Kažiprst u 5 do 5

Tek je delimično neočekivan filmski obrt sa programskom šemom televizije sa nacionalnom frekvencijom. Dan ranije, novinarka Suzana Trninić mračno je najavljivala (možda upravo kao deo pritiska na menadžment stanice?) poslednju emisiju, malne zabranjivanje emisije i cenzuru, novi skandal kalibra onog sa ukidanjem Utiska nedelje, da bi juče preko tvitera, društvene mrežesa nacionalnom frekvencijom, ipak sve demantovala, podsetila da ona i menadžment B92 paze na svoju publiku i predstavila novi termin emisije: Kažiprst će od sada biti emitovan u okviru popodnevnog dnevnika. Usledio je vagon pohvala, čestitki i hvalospeva i upravo su mi oni u celoj kalamburiji bili najmanje jasni. Kažiprst se pridružio armiji nestalih emisija, pa je neočekivano vaskrsao, ali ono što je hvalospevcima ostalo izvan dometa je činjenica da je pomeranje sa naizgled marginalnog termina u prime-time (naizgled fantastični uspeh), početak kraja ubijanja temeljnog koncepta Kažiprsta i da od njega ubuduće neće ostati ništa sem imena. To je bila jedna od poslednjih emisija sa nacionalnom frekvencijom u kojoj se mogao čuti kakav-takav kritički glas, a sada ćemo joj videti leđa (kritici, ne i emisiji).

Ukratko, Kažiprst će postati talkshow sa popularnim političarem / članom vlade / vladajuće koalicije i tek ponekad predstavnikom etablirane opozicije.

Radi se o nekoliko stvari: Kažiprst će se nužno radikalno skratiti, format dnevnika ne dopušta više od pet-šest minuta umetka u informativni program, a prebacivanje u tržišno prestižniji termin nateraće autorku i na „tržišnije“ ponašanje: obazrivije biranje sagovornika koji se uklapaju u očekivanja publike i menadžmenta. Suzanina emisija će sada biti pod lupom i „kontrolom“ daleko više nego onda kada je bila u nekonkurentnom terminu. Jer zašto bi inače menadžment prvo predložio ukidanje direktnog prenosa, pa onda pristao na njega u daleko osetljivijem terminu, ako unapred ne zna da će emisija biti samodisciplinovana. Ukratko, Kažiprst će postati talkshow sa popularnim političarem / članom vlade / vladajuće koalicije i tek ponekad predstavnikom etablirane opozicije.

Na delu je politička cenzura posredovana tržištem (ili obratno – prilagođavanje tržištu posredovano represivnim aparatom vladanja – dođe mu na isto). U amalgamu tržišta i autoritarne politike, sve nekomercijalne emisije su politički nepodobne i tržišno neisplative. Tu se radi i o državi koja se tržištem služi kao mehanizmom kontrole, i o tržištu koje se autoritarizmom služi kao mehanizmom smanjenja troškova, a represivnim aparatom kao jedinim preostalim načinom obezbeđivanja hegemonije tržišnih nad ostalim društvenim odnosima.

Na delu je politička cenzura posredovana tržištem (ili obratno – prilagođavanje tržištu posredovano represivnim aparatom vladanja – dođe mu na isto). U amalgamu tržišta i autoritarne politike, sve nekomercijalne emisije su politički nepodobne i tržišno neisplative.

A sa televizijom B92 se dešava ista stvar koja se dešava sa urbanističkim celinama „viđenim“ za džentrifikaciju: kulturni kapital izgrade entuzijasti, slobodni umetnici / novinari, a zatim dolazi korporativni investitorski / medijski kapital koji taj kulturni kapital pretvara u profit, usput osiromašujući bogatstvo programa (ili grada), režući troškove smanjenjem zaposlenih, banalizacijom programa i njegovim pretvaranjem u beskrajni reality i / ili talkshow. Jer talkshow i reality imaju tu prednost da vam je za realizaciju programa potreban samo tehničar za pultom, voditelj i gost, dok je za ozbiljnu emisiju potreban i režiser i scenarist i još mnogo ljudi čijeplate koštaju. Tako je okosnica programa B92 postao nekakav Bulevar u 5 do 5, sa nesnosnom reklamom i još nesnosnijim voditeljima, temama i forama. Ukratko: maksime svih komercijalnih televizija su „lepršavije-lepršavije i jeftinije-jeftinije“. Pozabavimo se malo i predviđanjem: kad istekne novi ugovor, Suzana Trninić će biti poslata na ulicu, a u istom terminu će je zameniti neki slabo plaćeni voditelj.

Ali pre nego pomislite da će sve to konkurencija svojim kvalitetnijim programom poslati u zaborav i bankrot, podsetiću vas da i u globalnim okvirima deluje ona čudna obrnuta logika tržiša koja, namesto konkurencije koja uzrokuje poboljšanje kvaliteta, rezultira takmičenjem u njegovom smanjenju. I odveć se često zaboravlja da je ono prvo wishfull thinking koji se da ostvariti sa ništa većom verovatnoćom od fantazija o besklasnom ili rasno čistom društvu.

Vratimo se na televizijski program i nacionalne privatizovane frekvencije. Olja Bećković je pre nekoliko nedelja ipak ispala doslednija kada je odbila da mirno krene na gubilište i banalizuje svoju emisiju prebacivanjem na infokanal već viđen za ukidanje. Slučaj Kažiprsta i ostalih izgubljenih emisija je dokaz za to da kritička misao nema nikakve veze sa „tržištem“. Jer kad je na tržištu, kritičko postaje tek kritičkoliko i banalno. Usput, toliko o privatizaciji medija i tržištu koji leče sve, pa i kontrolu.