Zoran Modli u ulozi Šerloka Holmsa oko sudbine Radija 202

O sahrani „Ikarusa“, pod naslovom „Počelo rušenje prve srpske fabrike aviona“, piše Marta za Tango Siks, a priču o skupljanju drva za „Dvestadvojkinu“ lomaču objavljuje Mašina na linku.

„Ikarus“, da se zna, nikada neću prežaliti, koliko god lažirali njegovu fasadu, e da bi uspomenu na razrušenu starinu nekako uklopili u beton i staklo budućeg poslovno-stambenog kompleksa…
A šta bi sa Beogradom 202?

Ovu drugu, priču o Beogradu 202 pod naslovom „Zašto Radio Beograd 202 ne treba da postane još jedna muzička stanica“, preneli su mnogi portali i pojedinci, pa i ja, pojedinac. Zaključio sam da je pretnja poluvekovnoj radio-stanici još jedna potvrda istine po kojoj ne možete biti sigurni da jednog dana neće pokucati i na vaša vrata, ma koliko vas se drugi ne ticali. Zvuk njihovog dolaska sve je bliži i sve jači: jer, oni ne kucaju, oni razvaljuju.

Ko je slušao, mogao je da čuje kako je direktor Radio Beograda u emisiji „Talasanje“ na Prvom programu 7. maja 2018. najavio da će 202 postati muzički radio, a kolegijum glavnih i odgovornih urednika Radija je to i potvrdio na svojoj sednici 10. maja 2018, tako da čitava stvar oko „reprogramiranja“ Beograda 202 i njegovo reduciranje na najobičniji muzički radio očigledno nije bila izmišljena.

Onda je stigla vest da je Upravni odbor RTS-a na sednici održanoj 28. maja 2018. godine prihvatio predlog generalnog direktora Dragana Bujoševića i direktora Radio Beograda Milana Nedića da se na mesto v.d. glavne i odgovorne urednice Programa 202 imenuje Milica Kuburović (umesto dosadašnje glavne i odgovorne urednice Snežane Grujić). Po meni, posebno nakon dugog i poverljivog razgovora sa koleginicom koja je definitivno veći insajder u ovoj priči čak i od samog direktora (verovali ili ne!), ispostavlja se da je ovo dobra vest. Istog časa i dana na svom Fejsbuk statusu sam napisao:

„Tačno, Milica Kuburović, na dužnosti zamenika direktora Radio Beograda, inače ‘persona positiva’, za sada je v.d. glavnog urednika ‘Dvestadvojke’, do raspisivanja konkursa za ‘pravog’ glavnog. Mislim da je ona pravi izbor za ovaj prelazni period (navodno, svojevremeno je dovela i Daču Kocjana).’

Uzgred, maločas sam dobio informaciju da 202 neće biti prekomandovan u muzički radio, nego će se samo ‘suva’ informativa distribuirati kroz programe Radio Beograda iz jedinstvene redakcije, zato što se multipliciranje istog posla pokazalo definitivno neekonomičnim. Ako je tako, onda je OK, jer se ‘Dvestadvojka’ često upinjala da bude ‘mali Prvi program’ – što je, blago rečeno, nepotrebno. Ostaje, dakle, magazinsko-muzički radio koji mora da se vrati autorskim emisijama. Mnoge su u međuvremenu, nesretnom politikom dosadašnje urednice, poskidane s programa. Treba izmisliti nove, a ove vratiti, pre svega ‘Omniologiju’ Zorana Stanojevića, ‘Mućni glavom’ Filipa Mladenovića, ‘Decu 20. veka’ Bobana Obradovića i još nekoliko njih (poslednju rečenicu sam sada dodao!).

Uz to, jedna od osnovnih boljki ‘Dvestadvojke’ je i deo vremešnog programskog kadra koji samo otaljava posao, s premalo sati ostvarenih na programu, a sve u iščekivanju penzije – što je, po meni, skandalozno. To je posledica kasnog zapošljavanja honorarnih saradnika koji ponekad čekaju na stalni radni odnos po 20 i više godina. “

* * *

To sam napisao, a onda su počela da pristižu još neka svedočenja o danima „prethodne vladavine“, ohrabrena mojom pretpostavkom da sam dobio prave informacije. Da li je u pitanju bio probni balon s ciljem da gazde vide da li će im to proći ili ne pokazaće dani galopirajućeg leta. Zahvaljujući burnim reakcijama sajber sveta i dela medija, opravdano očekujem da do ove transformacije neće doći.

Druge stvari su u pozadini, baš onako kako je definisano i u delu analize vezane za kadrovsku strukturu 202. Svašta se tu dešavalo, ali ljudi su poslednjih meseci počeli da bivaju veoma nezadovoljni jer je, po njihovoj slobodnoj proceni, „siva eminencija“, urednik bez portfelja i neko ko se, posle više godina, vratio u ovaj radio zahvaljujući glavnoj urednici, mr Milovan Filipović, preuzeo 80 odsto programa. Smena je, kažu, bila neminovna.

Jedan od „Dvestadvojkinih“ uposlenika (ime poznato meni) reče mi: „Ja lično nisam imao problem s njima, ali većina kolega jeste. Praktično, on je postao urednik programa, a ona samo izvršiteljka njegovih želja… Balon nezadovoljstva se naduvavao i bilo je pitanje dana kad će pući. A ekipa koja je ostala uz urednicu (iz ličnih interesa, uglavnom) sama joj je zadala završni udarac onim saopštenjem potpisanim kao saopštenje kolegijuma. To je za direktore (Nedić i Bujošević) bila kap koja je prelila čašu.

Nije primereno da se tek tako menja namena jednog radija koji će sledeće godine proslaviti pedeseti rođendan. Nije primereno, uprkos dobrom muzičkom ukusu pomenutog para. Ovako kompleksnim radio programom trebalo bi da „komanduje“ pre svega novinar nabildovan životnim, profesionalnim i medijskim iskustvom, umesto – uz svo poštovanje zvanju – magistra Muzičke akademije. Zato se nadam da su informacije dobijene od vrhunskog programskog operativca verodostojnije od od “talasanja” direktora Radija (uzgred, kolege koji je život novinara započeo osamdesetih upravo na Dvestadvojci!), koliko god on trenutno bio direktor kuće.

“ Nadam se“,  reče mi kroz komentar ove priče moj „razgibavajući“ kolega Darko Mitrović, „da ovog puta neće nesrećne kolege poslati na biro ili neku deponiju starih zaboravljenih radio voditelja samo zato što dolazi neko iz vladajuće klike da očisti i „formatira radio“ po već dobro poznatom scenariju i estetici bliskoj vladajućoj manjini.“

Uostalom, zašto je toliki problem konačno i zaposliti najperspektivnije i „Dvestadvojci“ najlojalnije mlade ljude? Neki od njih su na programu, neki pronose njeno ime kao moderatori na društvenim mrežama. Da bi radio bio mlad duhom mora da ima i biološke mladosti u svojim redovima.

Za sada toliko. Ostajemo načuljenih ušiju (ipak je ovo radio)!

(Zoran Modli je bio autor Radija 202. Spada u legende jugoslovenske radiofonije. Tekst je napisan za sajt Udruženja novinara Vojvodine (UNV), Zrenjanin).