Energoprojekt je uradio elaborat kao donaciju gradu Beogradu. Dakle, štedi se na svakom koraku, gde god je to moguće. Jedino se ne vodi računa o ljudskim životima i infrastrukturi, ali tu je estradna elita Srbije koja svojim slavljima i megalomanskim projektima uveseljava postapokaliptični beogradski ambijent. S jedne strane, reč je o velikoj svadbi dece Bogoljuba Karića, bivšeg optuženog za pljačku Mobtela, na kojoj je nakon Nušićijade goste zabavljao i Željko Joksimović. S druge strane, tu je najava novog modela rijaliti programa, Zadruge 2, u produkciji i režiji Željka Mitrovića, povlašćenog biznismena i vlasnika medija. I njegova kriminalna porodična prošlost je abolirana, a Mitrovićeva medijska podrška vlasti, u kombinaciji sa jeftinom zabavom, predstavlja simboličku reprezentaciju naprednjačke igre sa životom i smrću.
Nedavno je plasirana vest kako je Željko Mitrović, poistovetivši se sa Kozmom Medičijem, rodonačelnikom slavne porodice iz perioda renesanse, odlučio da unapredi zabavu za mase u Srbiji tako što će infernalne scene iz svog rijalitija staviti u ambijent „velike umetnosti“. Za tu priliku je kupio, kako prenose mediji, „vredna originalna umetnička dela“, od Leonarda i Ticijana, preko Brojgela, El Greka, Goje i mnogih drugih zvučnih imena. Mediji, protivno zdravom razumu, vole da kažu kako je Mitrović za potrebe produkcije Zadruge 2 „kupio početak 20. veka“, računajući i autopark oldtajmera kao i gumene čamce i skutere, koje oni nazivaju jahtama. Umetnine su do Šimanovaca, gde se nalazi skladište Pinka, dopremljene u nekoliko šlepera, zaštićene su prijanjajućom kuhinjskom folijom, što se moglo videti u kratkom televizijskom prilogu u kome je Mitrović, šetajući se poput kustosa između poređanih slika, objašnjavao koncept svog programa. U tom prilogu, Mitrović je bio dvosmislen, jer je obrazlažući najambiciozniji projekat u „istoriji svetske televizije“, govorio kako je nabavio umetnička dela slavnih slikara, da bi odmah potom dodao kako je „10 evropskih i 40 domaćih umetnika vredno radilo šest meseci kako bi se ova dela isporučila“. Očigledno je da se radi o najjeftinijim kopijama, koje je sam Mitrović razmeštao viljuškarom po svom skladištu, hvaleći se svojim rijaliti sociološkim eksperimentom, koji je možda najpribližniji političkom modelu koji Aleksandar Vučić već godinama implementira u Srbiji.
Mitrović bi želeo da pokaže kako ljudi različito reaguju u različitim ambijentima. Odnosno, oni koji su se valjali po blatu u Zadruzi 1, trebalo bi da postanu nešto drugo u okruženju „firentinske i venecijanske umetnosti“ Zadruge 2. Isto tako bi Vučić da pokaže kako „iskvareni narod“ treba da se popravi u ambijentu novousvojene protestantske radne etike, EU propisa i uređenog pravnog sistema. Međutim, baš kao što je u Zadruzi 2 sve sazdano od kiča i prevare, tako i u Vučićevoj državi nema ni pomena o uređenom pravnom sistemu. Jedina razlika je što u Mitrovićevom „bajkovitom imaginariju“ akteri ipak ostaju živi na kraju „igre“, dok Vučićeve „igre bez granica“ odnose ljudske živote. Što je najgore, istrage o svim tim nesrećnim slučajevima po pravilu se nikada ne završavaju i javnost biva uskraćena za prave informacije o tim događajima.
U Mitrovićevoj Zadruzi 2, jedino Veliki šef, njegovi bliski saradnici i pripadnici bezbednosne službe, imaju privilegiju letenja. Za njih je vlasnik ružičastog spektakla nabavio specijalna „mlazna odela“ sa po pet motora, kojima se može leteti i na visini do četiri kilometra (podatak je neproveren, preuzet iz medija!). Komunikacija sa stanarima „firentinske zadruge“ biće, dakle, preko božanskih glasnika, koji će se spuštati sa neba i donositi nove zadatke.
Slično je i u Vučićevom rijalitiju s tim da su odroni zgrada pravi, težina srušenih potpornih zidova i ograda je realna, ispušteni gasovi smrtonosni, dok jedini spas od odgovornosti predstavlja članska karta SNS-a. Sa njom se i bez mlaznih motora može leteti na visinama mnogo većim od 4 km i budući novi simbol prestonice mogao bi se gledati sa velike visine, uz obezbeđenje sigurnog prizemljenja ma šta da se dogodilo tokom te vazduhoplovne misije. Sa te SNS-ovske visine sve izgleda mnogo lepše i prosperitetnije, čak i onaj nadrealni prizor iz Dositejeve ulice u Novom Sadu, gde se srušio ceo zid jedne zgrade dok je investitor u susedstvu kopao temelje za novu zgradu. Ostali su da zjape „otkriveni“ enterijeri stanova, kao u nekom pozorišnom komadu čiji režiser bi svakog trenutka mogao da se spusti s neba u „mlaznom odelu“. Tako je to u prestonici kulture 2021, ali ni u Beogradu nije bolje.
Ko će istražiti i procesuirati nekompetentne službe sigurnosti, korupciju u građevinarstvu, nesolidno podignute zaštitne ograde kao što je bila ona u Ulici Save Maškovića u Beogradu ili neispravne sisteme za protivpožarnu zaštitu koji pulsiraju kao bombe u srcu javnih institucija? Ovde istrage traju i po više godina, kao što je to bio slučaj sa veštačenjem oružja koje je u januaru 2012. pronađeno u banjalučkoj Hali „Borik“. Ljudi u „mlaznim odelima“ pojavili su se kratko u dnevnim vestima, najavili istragu i odleteli. Potom su došli drugi u istim takvim odelima i otvorili još hiljadu novih istraga. U međuvremenu, sistem se zaglavio a građani su ostali prepušteni samima sebi da se zaštite i organizuju. U suprotnom, biće optuženi za sve katastrofe koje bi im se mogle desiti na tom putu.
Kako ojačati lokalne medije i obnoviti informisanje o radu opštinskih vlasti: Britansko rešenje daje rezultate
Snaga dobre priče: O mitologiji medija
Silovanje ili cenzura: Na šta to smrdi Pepe le Tvor?
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.