Pravnička pamet

Sudija Radić odlučila je (nepravnosnažno) da usvoji tužbeni zahtev Nebojše Stefanovića (kao privatnog lica) utvrdivši da Vesna Pešić i Peščanik jesu povredili njegovu čast i ugled pošto je Pešić napisala a Peščanik objavio da je Stefanović i „glup“ i „najgluplji“ te stoga moraju da mu nadoknade nematerijalnu štetu u iznosu od 200.000 dinara. Nije ovde stvar samo u tome što se Radić usudila da vrednuje Stefanovićevu čast i njegov ugled i proceni ih skupa na 200.000, što je manje od onoga na koliko je Stefanović sam sebe procenio – on je na ime nadoknade štete tražio čitavih 300.000. Problem je mnogo veći: jednom kada Stefanović utvrdi ko je rušio kuće u Savamali, svaka od tih osoba, a sumnja se opet na visoke funkcionere države, moći će da tuži Vučića po istom osnovu. Jer on ih je sve zajedno proglasio „kompletnim idiotima“.

U poređenju sa grubom Vučićevom kvalifikacijom, utisak je da je Vesna Pešić gotovo pa tepala kada je napisala: „Jedino je glupost ministra policije Nebojše Stefanovića nenadmašna i nepredvidiva. Do sada nismo otkrili zašto je baš njemu dodeljena uloga da ispadne najgluplji. Možda zato što se on uvek pojavljuje posle Vučića da ’zapuši’ preostale rupe. I kakve bisere je prosuo ovoga puta? Izjavio je da je ’spin’ to što je glavna vest u Srbiji rušenje tri nelegalna objekta u Savamali… Ministar je mudro dodao da rušenje na takav način ne sme da se dešava, ali i kad se desi, nikako ne treba da bude glavna vest u Srbiji… Jeste mu to mnogo glupo, ali ovo što sledi je najgluplje. Na pitanje novinarke zašto policija nije reagovala kada su je unesrećeni čuvari i vlasnici objekata u Savamali obavestili šta se dešava, on je rekao da policija nije smela da reaguje jer nije dozvoljeno ugrožavati živote policajaca! Mogla je, kaže ministar, da ih ubije električna struja iz porušenih objekata. I eto šta je ispalo – policija služi tome da čuva policiju… Ministar je lepo objasnio da se radi o građanima čiji su objekti služili ’za sticanje bogatstva’, da su to ’građevine dobijene spregom politike i tajkuna’.“

Odluka sudije Radić nije samo potencijalna pretnja Vučiću lično. Ona se svojom presudom oglušila i o zahtev samog tužioca. Naime, ona je zaključila da je Vesna Pešić „prekoračila slobodu javnog informisanja i slobodu izražavanja“, jer navedeni njeni stavovi „nemaju karakter ozbiljne kritike na pojave koje su od interesa za javnost, već imaju tendenciju vređanja i omalovažavanja tužioca“. Podsetimo se, Stefanović je u tužbi eksplicitno napisao da njega ne pogađa to što ga Pešić vidi kao „glupog“ i „najglupljeg“; njega je povredilo to što ona pritom laže i tvrdnju o njegovoj gluposti izvodi iz onoga što on nije rekao. Da bi to pokazao, Stefanović u tužbi navodi transkript svoje izjave, gde zaista, u tom konkretnom transkriptu, nema ni pomena o struji i golim kablovima koji štrče iz porušenih kuća. Drugim rečima, Stefanović je nadoknadu tražio za bol koji je pretrpeo našavši se u središtu tobožnjih izmišljotina Vesne Pešić.

Pored toga što je zanemarila osnovni tužiočev zahtev, sudija ga je u objašnjenju i uvredila. Naime, ako se još jednom pažljivo (dakle, svakako pažljivije nego što su to uradili i Stefanović i sudija) pročita navod iz teksta sa Peščanika, lepo se vidi da Pešić glupost pripisuje ministru policije (koji je sticajem okolnosti trenutno Stefanović), dok najglupljom kvalifikuje ulogu koja mu je dodeljena, a dalje u tekstu će, dosledno referirajući na ministra a ne na Stefanovića, prideve glupo i najgluplje vezati isključivo za njegove izjave a ne za njegovu (privatnu) ličnost. U logici je ova razlika izuzetno važna, pa se treba nadati da je tako i u primeni prava: dakle, da su sudije u stanju da razlikuju iskaz da je glupo ono što je izgovoreno od iskaza da je glup govornik; jedno ne povlači drugo i stoga se mora sačuvati razlika. Pripisati glupost ministru policije ravno je konstataciji da on ne radi dobro svoj posao. Reći da su ministrove/Stefanovićeve izjave glupe, a jesu, naprotiv, ne povlači sa sobom tvrdnju da je sam ministar/Stefanović glup. Sudija je i jedno i drugo naprosto previdela (bilo bi zanimljivo pitati se zašto) i onda čitav navod razumela kao da se kaže da je Stefanović (a ne više ministar) „glup“ i „najgluplji“.

Treba razumeti sudiju. Šta joj je drugo i preostalo, ako je već htela da prihvati Stefanovićev tužbeni zahtev. Pokazalo se naime, i sama sudija je to primetila, da nije tačno da Vesna Pešić izmišlja: Stefanović jeste rekao ono što tvrdi da nije i čega nema u transkriptu koji je dostavio sudu. Stoga njegova bol ne može biti posledica laži, kako je on želeo da je predstavi. Sudija onda nije imala kud, pa se vratila korak nazad i zaključila, suprotno onome što se tvrdi u tužbi, da Stefanovića ne vređa laž nego to što ga je neko tobože nazvao „glupim“ i „najglupljim“, iako, kako smo videli, ni to nije tačno. Dobro, sve ovo su uvidi iz takozvane zdrave pameti. Moguće je da je pravnička pamet, kojom se rukovodila sudija, drugačija. Ali, zar ne bismo otišli predaleko ako bismo tvrdili da je pravnička pamet uvek u raskoraku sa zdravom pameću? Ako je tako, onda bismo na užas zdrave pameti, mogli da zaključimo da se pravnička pamet u Srbiji danas zalaže upravo za ograničavanje slobode informisanja i slobode izražavanja kada proizvoljno ili naprosto pogrešno utvrdi da su one prekoračene. Tako slobodan da informiše i da se izražava ostaje samo Vučić – svi ostali su, ispada, „kompletni idioti“.