kafiću? Ako kod kuće čuvate deo dokumentacije, da li je pametno na društvenim mrežama pisati gde se nalazite i koliko ćete biti odsutni? Da li je pametno da na mejlu imate šifru od samo pet, šest znakova, koja uključuje vaše ime ili godinu rođenja? Ili da idete sami na sastanak sa potencijalno problematičnom osobom na nepoznatu lokaciju? Naravno da su odgovori na sve ovo „ne“, ali praksa pokazuje da još ima dosta toga  „da“. Međutim, čak i kada novinar primenjuje sve te neke sigurnosne protokole, to i dalje ne predstavlja stoprocentnu zaštitu. Zbog toga je važna svesnost o rizicima kojima se izlažete, kao i vaša odluka da li ste spremni na njih i da li je ovo ono što želite da radite.

Podržali ste i “Proglas za slobodu medija” u Srbiji. Imate li bilo kakva očekivanja u pogledu toga?

Mislim da je važno da se novinari skupa bore za svoja prava i to je ključni razlog zašto smo podržali proglas. Ovo je neka vrsta nastavka prethodnog odgovora – niko neće da vas štiti ako sami ne pokušate zaštiti sebe i svoju profesiju. Sramotni su pritisci kojima su izloženi svi novinari u Srbiji jer ne rade ono što bi volele vladajuće stukture. Na primer, ne može niko da me ubedi da su inspekcije sasvim slučajno postale inventar u kancelarijama kolega iz „Južnih vesti“. Zato je važno, ako ništa drugo, barem pokazati da nismo ni slepi ni glupi, da vidimo šta se dešava i da možemo da podignemo glas zbog toga.

[povezaneprice]

Rad novinara „CINS“ – a nagrađen je brojnim priznanjima i nagradama, među kojima je i prošlogodišnja Evropska novinarska nagrada (European Press Prize) u kategoriji istraživačkog novinarstva za seriju tekstova o korupciji i organizovanom kriminalu. Može se reći da vam je 2017. godina bila najuspešnija u pogledu osvojenih nagrada. Koji su novi izazovi „CINS“- a za naredni period u ovom “medijskom mraku“?

Da, iza nas je zaista uspešna godina. Devet nagrada i finale najvažnije nagrade za istraživačko novinarstvo na svijetu uz Pulitzera, Global Shining Light Award, su rezultati na koje sam kao urednik ponosan, jer znam koliko smo se timski trudili da bismo došli do toga – ne do samih nagrada, nego do priča koje su nagrađene. To su sati i sati, dani i noći rada, hiljade stranica pročitanih i analiziranih dokumenata, desetine intervjua. I, s obzirom na sve probleme sa kojima se suočavamo, to je došlo kao super satisfakcija i priznanje napornom radu. Sad će ovo zvučati malo nezahvalno i štreberski, ali druga strana te medalje jeste da smo mi mnogo vremena prošle godine potrošili na putovanja, ceremonije, govore, zahvalnice i slične stvari, pa nismo uspjeli da objavimo sve što smo otkrili. Tako da nam je u ovom trenutku najvažnije, da tako kažem, sustignemo sami sebe i objavimo sve te priče koje nismo stizali da završimo. Čini mi se da nam dobro ide, jer od početka ove godine zaista imamo dobru produkciju. Osim igrice, objavili smo seriju tekstova o javnim nabavkama, istraživanja o tome kako država, odnosno, grad Beograd, pomažu Tanjugu i Pinku, priču o tome kako EPS i kum Aleksandra Vučića i njegovi poslovni partneri ostvaruju najveći prihod kao povlašćeni proizvođači električne energije iz malih hidroelektrana, zatim priče o pravosuđu, medijima, izborima… U tom kontekstu, mogu da najavim još zanimljivih priča u periodu pred nama – pratite CINS.

Veruje li javnost istraživačkim novinarima? Da li se taj broj vremenom smanjuje ili povećava, uzevši u obzir sve izraženije tabloidizirano i senzacionalističko novinarstvo, kao i autocenzuru i cenzuru?

Publika za istraživačko novinarstvo postoji i čini mi se da se podrška javnosti povećava, ali veoma sporo. Mešutim, mali je problem da se mi zapravo najčešće obraćamo našim istomišljenicima. Pritom ne mislim na političko ili neko drugo opredeljenje, nego na činjenicu da postoje ljudi koji nisu novinari, ali ih takođe zanima kako se troši novac poreskih obveznika, šta rade državne institucije, političari, zbog čega se ne rešavaju slučajevi organizovanog kriminala, zašto nam je životna sredina zagađena i slično. To je, neretko i neki mehurić u kome se nalazite, na primer na društvenim mrežama, gde vi mislite da je ono što ste uradili sjajno i važno, a onda sretnete ljude koji nisu toliko na mrežama i nemaju pojma o brojnim temama koje su otkrili istaživački novinari. Uzevši u obzir zatvorenost mainstream medija za nalaze naših istraživanja, mi se zato moramo boriti da dođemo do šire javnosti, a da se pritom ne iskompromitujemo etički i profesionalno. Recimo, kad smo dobijali sve te nagrade, vesti o tome su objavljivali i najuticajniji mediji u Srbiji, televizije… Naravno, isti ti mediji nisu preneli nijedno od istraživanja za koja smo nagrađeni. Igrica je takođe jedan korak ka širenju uticaja, jer smo i na taj način došli do ljudi koji verovatno nikad ranije nisu čuli za

U toku je “Škola istraživačkog novinarstva CINS”-a. Šta polaznici mogu da dobiju od CINS – a, a šta CINS od njih? Da li vidite među njima nekog budućeg potencijalnog istraživačkog novinara?

Trudimo se da prenesemo što je moguće više znanja u relativno kratkom periodu koji imamo na raspolaganju. Mada, mora se imati u vidu da istraživačko novinarstvo nije nikakva nauka, tu su najvažniji praksa i predanost profesiji – nemoguće je sve naučiti za nekoliko dana, uz mentorstvo na jednoj priči. To je tek početak. Vi ne možete da opstanete u ovom poslu ako se stalno ne usavršavate na razne načine. Mislim da ne postoji dan u kome nisam naučio nešto novo od ljudi sa kojima radim i to je sasvim sigurno jedan od benefita bavljenja istraživačkim novinarstvom, pa ako hoćete i rada u CINS-u. Što se tiče same Škole – tu smo da pokažemo kako stvari funkcionišu i ponudimo znanje koje imamo. Na svakome ko prisustvuje našim treninzima i edukacijama je da odluči šta će dalje sa tim znanjem. Dešava se da ljudi posle Škole jednostavno shvate da ovo nije za njih jer su imali drugačiju predstavu o istraživačkom novinarstvu, ili iz nekog drugog razloga, što je skroz OK. S druge strane, većina naše redakcije je zapravo pre nekoliko godina prošla ovakav trening, a mnogi drugi bivši polaznici sarađuju s nama kada se pruži prilika za to ili rade za druge istraživačke organizacije. Tako da to jeste šansa za mlade ljude, ako ništa drugo, onda da izgrade određeni odnos prema istraživačkom novinarstvu.

Da je Dino Jahić danas maturant, za koju bi se profesiju opredelio?

Da je Dino Jahić danas maturant – izabrao bi profesiju koja bi mu omogućila da nema dan radnog staža, a da stekne ozbiljnu imovinu, da rukovodi, ali da nema nikakve odgovornosti, da bude bahat i bezobrazan bez ikakvih posledica, da danas govori jedno, sutra drugo i da optužuje druge da su lažovi, daje obećanja za koja zna da su nerealna i glumi večitu žrtvu, da pomogne kumovima, braći, tetkama, supruzi – a kad zatreba i oni njemu, da vrišti na novinare i zove urednike kad je nezadovoljan tekstovima o sebi, da izazove skandal i potegne za nacionalizmom kad god mu nešto ne ide po planu – ili bi upravo to bio deo plana. Dakle, ukratko, Dino bi bio prosečan balkanski političar. Šalim se, naravno, bilo mi je bezveze da odmah kažem nešto u fazonu „ne bih ništa menjao“… Ali, u suštini zaista je tako. Da sam sad u toj poziciji, verovatno bih napravio isti izbor, uz dodatak da bih više vremena posvetio obrazovanju iz oblasti programiranja i savremenih tehnologija, pošto su to znanja koja su novinarima danas praktično neophodna.