Kako (ne) treba izveštavati o nasilju nad ženama

Pevačica Nataša Bekvalac, mesec dana nakon porođaja, dospela je na sve naslovne strane jer ju je pretukao suprug. O njenim novim strahovima i njenom životu rovari većina medija, uglavnom tabloidi, najviše pažnje posvećujući njenim modricama i posekotinama na licu. Još morbidnije od toga je što se mediji međusobno utrkuju sa informacijama da li je ovu ženu brutalno pretukao muž ili je, kako on kaže, modrice dobila na masaži zbog čega ju je tužio za klevetu.

Postavlja se pitanje kakvu ulogu imaju mediji u zločinu kao što je nasilje u porodici i kako njihovo izveštavanje utiče na obične čitaoce, na sadašnje i bivše žrtve nasilja, ali i na nasilnike. Dragana (pravo ime poznato redakciji) koja je i sama doživela istu sudbinu kaže da je ovakvi tekstovi i naslovi tih tekstova duboko uznemire svaki put kad ih vidi.

“Ta vest o njihovom sukobu potpuno je potisnula dešavanja u svetu. Takođe, potpuno je van pameti smeštati takve tekstove u rubrike “Zabava” – razumem ja da senzacija prodaje novine, ali gde je tu empatija i ljudskost. Kao žena koja je bila žrtva porodičnog nasilja, i to baš u periodu posle porođaja, saosećam sa njom. Čitala sam i komentare na tu vest i tu sam tek doživela poraz jer mi smo kao društvo uvek spremni da osudimo i da kažemo – ako, zaslužila je! Pa šta ako se udavala tri puta?! Posebno ne mogu da poverujem koliko žena opravdava nasilnika i to je ono što me baš boli. Uvek sam saosećala sa ženama, čak i pre nego što sam i sama postala žrtva nasilja”, kaže naša sagovornica.

Naučni pristup fenomenu

Upravo na temu kako mediji izveštavaju o nasilju nad ženama istraživala je prof. dr Zorica Mršević sa Instituta za društvene nauke. Svojim istraživanjem obuhvatila je medije tokom 2015. i 2016. godine.

„Nekada se mediji nisu ustručavali npr. da ženu koja je pobegla od porodičnog nasilja nazivaju ženom koja je ostavila decu i napustila porodicu. Malo starije žene su po pravilu nazivane „babama“ (upucao babu – tj. ženu od 52 godine npr). Novi trend od pre neku godinu je da mediji objavljuju sudske presude nasilnicima, posebno ubicama žena. Mediji sa svoje strane u poslednje vreme organizuju panel diskusije i tribine o nasilju nad ženama sa kojih onda objavljuju vrlo stručne i kvalitetne tekstove, što se ranije nije dešavalo“, kaže za DW dr Zorica Mršević.

[povezaneprice]

Dr Mršević objašnjava da pojedini nedeljnici imaju prepoznatljivo kvalitetan način izveštavanja o nasilju nad ženama, pa kod njih nema stereotipnog pristupa rodnim ulogama i ponašanjima, okrivljavanja žrtve, prećutnog opravdavanja nasilnika i slično. S druge strane, pojedini dnevni listovi se uzdržavaju da o toj temi uopšte pišu, ali kada izveštavaju o nasilju nad ženama to opet rade na kvalitetan način. „Na drugoj strani spektra medijskog kvaliteta su tabloidi, nema potrebe da ih nabrajam. Interesantna je i sredina tog spektra u kojoj se nalaze tzv. polutabloidi. Interesantno je da tamo gde su u novinama potpisani autori tih tekstova, onda postoji i viši kvalitet i ozbiljnost pristupa toj tematici. Tamo gde vidimo samo inicijale ili čak ni to, tu nema kvaliteta, pa ni korektnog izveštavanja“, kaže Zorica Mršević.

Izveštava se tek kad se nešto desi

Kao i o svakoj drugoj temi, izveštavanje o nasilju nad ženama bi trebalo da bude pod jednakom odgovornošću medija – u skladu sa načelima profesije i u javnom interesu, smatra Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra. „Naravno, s obzirom na to da je ovde reč o žrtvama zločina, posebno je važno obratiti pažnju na to da se poštuje njihovo dostojanstvo, što mediji nažalost najčešće ne rade, iako je propisano Novinarskim kodeksom“, objašnjava ona.

Sanja Pavlović kaže da iz iskustva njihove organizacije mediji o nasilju izveštavaju najčešće kada se ono već desi, a da su daleko ređi tekstovi i prilozi koji imaju informativan i edukativan karakter i koji upućuju na statistiku, forme nasilja, načine zaštite i slično. „Najčšešće greške u vezi sa izveštavanjem o pojedinačnim slučajevima se odnose na nepoštovanje privatnosti, pogotovo s obzirom na to da je podatak da je neka osoba žrtva nasilja naročito osetljiv lični podatak. Pored toga, greške su brojne, ali bih navela da je jedna od najvažnijih način na koji mediji suptilno ili čak manje suptilno prenose odgovornost na žrtvu i opravdavaju nasilnika. Čim dajete informaciju da je neko preživeo nasilje „jer“, to upućuje da postoji razlog, opravdanje ili objašnjenje za nasilan čin. Jezik je moćna forma koja oblikuje svest ljudi i na medijima je velika odgovornost da svaku napisanu reč promisle jer može imati dugoročne posledice“, kaže Sanja Pavlović za DW.

Hegemonistički maskulinitet

Da su česta opravdavanja nasilnika u medijima, kaže i dr Mršević. „Ljubomora je univerzalno „opravdanje“ svih oblika rodno zasnovanog nasilja pa i onih najtežih, femicida tj. ženoubistava. Mediji se ustručavaju pritom da koriste termin hegemonistički maskulinitet, zapravo i ne poznaju ga i samim tim ne prepoznaju da je ljubomora zapravo izraz „prava“ hegemonog muškarca da sebe smatra nadređenim ženi, da joj određuje kako će živeti i šta raditi, da posesivno i nasilno reaguje kada god to smatra potrebnim, da je tretira kao svoje vlasništvo i slično“, objašnjava dr Mršević i dodaje da nasilnike uglavnom opravdavaju siromaštvom, nezaposlenošću, teškim životom, stresom na radnom mestu, gubitkom posla ili slično.

„Mediji međutim spremno osuđuju organe nadležnih instituacija kada ne postupaju blagovremeno i adekvatno. Iz takvih medijskih izveštaja i saznajemo da su se na primer ubijene žene mnogo puta obraćale instituacijama prijavljujući nasilje i tražeći pomoć koju nisu dobile. Zato je uloga medija duvača u pištaljku izuzetno društveno značajna“, smatra ona ukazujući na primere iz jula prošle godine kada su dve žene i jedno dete ubijeni zbog neadekvatnosti i neblagovremenog postupanja institucija. Posebno bizaran primer, navodi dr Mršević, takođe je iz prošle godine kada je nakon prijave supruga policiji zbog nasilja u porodici, suprug dva dana kasnije ubio svoju ženu, koja je samo sat vremena pre nego što se to dogodilo ponovo zvala policiju.

Neke od praksi koje bi mogle da pomognu prema rečima dr Mršević je redovno objavljivanje izjava političkih ličnosti i državnih funkcionera i posle izvesnog vremena obavestiti javnost da li su data obećanja ispunjena. Takođe bi od pomoći bilo i praćenje sudskih epiloga poznatih slučajeva koji su predstavljeni javnosti, zatim nastavljanje dobre medijske prakse o analizama, intervjuima i serijsko objavljivanje stavova stručnjaka i rezultata istraživanja na ovu temu. Uz sve to voditi računa da se ne dira dostojanstvo žrtve nasilja.

 „Novinarke protiv nasilja“

Zbog svega ovoga oformljena je i grupa „Novinarke protiv nasilja“ na inicijativu Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) u koju su uključene medijske radnice iz mnogih redakcija u Srbiji. Marija Antić, TV lice N1 je deo ovog tima i za DW kaže: „Nasilje nad ženama je tema u kojoj je jedina misija medija da pomognu u njegovom suzbijanju. Dakle, ako poštujete etiku, pre svega ćete zaštititi žrtvu. Ova priča ne mora da ima „ljudski primer“, žrtvu kao sagovornicu, pa čak i ako ona „pristane“ da govori za medije. Važnije je da prenesete, na primer, mišljenje predstavnika organizacije koja se bori protiv nasilja nad ženama, predstavnika države koji će reći šta će preduzeti da se nasilje svede na što je moguće manju meru u društvu, poruku ženama koje trpe nasilje kako da od tog nasilja pobegnu. To je nešto što želimo da čuju sve kolege i koleginice, a posebno urednici od kojih mnogo zavisi kako će se pristupiti temi“.

Novinarka N1 naglašava da mediji formiraju sliku u javnosti: „Jako je važno da ta slika bude jasna i pre svega istinita. Ne možete da napišete u novinama „zločin iz strasti“ ili „ubio ženu zato što je sumnjao da ga vara“ i da ne snosite odgovornost za opravdavanje ubistva, jer to je to – opravdavanje nasilja ljubomorom. To bi trebalo da nauče kolege novinari, pa da se time i vode kad pišu tekstove i biraju naslove“, smatra Marija Antić.

Novinarke protiv nasilja smatraju da mediji treba i moraju pomoći u prevenciji zaštiti žena od nasilja. Zbog toga su u svoj rad uključile i nadležna ministarstva i civilni sektor.