Kako opozvati lažnu vest

U istoj nedelji kada je jedan tiražni dnevni list grubo prekršio Kodeks novinara Srbije objavljujući na prvoj strani neproverenu vest da je poznati glumac obljubio maloletnika, u Institutu za uporedno pravo u Beogradu predstavljena je knjiga „Zaštita prava ličnosti od povreda u masmedijima”.

Autor knjige je sudija Apelacionog suda u Beogradu, dr Dragica Popesku, koja ima bogato iskustvo upravo u medijskim sporovima.

Od kada je u Srbiji ukinuto krivično delo klevete, čini se da javne ličnosti nemaju mnogo mogućnosti da se zaštite od lažnih i neproverenih informacija koje mediji objavljuju o njima, a neki novinari i urednici se ponašaju kao da nikada nisu čuli za pretpostavku nevinosti, pa sude i presuđuju na osnovu glasina, dojava i krivičnih prijava.

Naslovne stranice žute štampe često služe kao stub srama za javne ličnosti. U takvoj situaciji mnogi se osećaju nemoćno jer smatraju da se demanti čuje tiše od senzacionalne laži, ali ne znaju da, pored odgovora i ispravke, imaju pravo da traže i opoziv netačne informacije, naknadu štete, pa čak i učešće u dobiti koju je medij ostvario prodajom lažne informacije na tržištu.

Mnogi ne znaju da, pored odgovora i ispravke, imaju pravo da traže i opoziv netačne informacije, naknadu štete, pa čak i učešće u dobiti koju je medij ostvario prodajom lažne informacije na tržištu.

– Na objavljivanje neistinitih podataka može se reagovati odgovorom i ispravkom, ali i opozivom, koji nije dovoljno razrađen kao institut medijskog prava. Opoziv je zapravo objava o povlačenju lažne vesti. Lice kome su objavljivanjem netačne ili nepotpune informacije povređena prava ili interesi, ima pravo da zahteva da novinar, koji je lažnu informaciju napisao, sada napiše opoziv te informacije i da odgovorni urednik objavi taj opoziv, i to sve pre nego što bi čitav slučaj dospeo pred sud  – kaže sudija Dragica Popesku.

Problem sa opozivom je u tome što nije predviđen Zakonom o javnom informisanju (ZJI), gde su rokovi hitni, već Zakonom o obligacionim odnosima (ZOO), pa podleže rokovima iz klasičnog parničnog postupka, jer predstavlja sredstvo nenovčane naknade nematerijalne štete, pa se zato i retko koristi u praksi. Sudija Popesku se zalaže da pravo na opoziv bude regulisano Zakonom o javnom informisanju.

– Ljudi uglavnom posežu za tužbama kojima traže da se objavi odgovor i ispravka informacije. Zato želim da ukažem građanima na mogućnost da traže opoziv, jer smatram da je mnogo efikasniji i korisniji, kako za onoga ko je oštećen, tako i za istinito informisanje javnosti, pa i za medij koji je netačnu informaciju objavio. Opoziv može da bude obično povlačenje izjave, ili povlačenje izjave uz izvinjenje ili uz ispravku, koja će sadržati tačnu i potpunu informaciju. Čak je moguć i privremeni opoziv – dok se informacija ne proveri, što bi takođe moglo da zadovolji oštećenog i da ga zaštiti od daljeg vređanja ili omalovažavanja u medijima – objašnjava naša sagovornica.

Pri tom oštećeni ne sme da traži od autora prve (lažne) informacije da prizna krivicu ili da izrazi kajanje, tako da opoziv ne može predstavljati poniženje za novinara ili urednika koji će taj opoziv napisati i objaviti.

Pravo na opoziv informacije može da se traži sudskim i vansudskim putem, ali sudski put ne obećava brzo rešavanje situacije, pa je zato potrebno da se propišu hitni rokovi i da se pravo na opoziv detaljno razradi u izmenama Zakona o javnom informisanju.

– Reč je o delikatnim i važnim ličnim dobrima, kao što su čast i ugled, dostojanstvo, privatnost i psihički integritet ličnosti, pa je neophodna hitnost u ostvarivanju prava na opoziv. Osim toga, opozivom se utvrđuje konačna istina, o kojoj javnost ima pravo da zna, a u odnosu na oštećenog postiže se svrha naknade štete. Pri tom oštećeni ne sme da traži od autora prve (lažne) informacije da prizna krivicu ili da izrazi kajanje, tako da opoziv ne može predstavljati poniženje za novinara ili urednika koji će taj opoziv napisati i objaviti – objašnjava dr Popesku.

Ipak, opozivna izjava može sadržati priznanje autora da nije imao dokaze za objavljenu informaciju, ili da je posle objavljivanja saznao da ta informacija nije tačna ili da nije potpuna, pa tako opoziv može ići u pravcu negiranja istinitosti prvobitne informacije, ili njene ispravke i dopune. Novinar u opozivu može čak da napiše i da se odriče prvobitne informacije koja nije bila istinita.

Vrednosni sudovi koje iznose novinari u komentarima ne mogu biti predmet opoziva, već samo informacije kojima se iznose činjenice.

– Istinitost ili potpunost primarne tvrdnje osporava davalac izjave novom izjavom – opozivom. Njemu javnost poklanja veću veru kada on ukazuje na neistinitost svojih prethodnih tvrdnji, nego kada ih osporava lice koje je oštećeno. Zato opoziv ima veću težinu od odgovora i ispravke, jer je kod opoziva važna ličnost autora izjave odnosno prvobitne informacije. Ako je autor informacije nepoznat, onda urednik rubrike ili glavni urednik ima obavezu da objavi opoziv – objašnjava dr Dragica Popesku.

Vrednosni sudovi koje iznose novinari u komentarima ne mogu biti predmet opoziva, već samo informacije kojima se iznose činjenice. Jer, kada bi svaki komentar i vrednosni sud mogli biti opozvani, onda bi mediji bili zauzeti maratonskim repliciranjem, ukazuje naša sagovornica.

Sloboda izražavanja i sloboda medija garantovani su Ustavom Srbije i međunarodnim konvencijama, ali oni takođe jemče građanima pravo na psihički integritet, tajnost pisama i drugih sredstava opštenja i zaštitu podataka o ličnosti.

Kada su javne ličnosti u pitanju, mediji uvek daju prednost interesu javnosti da sazna određenu informaciju, ali ako je informacija lažna, onda mediji treba da preuzmu odgovornost za to i da isprave grešku. Tako će i pravda biti brža nego kada se traži pred sudom.