Mileva Malešić: Pritisci vlasti i lokalnih moćnika najveći problem

 

Uprkos svemu, posebno nestašici novca, nerazumevanju svih vlasti s kojima su se tokom 18 i 10 godina suočavale i suočavali, tu je zadovoljstvo što su istrajale/i i što će tek istrajavati jer su uspeli da okupe mlade i hrabre ljude koji iskusnima daju novi podstrek, a zauzvrat dobijaju podršku.

Ipak, mnogi u Srbiji i van nje čuli su i za Forum žena Prijepolja i za TV Forum, ali mnogi ne znaju da Prijepolje postoji. Zadovoljstvo čime?

Time što smo spojile novinarsku profesiju i aktivizam. Kao aktivistkinje ženske nevladine organizacije nailazile smo na problem nedovoljne vidljivosti. Shvatile smo da to što radimo – a radile smo puno i na mnogim temama i problemima, ne samo žena i ne samo žena Prijepolja – ne stiže do ljudi, do onih kojima je namenjeno. Kad smo postavile onu televiziju, bile smo svoje/i na svome. Zahvaljujući televiziji moglo je da se vidi ono što radimo i jasnije i dalje, da se promovišu vrednosti jednakih mogućnosti i rodne ravnopravnosti. Iako to danas mnogima deluje suvišno, uverena sam da je neophodno.

Znate, kad smo počeli da radimo stalno su nas ljudi pitali šta nam znači pozdrav “gledateljke i gledaoci”, a danas su toliko navikli na rodno osetljiv jezik da ga i sami koriste. Ne svi, ali dovoljno njih da budemo zadovoljne. I zadovoljni.

Često nije zahvalno pričati o sopstvenim rezultatima, ma koliko bili nesumnjivi. Molim vas da izdvojite ono najvažnije u čemu ste uspeli za 18 godina civilnog, a onda deset godina civilno-medijskog aktivizma?

Upravo to što sam rekla na primeru rodno osetljivog jezika – promenu odnosa u lokalnoj zajednici prema nama i našim idejama.

Nagrade koje smo dobijali, kao što je Gran pri za produkcijsku proizvodnju, a bilo ih je mnogo, da ne nabrajam, važne su, ali one nisu najvažnije merilo našeg rada. Najznačajnije je to što žene Prijepolja imaju mesto gde se skupljaju, gde mogu da rade i da okupljaju druge, da na delu pokažu koliko su značajne sve te vrednosti za koje se zalažemo. Da kažu sve što im smeta, a smeta im mnogo toga i u kući, i u okolini, i na poslu ako rade, u javnosti; da kažu i pokreću lokalnu zajednicu.

I ne samo što imaju mesto za to nego zahvaljujući televiziji i mogućnost da ih vide i čuju. Zato nama ulaze mnoge i mnogi ovde jer mi i muškarce rado primamo i čujemo. Tu su nam svi, od domaćice Jovanke iz Miljevića do ekspertkinja mnogih usmerenja i jutros su nam (petak, 18. oktobar) stigle čestitke mnogih gledateljki i gledalaca, aktivista i aktivistkinja, prijateljica i prijatelja.

Došle su nam i kolege i koleginice iz drugih gradova, vi iz NUNS-a, a tu nam je OEBS, koji nam je važna podrška svih ovih godina.

To što ste svi vi, publika i gosti, danas s nama ničim drugim se ne može meriti ni zameniti. Tome je možda ravna samo moja radost što sam i na poslu, na oba posla, okružena mladim ljudima, mladim novinarima i novinarkama, mladim aktivistkinjama i aktivistima.

To se vidi i na ekranu i golim okom. No, mnogo je predrasuda i o mladima i o ženama danas. Kako to prevazilazite u jednoj, bez uvrede, prilično konzervativnoj sredini?

Kod nas je 60 odsto žena, ali mi vodimo računa o rodnoj ravnopravnosti i pozitivnoj diskriminaciji, pa imamo i mnogo muškaraca. Kod nas nije bitan izgled, bitno je šta radimo, šta i kakve poruke šaljemo našim gledaocima i gledateljkama.

Mlade novinarke su sve školovane, bile su prvo volonterke, pa su se zapošljavale u Televiziji Forum i srećna sam zbog toga. Mislim da se osećaju dobro, ali pre svega zbog toga što su usvojile sve te principe koje zagovaramo, jednake šanse i mogućnosti. Uostalom one, ali i njihove kolege, mogli su to i na sopstvenom primeru da osete, pa su tim privrženiji i Forumu žena Prijepolja i TV Forumu.

Aktivni ste lično i kolektivno i van sredine, na medijskoj sceni, u civilnom sektoru. To ste pokazali i organizacijom dve rasprave – o ne/slobodi medija i o položaju žene u medijima i predstavljanju žene na medijima. Radite u težim uslovima od većine, pa šta biste izdvojili kao najveće probleme?

Na lokalu kod nas najveći problemi su pritisci vlasti i poslovnih moćnika koji su nezadovoljni našim radom. Ne zato što ne radimo dobro već zato što ne promovišemo dovoljno njihove uspehe. Molim vas ovo poslednje pod znacima navoda! Imamo i finansijske pritiske – evo uoči jubileja smo na lokalnom konkursu za medijsko sufinansiranje projekta dobili čestitku u vidu samo sto hiljada dinara za veliki predloženi projekat. Sem toga, izloženi smo pretnjama, a ima i sudskog gonjenja.

No, ja sam srećna jer je naš odnos prema njima jasan i jedinstven – ne mogu da nas zaplaše. Ja kao novinarka sa iskustvom, kao i moje koleginice i kolege, ohrabrujem mlade novinarke i novinare da izdrže, objašnjavam im da je to, nažalost, deo naše profesije i da moramo pokazati i hrabrost i profesionalnost suprotstavljajući se svemu tome isključivo činjenicama i radom.