Srbija među botovima

Verujem da će Vučić uspeti da izađe na kraj sa svim problemima koji ga čekaju i u budućem periodu. Trudi se maksimalno, to niko ne može da ospori, pa ni opozicija.
Feniks, 24.10.2014, 20:22 – komentar na sajtu B92, na vest o rebalansu budžeta Republike Srbije.

Ovakve i slične izjave možete svakodnevno pročitati na mnogim domaćim informativnim (i dezinformativnim) sajtovima. Komentarisanje vesti, kao i davanje „pluseva“ i „minusa“ takvim komentarima od strane drugih čitalaca, odomaćilo se još pre nekoliko godina na velikim medijskim portalima. Tada se javila i ideja o korišćenju tzv. „botova“[1] – aplikacija koji će strateški postavljati pozitivne ili negativne komentare, kao i davati pozitivne ili negativne ocene postojećim komentarima, u zavisnosti od sadržine vesti, a u cilju promovisanja neke političke ideje kao poželjne ili nepoželjne, odnosno podržane ili nepodržane od strane „običnog naroda“.

Izraz „bot“ nastao je skraćivanjem reči „robot“. Bot je dakle, u širem smislu, neko ko nema svoju slobodnu volju već je „programiran“ da odradi neke zadatke na internetu.

Izraz „bot“ nastao je skraćivanjem reči „robot“. Bot je dakle, u širem smislu, neko ko nema svoju slobodnu volju već je „programiran“ da odradi neke zadatke na internetu. Wikipedia definiše internet botove ili web robote kao programske aplikacije koje samostalno rade na internetu (i mogu biti odgovorne za različite aktivnosti, uključujući i DDoS napade kojima je rušen sajt Peščanika). U svakodnevnom govoru izraz se koristi i za ljude koji se bave nabrojanim aktivnostima i ima pre svega pogrdno ili posprdno značenje („bot“ – onaj koji ne razmišlja, koji je lišen opterećenja misaonog procesa i radi automatizovano). Da li se time bave iz zadovoljstva ili u vidu zaposlenja, svejedno je – botovi su postali predmet frustracije i zabave (ponekad su njihovi komentari toliko nerealni da se ne mogu shvatiti drugačije nego kao smešan i propao pokušaj plasiranja virtuelne realnosti).

Botove međutim nije izmislila SNS. Naprotiv, njihova pojava u Srbiji vezuje se za DS, kao i za LDP. Međutim, botovi su naglo došli do izražaja kada je SNS rešila da stvara alternativnu realnost u (tada) najslobodnijem medijskom prostoru (a sada jedinom slobodnom medijskom prostoru). Prema nekim podacima, tzv. „Internet tim“ SNS-a broji nekoliko stotina ljudi. U prezentaciji SNS koja je služila za obuku botova u predizbornoj kampanji 2014. i koja je još uvek dostupna onlajn, kaže se – preko pet stotina. U istoj prezentaciji data je procena da ovaj tim ostavi oko 47% svih komentara na vodećim informativnim portalima, tj. oko 17.500 komentara dnevno, ne računajući komentare sa Fejsbuka i Tvitera (još nekoliko hiljada).

Zaista impresivna cifra. Cilj je, naravno, kreiranje javnog mnjenja u Srbiji. Budući da loša vlast ne može kreirati pozitivno mišljenje o sebi istinom, dolazi se do zaključka da je cilj botova kreiranje virtuelne stvarnosti – botovske Srbije. Srbije u kojoj sve funkcioniše besprekorno i u kojoj nam (uvek) nedostaju samo dve godine do oporavka i boljeg života.

„Uputstvo“ za botove jasno deli načine njihovog delovanja na nekoliko segmenata: komentare koje ostavljaju ljudi (na informativnim portalima – neki su eksplicitno nabrojani, Fejsbuku i Tviteru); komentare i „plus-minus“ aktivnosti koje vrše specijalizovani programi; aktivnosti na zvaničnim internet sajtovima SNS-a. Prve dve aktivnosti su zanimljivije za analizu, jer se botovi lažno predstavljaju kao objektivni građani, praktično statistički uzorak cele Srbije.

Kada je reč o komentarima, nabrojani su sledeći mediji, odnosno njihovi internet portali i mobilne aplikacije: Blic, B92, Pres, Kurir, Vesti Onlajn, RTS, Novosti, Politika, Pravda, Alo. Izbor je očigledan – u pitanju je većina najčitanijih informativnih portala. Bilo bi naivno pomisliti da je lista konačna (ako ništa drugo, onda zbog toga što su se u međuvremenu pojavila i neka druga glasila koja prema uređivačkoj politici sasvim odgovaraju botovima SNS-a). Svaki bot mora ostaviti nadimak koji mora biti „običan ali uočljiv“ – pri tome „treba koristiti što veći broj imena, kako bi običnim građanima izgledalo da ih je što više osoba napisalo“. Svi komentari se pišu u prilog politici SNS-a, ali tako da se ne odaje pripadnost stranci. Kada komentar čita „običan građanin“ (terminologija iz prezentacije), njemu zapravo izgleda da je neka osoba koja ne podržava nijednu konkretnu stranku niti politiku, fascinirana onim što SNS radi i toliko egzaltirana da je morala da to prokomentariše – naravno, u najboljem svetlu.

Kada je reč o programima i aplikacijama, do sada su otkrivene dve. Program „Valter“ je otkriven prvi, nedugo za njim i program „SkyNet“. Priča je očigledno nakon dolaska SNS-a na vlast dobila nove dimenzije, tako da se čini da ljudski potencijal ustupa mesto „pravim“ botovima – programima koji ostavljaju komentare automatski. U uputstvima koja su dostupna na nekim internet sajtovima može se videti da su organizovana dežurstva, da se izučavaju čitavi programski paketi i da „moderni botovi“ stiču zavidno (mada ipak površno) znanje o rukovanju ovim aplikacijama. Na taj način se praktično marginalizuju napori drugih političkih partija – SNS stiče odlučujuću prednost u virtuelnoj borbi za uticaj na javno mnjenje.

SkyNet, daleko napredniji program od Valtera koji je inicijalno korišćen, može da se upotrebi istovremeno za masovno postavljanje komentara, ocenjivanje komentara, postavljanje postova na Fejsbuku i Tviteru, ali i za obaranje sajtova. On ima sve predispozicije za „osvajanje“ interneta – na jednom mestu. Odgovorniji sajtovi (manjina) povlače rezultate anketa i komentare kada uoče očiglednu disproporciju u odnosu na uobičajen saobraćaj na sajtu (posete, broj glasanja, broj komentara na pojedinim vestima). Svojevremeno je jedan novosadski sajt objavio vest da je broj poseta i glasanja u anketi „Ko bi bio najbolji premijer Vojvodine?“ porastao sa uobičajenih četiri do pet hiljada, na 87 hiljada. To je snaga botovske Srbije.

Davanje podrške (pluseva, lajkova) takvim komentarima može se smatrati saizvršilaštvom, a situacija je daleko ozbiljnija kada se korišćenjem botova omogući da podrška bude masovna i stvori lažni osećaj kod čitalaca da je takvo ponašanje sasvim normalno i prihvatljivo, kao i da nije kažnjivo ili protivpravno na bilo koji način.

„Lepota“ ovog duboko nemoralnog sistema botovanja je i u tome što su ovakve aktivnosti – legalne (osim pomenutog obaranja sajtova, što predstavlja krivično delo). Nešto sasvim drugo predstavlja raspirivanje mržnje i netrpeljivosti, često prisutno u ostrašćenim i fašističkim komentarima – ono je kažnjivo prema Krivičnom zakoniku (član 317. Izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti), ali predstavlja i kršenje Protokola uz konvenciju o sajber kriminalu, koji je Srbija ratifikovala (u širem smislu, ovo delo je inkriminisano članom 387. Krivičnog zakonika kojim se zabranjuje vršenje rasne i druge diskriminacije).

Davanje podrške (pluseva, lajkova) takvim komentarima može se smatrati saizvršilaštvom, a situacija je daleko ozbiljnija kada se korišćenjem botova omogući da podrška bude masovna i stvori lažni osećaj kod čitalaca da je takvo ponašanje sasvim normalno i prihvatljivo, kao i da nije kažnjivo ili protivpravno na bilo koji način. Botovska taktika dakle može biti korišćena i od strane desničarskih organizacija, a za sada nije poznato da li je tužilaštvo za visokotehnološki kriminal ikada istraživalo takve slučajeve.

Međutim, ukoliko sajtovi dozvoljavaju komentarisanje čija sadržina ne predstavlja radnju izvršenja nekog od prethodno navedenih krivičnih dela, kao i ocenjivanje takvih komentara i vesti – ne postoje nikakve prepreke da se ljudi i programi koriste za botovanje. Sadržina komentara koji se ostavljaju je ograničena samo politikom sajta – botovi nisu novinari, pa ih ne vezuju nikakva etička (još manje pravna) pravila. A poznato je da mnogi domaći sajtovi dozvoljavaju široku slobodu u kreativnosti izražavanja (istini za volju, trebalo bi napomenuti da botovi takvu kreativnu dozvolu uglavnom ne koriste – njihovi komentari su plitki i gotovo bezlični, pa uglavnom liče na prizore iz Severne Koreje gde ljudi pomahnitalo mašu zastavicama Velikom Vođi iako i oni, kao i svi ostali na svetu koji taj prizor gledaju, znaju da je predstava lažirana i ne odgovara realnosti).

Čudi međutim pasivan odnos medija prema ovakvim pojavama. Zaštita od automatskih komentara se relativno lako implementira (skoro svaki besplatan softver ima bar najosnovniju zaštitu od automatski kreiranih poruka), ali ona ne postoji ni na jednom mediju. Zašto? Nestručnost administratora, strah od odmazde ili to što mediji mogu skuplje da naplate reklamu zbog veštački napumpane posećenosti – da li je postojanje botova i njihovo dezinformisanje ekonomski poželjna pojava, bez obzira na nemoralnost takvih aktivnosti?

I pored toga što se ne radi o nelegalnim aktivnostima, SNS nikada nije javno priznala postojanje botova, kao uostalom nijedna druga politička partija. Bilo kakvo njihovo zvanično pominjanje značilo bi ne samo priznanje o falsifikovanju stvarnosti i nepostojanje podrške bleformama koje se sprovode, već i priznanje da se SNS bavi aktivnostima i poseduje tehnologiju koja je mogla biti upotrebljena i za neke druge radnje, koje se nikako ne mogu nazvati zakonitim.

Kako se zaštiti od botovske Srbije? Internet je doneo nove mogućnosti komunikacija – lako je bilo 1996. lupati u šerpe za vreme Dnevnika 2. Internet je medij koji omogućava (gotovo) neograničen protok informacija, pa stoga nije ni čudno što su oni koji ga koriste još podložniji dezinformisanju nego gledaoci pomenute dezinformativne emisije devedesetih. Medijski mrak je ovih dana kompletan samo ukoliko se kontroliše i internet. A to je praktično nemoguće uraditi (bar sa stanovišta vlasti koja želi da je u Evropi doživljavaju kao demokratsku). The next best thing – plan B – jeste da se realnost na internetu uguši koliko god je moguće stvaranjem virtuelne realnosti, davanjem besomučne podrške jednoumlju i bezličnim, providnim, ali upornim hvalospevima-komentarima na vesti koje takve ideje glorifikuju.

Koliko virtuelna stvarnost može da zbuni čak i one koji je stvaraju, govori primer bota koji je pre nekoliko nedelja napisao sledeći komentar na vest o ministru unutrašnjih poslova Stefanoviću: „Nije ga džabe premijer postavio na ovako ozbiljno mesto, da nije siguran u Stefanovićeve kvalitete, borba protiv kriminala se polako ali sigurno iskorenjava!“

Jedina odbrana od botova je kritičko mišljenje, kao i stvaranje vrednosnih stavova ne prema onome što nam drugi serviraju kao jedinu i nedodirljivu istinu, već prema onome što mislimo i osećamo. A alternativnih kanala na internetu ima mnogo i preko njih su se poslednjih meseci mogle pročitati vesti koje niste mogli videti u medijima – kakva je zaista bila situacija u Obrenovcu, kako protestuju radnici povodom usvajanja izmena i dopuna Zakona o radu, koliko je bilo advokata na protestu ispred zgrade Vlade… SNS i drugi botovi računaju na dve trećine funkcionalno nepismenih građana Srbije, koji nekritički gutaju sve što pročitaju usvajajući samo osnovne, prizemne poruke neke vesti, bez njenog povezivanja sa realnošću koju proživljavaju. Možda je vreme da (opet) pokažemo da statistika često pada u vodu pred otrežnjenjem koje donose moralna i ekonomska beda, i urušavanje ljudskih prava zarad opstanka na vlasti?