Otvorena sezona lova na veštice

Nedim Sejdinović, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV), novinar je kome je više puta prećeno smrću i čija je bezbednost godinama unazad ugrožena. U intervjuu za Istinomer Sejdinović ocenjuje da globalna situacija u kontekstu medija nije dobra i da nedavno ubistvo novinarke u Bugarskoj, govori “kao da se virus devedesetih iz Srbije” širi svetom. On kaže i da je nedavni nastup predstavnika BIA Marka Parezanovića na konferenciji “Ka bezbednijoj Srbiji”, vratio u javnost “Miloševićeve pojmove u punom sjaju”.

U kojoj meri je ocena Marka Parezanovića iz BIA koja se odnosi na spoljne neprijatelje zemlje, koji, prema njegovim rečima, deluju i preko nekih medija, uz opoziciju i NVO, incident, ili se može reći da je reč o zvaničnom stavu?

Može se reći da je u pitanju zvanična, uobičajena retorika i vlasti i njihovih medija, ali plašim se i ogromnog dela društva. Zapravo, svi miloševićevski pojmovi iz devedesetih, za koje smo mislili da su nepovratno završili svoju karijeru, vratili su se u punom sjaju kao neka avet iz prošlosti koja nas proganja i podseća na ono što nije učinjeno, ili na ono što nismo učinili. BIA se već duže zloupotrebljava u dnevno-političke svrhe, a postavljanje Bratislava Gašića za čelnika ove institucije bio je snažan šamar javnosti, i jasna poruka da se neće prezati ni od čega. Mislim da je izjava Parezanovića, a potom izjava Vučića (koja je suštinski kompatibilna sa Parezanovićevom) – najava da će uskoro početi nova sezona lova na veštice, “strane plaćenike“, “izdajnike“, “mudžahedine“, “ustaše“, “agente stranih službi“, “krtice“, i tako dalje. I da će ovoga puta obračun biti sistematičan i surov. Mora se reći da ništa drugo nisam ni očekivao. Pre pet-šet godina je već bilo jasno da je celokupna Vučićeva infrastruktura duboko ksenofobna, antizapadna, nacionalistička i proruska i da je samo pitanje dana kada će se ovde početi primenjivati putinovske metode uspostavljanja i održavanja jedne manje-više otvorene diktature.

Imajući u vidu da nije precizirano na koje se medije misli, da li se podrazumeva koji od njih mogu da se uvrste u tu nomenklaturu BIE?

Nedavno smo u Krokodilovom Centru za savremenu književnost u Beogradu imali veče “poezije mržnje“. Borka Pavićević i ja smo, kao poetske uratke, čitali pretnje i uvrede koje poslednjih godina dobijamo od raznih anonimnih ili ljudi koji i ne kriju svoj identitet. U jednoj od tih brojnih poruka, upućenoj meni, stoji sledeće: “Ovoga, zajedno sa one tri kučke, proterati iz Srbije!“ Interesantno mi je bilo to što dotični gospodin nije imao potrebu da objašnjava ko su te “tri kučke“, jer je to, valjda, svima jasno. Kada biste napravili anketu, videli biste da ogromna većina ljudi u Srbiji, čak i oni koji uopšte ne prate medije, manje-više napamet znaju spisak “izdajnika“. Nažalost, tome su doprineli i vlasti posle Petog oktobra – i oni koji su preuzeli naraciju devedesetih i cementirali je, i oni koji nisu želeli da je suštinski dekonstruišu, a verujem da su mogli.

Ako ste u pravu da se taj “spisak” medija, pa i NVO, podrazumeva, deluje smešno da, uzimajući u obzir njihov uticaj u društvu, zajedno sa opozicijom, za BIA upravo oni predstvaljaju najveću pretnju preko koje spoljni faktor širi uticaj?

Mislim da se BIA ne bavi svojim zakonom predviđenim obavezama, već koristi svoje resurse da bi podržala i održala vlast Aleksandra Vučića i raznih interesnih i kriminalnih grupa koje ga podržavaju. Stoga je razumljivo to što su u njenom fokusu oni koji misle drugačije i koji imaju hrabrosti da to kažu. Ujedno, to je i svojevrsna pretnja, nimalo slučajno upućena. Ako nastavite da pričate i pišete to što pričate i pišete – imaćete posla sa nama! A modele već znamo. Imamo Erdogana, imamo Putina… Zar mislite da se u Srbiji ne može desiti da imamo još jednu, ovog puta veoma ozbiljnu inscenaciju nekakvog državnog udara, pa da posle toga “svi protivnici” budu sistematski pohapšeni kao zaverenici. Možda zvuči isuviše fantastično, ali ovde se ostvaruju najgore noćne more, valjda smo se uverili u to.

[povezaneprice]

Kako objašnjavate da premijerka koja pregovara sa medijima i njihovim udruženjima o strategiji, zakonima, ali i o prilikama u medijima, sedi pored osobe koja optužuje “njene sagovornike” iz medija da rade protiv države i ne kaže ni reč?

Da, to je ozbiljno pitanje koje neprestano visi nad nama kao damoklov mač – da li uopšte ima smisla pregovarati sa onima koji se pokazuju kao neprijatelji slobode i medija. Druga stvar, možda još i važnija, da li mi uopšte pregovaramo sa pravim ljudima, s obzirom da se moć, uključujući i medijsku, nalazi negde drugde, a ne u Vladi i institucijama. Sa druge strane, šta ćemo dobiti ako se iz svega toga povučemo i zavučemo u svoje rovove kada smo i ovako marginalizovani? Kao novinarska i medijska udruženja dužnost nam je da radimo sve što možemo i da koristimo sve platforme za pritisak, ali istovremeno moramo da pazimo da ne pružimo legitimitet nekome ko legitimitet ne zaslužuje. Na kraju, i u ratu morate da vodite pregovore sa onom drugom stranom. Tačno je da premijerka nije podržala ono što je Parezanović govorio, ali je tačno i to da se nije ogradila od te sramotne izjave.

Zapravo je pitanje šta je stav države. Ovo što tvrdi Parezanović i BIA, ili je stav države da treba popraviti medijski ambijent i omogućiti novinarima da rade slobodno?

Na nama je da međunarodnoj zajednici neprestano objašnjavamo da je Medijska strategija spisak želja, jedan dokument koji se pravi za budućnost koju možda nećemo ni dočekati. Ako Srbija dobije pozitivnu ocenu u sferi medijskih sloboda zbog toga što se radi nova Medijska strategija i u tome učestvuju relevantna medijska i novinarska udruženja, onda je jasno da su ti koji ocenjuju samo tražili razlog da daju pozitivnu ocenu, s obzirom da je evidentno da se u medijskoj stvarnosti dešavaju isključivo loše i uznemirujuće stvari. Pitanje medija nije pitanje zakona i normi već činjenice da je ovo društvo potpuno izglobljeno iz institucija i da se važne odluke donose negde drugde. Ne postoji zakon koji oni neće otvoreno prekršiti ukoliko im on ne odgovara.

U Bugarskoj je ubijena istraživačka novinarka. Prema računici Dunje Mijatović ovo je četvrto ubistvo novinara u zemljama EU u kratkom roku. Ironično govoreći, ako se uzmu ti podaci delujemo kao “cvet slobode” u odnosu na Bugarsku?

Nažalost, balkanski virus devedesetih kao da se proširio na veći deo planete i sa svih strana pristižu loše vesti – o porastu nacionalizma, šovinizma, ksenofobije, kriminala, korupcije… U takvoj atmosferi, novinari koji drže do svoje profesije predstavljaju pretnju moćnima i, samim tim, veoma su ugroženi. Plašim se da će se ovaj loš trend nastaviti na raznim stranama, ali nikada ne treba potcenjivati naše domete u ovoj oblasti i našu šansu da ponovo dostignemo visoke standarde, s obzirom da imamo veliko znanje i sjajno iskustvo. Da malo budem ciničan.

Upada u oči naziv tribine NDNV-a “Srbija posle Vučića”. Na šta konkretno mislite, kada je reč o medijima u “post Vučićevoj” eri, koja danas deluje kao naučna fantastika?

Zapravo, ideja nam je da malo pogledamo u budućnost, jer se čini da je o ovoj vlasti sve već rečeno. Dijagnoza je jednostavna, ma koliko se neki trudili da je oneobiče u svojim analizama međunarodnih odnosa i odluka Aleksandra Vučića. Jasno je da ništa dobro ne možemo da očekujemo. Duboko verujem da ovo nije SF (science fiction) tema i da će se ova vlast u jednom trenutku početi da ruši kao kula od karata, s obzirom da u samoj svojoj srži ima tempiranu bombu. Posle Vučića ćemo naslediti spaljenu zemlju u mnogim oblastima, a pogotovo u sferi medija i medijskih sloboda. Mi to vreme treba da dočekamo spremni i da imamo odgovor na mnoga pitanja. Treba da budemo svesni da je sloboda medija veoma komplikovana stvar koja zavisi od velikog broja faktora, i da nema jednostavnih rešenja. Možda ćemo doživeti da jednog trenutka zaista ima efekta učestvovati u izradi medijskih strategija, medijskih zakona i podzakonskih akata.