Danica Vučenić za RSE: Should I stay or should I go

„Novinarstvo u Srbiji je u totalnoj depresiji, svakog dana razmišljam ostati ili otići“, rekla je za RSE Danica Vučenić, dobitnica ovogodišnje nagrade „Dušan Bogavac“ za etiku i hrabrost. Novinarka RTV Vojvodina, svojevremeno jedno od najpoznatijih imena B92, u intervjuu za naš program govori i o transformaciji te beogradske kuće, sličnostima i razlikama na medijskoj sceni devedesetih i danas.

Vučenić: Ova nagrada me veoma obradovala jer dolazi od mojih kolega. Sa druge strane, došla je u trenutku totalne depresije u našem novinarstvu. Svakog jutra kada krenem na posao postavljam pitanje smisla svega toga, gde idem, šta i zašto to radim… U tom smislu mi je i veliki podstrek. Jer stigla je u trenutku kada se dosta novinara lomi da li da ostane u profesiji ili da ode. Should I stay or should I go, što bi rekli čuveni pankeri The Clash. Tako i ja imam te dileme. Ukidaju se emisije, ljudi nestaju sa TV ekrana, više ne rade, kritika više ne postoji…

Da li je umrlo novinarstvo u Srbiji?

Nema pitanja, a ako ih ima onda su problem. Niko se ne potrudi čak ni da smisli da pita nešto mimo najavljene teme. To govori o opštoj apatiji i depresiji.

Pa nije skroz… Ali je propaganda pobedila. Svi odlaze na konferencije za štampu, poturaju mirkofone i prenose ono što neko želi da saopšti. Nema pitanja, a ako ih ima onda su problem. Niko se ne potrudi čak ni da smisli da pita nešto mimo najavljene teme. To govori o opštoj apatiji i depresiji. Moj utisak je da ćemo stići do stanja u kom ćemo uskoro razgovarati o informisanju a ne o kritici. Sada smo još na temi kritike, kao nema kritike… Ali ako profesija nastavi ovim putem na kraju ćemo prestati da dajemo osnovne informacije građanima o tome da li nešto radi ili ne i da li hleb košta ovoliko ili onoliko dinara.

Šta je problem, da li je to autocenzura ili nešto drugo?

Pa ja mislim da je strah problem. Strah od nepoznatog, od gubitka posla, od ne znam sve čega… Ne znam zašto se nismo plašili devedesetih a sada se plašimo. Verujem da je strah u pitanju, jer strah je taj koji izaziva potrebu da sami sebe cenzurišete. Mislim da je to predominantno. Čini mi se da je različita atmosfera devedesetih i danas. Sada se izvlače imena i prezimena, kada govorimo o medijima. Na primer Olja Bećković, Predrag Sarapa… Slobodan Milošević je gađao grupu. On se nije spuštao na nivo da se bavi imenima i prezimenima. On nije primećivao miševe. On je bio faraon i nije ga zanimalo šta rade miševi i oni koji njega ne podržavaju. A kada izvučete pojedinca iz grupe, i stavite ga na stub srama, onda se ostali pojedinci uplaše da sledećeg dana oni ne budu na tom istom stubu.

Kako komentarišete mišljenja da je u novinarstvu teže danas nego devedesetih?

Srbija je viđena kao demokratska zemlja a našeg premijera vide kao reformatora. A kako je onda moguće u demokratskoj zemlji da se razgovara o cenzuri, autocenzuri, slobodi izražavanja, strahu…

Pa u neku ruku i jeste. Različito je. Ali u neku ruku može da se kaže da nikada ovo nismo doživeli. Jer postoji jedno opšte licemerje. Dakle, Srbija je viđena kao demokratska zemlja a našeg premijera vide kao reformatora. A kako je onda moguće u demokratskoj zemlji da se razgovara o cenzuri, autocenzuri, slobodi izražavanja, strahu… Kako je moguće da to bude ključna tema.“

Kultna emisija Utisak nedelje ukinuta je posle 24 godine postojanja, televizija B92 gotovo da više nema politički program, da li je u toj priči pobedio krupni kapital ili politika?

Mislim se dogodio miks svega zajedno. Istorija B92 je, na neki način, novija istorija Srbije. U jednom vremenu ona je bila politička činjenica u ovoj zemlji, a onda se to promenilo davnih dana. Mnogi od nas su otišli, na neki način izrazili stav prema promenama unutar te kuće, ona luta već godinama unazad…. Onda su je kupili stranci. I verovatno su ti stranci procenili da ne žele da ugrožavaju svoj kapital time što će na programu imati neku problematičnu emisiju.

Da li postoji etika u ovdašnjem novinarstvu? Nedavno je jedna novina objavila fotografiju glumca Gorana Jevtića i navela da je privatnom tužbom osumnjičen za obljubu maloletnika.

Ako pogledate tu naslovnu stranu, kojom je u jednom danu srušen nečiji život, o kakvoj etici onda razgovaramo. Za nepostojanje etike u velikom broju medija odgovorni su svi, društvo, politika, novinari… Politika kreira atmosferu u kojoj radite. Znači, neko ko je na vlasti mora da se pobrine da funkcionišu svi segmenti unutar države. Od pravosuđa do medija. Dakle, naravno da je vlast odgovorna za takvu atmosferu. Ali je i profesija odgovorna što dopušta da joj vlast radi to što joj radi.

Gde će tako onda novinarstvo završiti?

Pa nema dna. Devedesettreće smo to otkrili. Kada kažete dno dna, šta je dno dna, toliko smo toga iskusili u proteklih 20 godina… Mislim da profesija mora da odluči hoće li da se bavi profesijom ili propagandom. Stvarno ne znam šta će se dogoditi. Nije to problem profesije, da li ćemo mi zarađivati od novinarstva. Nego je to problem društva. Jer ako ne informišete društvo o onome što mu se događa, kuda će ono otići. Mi onda ne radimo u javnom interesu. A zbog toga smo tu.

Kakvu poruku imate za mlade koji žele da budu novinari?

Principijelne poruke moraju da budu principijelne bez obzira na okolnosti. Moraju da budu profesionalni i na strani publike a ne da postanu društveno-politički radnici. Treba da otkrivaju stvari i da postavljaju pitanja na koja građani očekuju odgovore. I da budu hrabri, naravno.