Ljudi sa Kosova o stereotipima u medijima koji pogrešno prikazuju njihove živote

Kosovo je neiscrpna tema novinarima, već decenijama. Nakon rata, mediji su prilazili Kosovu iz najrazličitijih mogućih uglova, a utisak je da visoka politika dominira u izveštajima. Albanci su bili mnogo otvoreniji prema novinarima, dok su Srbi često odbijali razgovor uz rečenicu „već mislite da smo zlikovci i sve ćete pogrešno da napišete“.

Pedesetosmogodišnji Miodrag i danas ima ovakav stav, prema stranim novinarima:

– Nacrnili su nas. Za sve smo mi Srbi krivi, a Albanci cvećke. Zato neću ni da pričam s njima, čemu. Kad mi deca prevode neke vesti, zaprepastim se – kaže on za VICE.

Međutim, on kaže da nailazi i na druge problemem u medijima. Da domaći mediji ne izveštavaju o običnim problemima, o tome kako nema vode, kako uvek postoji neki problem sa strujom, kako je svuda nezaposlenost.

– Samo se priča o statusu, ko da će status da mi da vodu svaki dan – kaže on.

Stereotipi ko su dobri, a ko loši momci iritiraju Srbe, ali smeta im i to što se neretko u medijima na srpskom jeziku predstavljaju kao neobrazovani.

Dvadesetpetogodišnja Danica kaže da je ponosna na svoj grad, ali da ima problem kada ode negde, da je prihvate:

– Dešavalo mi se u Beogradu, da kada saznaju odakle sam, promene stav. U smislu, jao vi ste onako malo glupi i niste urbani… To su pokupili iz medija, jer smo predstavljeni često kao neko ko je „zaostao“- kaže ona.

Ne ubeđuje se sa ljudima ali gotovo ironično kaže da i oni čitaju knjige i slušaju muziku i da bi išli bi u bioskop i pozorište – da ih imaju.

– Imam utisak da kad gledam vesti, očekujem da nas prikažu kako sedimo svi okupljeni po nekim barikadama ili ognjištima. Verovatno obučeni ko da je devetnaesti vek i još gusle fale. Izvini, jako sam besna – kaže Danica.

Sa druge strane, tridesetogodišnja Violeta, koja živi u južnoj Mitrovici, veruje da su strani mediji doprineli mržnji na Kosovu:

– Stalno se pale neke vatre između Albanaca i Srba. Medijski izveštaji su puni tih „slika“ gde mi čekamo momenat da se opet poubijamo. Normalno da mi to ne prija, a ne volim ni kako srpski mediji izveštavaju da su samo moji sunarodnici krivi, kada se desi neki incident. Sve je to politika – kaže Violeta.

Brine je da to što se nikad u javnosti ne priča o „dobrim stvarima“ kojih ima, kao i to što dovoljno pažnje ne dobijaju sitni, svakodnevni problemi koji dosta utiču na život.

– Ali ne, samo politika i političari i nagađanja „kad će rat“. Bojim se da mlađe generacije pod tim uticajima ne naprave novo sranje – kaže mi ona.

Međutim, Ivana, koja je mlađa – ima 19 godina – ima drugačiji odnos prema medijima.

– Nemam vremena za TV, ne čitam novine. Na netu možeš da nađeš sve što te zanima – kaže ona.

I tamo, ipak, po njoj, postoji negativan odnos prema Srbima. Da se u svetu oni predstavljaju kao krivci za ratove a svi ostali kao žrtve.

– Znam da svuda ima dobrih i loših ljudi, ali mi je jeste muka da stalno nešto moram da se pravdam. Nisam nikog ubila, niti neko moj. Ne mrzim, ali ne želim ni da mene neko mrzi samo zato što sam Srpkinja sa Kosova, a nije me, na primer, ni upoznao – kaže ona za VICE.

Sa druge strane „etničke podele“ na Kosovu nailazi se na slične žalbe, samo u suprotnom pravcu.
Agron ima 22 godine, ne zna srpski, i jako je nepoverljiv dok razgovara na engleskom.

– Smeta mi što srpski mediji zovu Albance Šiptari. Nije lepo, jer znaju da nas to vređa. Nikad neće da stave da imamo muzičare ili glumce, pisce. Samo se piše da smo svi ubice. To su predrasude – priča on za VICE.

Agron kaže i da albanski mediji pišu ružno o Srbima, ali da se, po njegovom mišljenju, to mnogo ređe dešava.

– To je moj utisak, a ti ovo nećeš da napišeš što sam rekao – kaže on.

Međutim, njegova majka ima drugačije mišljenje i za njegov stav pre svega krivi medije.

– Eto šta su mediji uradili. Tvoji, moji, svetski mediji. Mladi ljudi misle da „sa druge strane“ žive oni koji samo mrze. To važi i za Albance i za Srbe. Ja se sećam normalnih vremena, kada smo bili komšije i kad nismo imali toliko medija i bilo nas je baš briga šta se piše. Verovali smo svojim očima – kaže ona.

Ona priča kako su vremenom, pred i tokom sukoba, mediji sa obe strane krenuli da šire sliku da je druga strana kriva za sve i da su ljudi podlegli tom uticaju.

– Krivo mi je. Ovo sad je ludilo, svakodnevno samo neka mržnja izvire i samo nas truju i plus prikazuju kao divljake sa Balkana. Nismo mi to – kaže ona

Na kraju, sumira ono što su svi rekli na jedan ili drugi način: Slažem se da je bolje da se izveštava o kulturi o onome što imamo zaista, a ne politika non stop.“

A, koliko su takozvani „obični ljudi“ frustrirani onim kakvim ih predstavljaju mediji, toliko su i novinari koji žive i rade u Kosovskoj Mitrovici.

Željko Tvrdišić, urednik Kontakt plus radija kaže da je glavni problem to što okvir za razgovor o Kosovu postavljaju novinari koji ne poznaju Kosovo.

– Najviše mi smeta činjenica da o Kosovu najčešće izveštavaju novinari koji nikada nisu bili ovde, koji veoma malo znaju o stvarnoj situaciji. To bi bilo isto, kada bih ja izveštavao o Medijani u Nišu, o kojoj ništa ne znam, osim da postoji tamo negde – kaže on.

Kosovo je, po njemu, kao tema, tokom svih ovih godina, jako politizovano, sve što se tiče svakodnevnog života je nekako postalo politika. Kaže mi da su ljudi na Kosovu žrtve toga jer se svakodnevne stvari i sve što nije direktno vezano za „visoku politiku“ gura u drugih plan. Druga, još gora preokupacija medija, pored politike, jeste izveštavanje „ako ima krvi“.

– Nema onih malih, životnih tema, koje bi možda poboljšale život običnih stanovnika Kosova – zaključuje on.

Međutim, Nedzemedin Spahiu, urednik radio i TV Mitrovica, malo drugačije definiše ovaj problem oko medija, politike i života običnih ljudi.

– Najveći problem medija koji izveštavaju i na Kosovu i u Srbiji je to što su privrženi vlasti. Takođe, vlada i velika neprofesionalnost, i manjak istraživanja – kaže on za VICE.

Slaže se sa Željkom da se mediji ne bave običnim životom i da je jako malo životnih tema zastupljeno, a novinari koji povremeno dolaze na Kosovo se ne bave problemima ljudi, jer ih to ni ne interesuje, već samo jure izjave političara.

– Sve se svodi na neku propagandu – kaže on.

Kaže da su svi koji žive na Kosovu zatrpani velikim rečima i visokom politikom.

– I normalno je da to nervira ljude ovde i da sve manje „vole“ novinare, jer osećaju da ih ne zanimaju njihovi životi, već samo mišljenje o politici – zaključuje on.

Stoji i činjenica, da novinari mogu da izveštavaju na različite načine i da će se uvek naći neko ko nije zadovoljan. Ipak, malo istraživanja i pristup temi i ljudima bez predrasuda, mogu da olakšaju izveštavanje i pokažu objektivnost.