Ili, zamislimo da je baron Holbah bio „uticajni tviteraš“ kojem često retvituju njegove „viralne“ ateističke tvitove. A da je „influenser“ Žan-Žak Ruso manično šerovao svoje „storije“ posvećene plemenitom divljaštvu na Instagramu. Kao i da su svi oni imali zajedničku „Vajber grupu“, gde su zatim redovno „četovali“ sa Dejvidom Hjumom i Adamom Smitom iz Škotske, odnosno sa Bendžaminom Frenklinom i Tomasom Džefersonom iz Amerike. Dakle, zamislimo to, i zapitajmo se sledeće: da li bi se Francuska i Američka revolucija ikada dogodile? Suprotno popularnom mišljenju, sasvim je izvesno da – bi. Jer, ne moramo uopšte mnogo da zamišljamo i mentalno eksperimentišemo. Francuski, engleski, škotski i američki prosvetitelji naprosto jesu imali svoje Fejsbuke i Tvitere, Jutjubove i Vajbere. Svi su oni imali snažne, mnogobrojne i uticajne – društvene mreže.
Blogosfera i tvitosfera 17. i 18. veka bila je jednako (ako ne i više) impresivna kao i ona u 21. veku. Ukoliko je štamparska presa bila zakotrljala protestantsku reformaciju, „staromodno“ pisanje i iznad svega međusobno dopisivanje guščijim perom zakuvalo je – revoluciju. U početku, bila je to Naučna revolucija. Na primer, Isak Njutn je sa savremenicima razmenio oko deset hiljada pisama. Levenhukov izveštaj o lečenju gihta ili kostobolje postao je „viralan“ širom evropskog kontinenta. A ubrzo je na red stigla i ona politička revolucija. Volter je imao ličnu društvenu mrežu od oko 1400 ljudi sa kojima se redovno dopisivao (napisao je oko 19000 pisama). Njih bismo danas komotno i prilično ispravno nazvali Volterovim „Fejsbuk prijateljima“. Iako se mahom dopisivao sa Francuzima, među ovim „prijateljima“ bilo je i ljudi iz Engleske, Škotske, Amerike, Rusije, Venecije i švajcarskih kantona. Uz Voltera, „najuticajnije“ figure u središtu ovih ranih komunikacijskih i društvenih mreža bili su „influenseri“ Ruso, Dalamber i Frenklin (22.700 pisama!). Zanimljivo je i da Volter i Frenklin međusobno nikada nisu razmenili pismo, „mejl“ ili „poruku“, ali su zato imali mnoštvo – fejsbučkim rečnikom – „zajedničkih prijatelja“.
Dakle, umesto dotadašnje hermetičke izolacije, na tlu Evrope i sveta pojavila se odistinska društvena mreža prosvećenih mislilaca, filozofa, naučnika, političara i preduzetnika, poznata i kao „Republika pisama“ ili „Republika pismenih“ („Respublica literaria“). Uzgred, ovu društvenu mrežu moguće je nazvati i Republikom „učenja“ ili „znanja“, sve to zbog višeznačnosti termina „lettres“. Bili jezički puristi ili ne, lica i knjige na ovom ranom „Fejsbuku“ bile su blisko umrežene, povezane i u neprestanom uzajamnom kontaktu. Jedan ambiciozni projekat Univerziteta Stanford danas je posvećen upravo minucioznom mapiranju ove rane društvene mreže. Naravno, međusobna komunikacija na toj društvenoj mreži bila je dramatično spora prema današnjim kriterijumima ili standardima. Jer, jedno je pošta, a drugo je elektronska pošta. Prolazile su nedelje i meseci pre nego što su ovi „prijatelji“ primili „poruku“ ili „mejl“ od svojih „prijatelja“, ili pre nego što su određeni „pratioci“ pročitali nečiji „tvit“. Pa ipak, bila je to društvena mreža u pravom smislu te reči. A bila je i dovoljno brza i efikasna da bi se odaslate ideje mogle blagovremeno „lajkovati“, „šerovati“, „fejvovati“ ili „retvitovati“, odnosno preneti, podeliti, raširiti, pohvaliti, ohrabriti, kritikovati, napasti ili dodatno razvijati i sofisticirati. Društvena revolucija je zato bila odmah iza ćoška.
„Republika pisama“ možda deluje kao sintagma koju je bio skovao neki potonji i zaludni istoričar sa voajerskim fetišem na tuđa pisma i dopisivanja. Međutim, upravo je to bio termin koji su za svoju društvenu mrežu ne-elektronske pošte koristili i sami evropski prosvetitelji u 18. veku. Pritisnuti autokratskom monarhijom, aristokratama i popovima, te političkom i medijskom cenzurom, članovi ove „Republike“ smatrali su jedni druge za „pismene“. A, samim tim, i za ravnopravne i relevantne sagovornike na mnoge društvene i političke teme. U „Republici pisama“, posve nezavisno od nečijeg porekla, materijalnog bogatstva, te etničke ili verske pripadnosti, „brojalo“ se, računalo, delilo i pamtilo samo ono što je u ovoj komunikaciji bilo suvislo, pametno, argumentovano ili duhovito. Pa zato nije neobično što je baš Volter bio toliko „uticajan“ ili što je imao toliko „pratilaca“ na ovom republikanskom Tviteru u dobu „starog režima“. Dakle, upravo najkvalitetniji sadržaj ili „kontent“ beše onaj koji je postajao – „viralan“, „lajkovan“ i „šerovan“. Ne zvuči li to poznato, te nekako savremeno i posve moderno?
Uz to, činjenica je i da ovim ranim prosvetiteljskim „blogerima“, „fejsbukovcima“, „tviterašima“, „instagramdžijama“ ili „jutjuberima“ nije manjkalo ni kontakta licem-u-lice. Važnu ulogu u toj virtuelnoj „Republici“ igrali su i sasvim realni susreti po raznim salonima i kafeima. Uostalom, u restoranu „Prokop“ u Parizu i danas možemo sesti i gutati puževe ili guščiju paštetu za stolovima gde su nekada sedeli i revoluciju zakuvavali Robespjer i Danton, te Frenklin i Džeferson. Dakle, bilo je tu i fizičkih „oflajn“ susreta i pratećih oblokavanja po kafanama. Ali, modernim vokabularom rečeno, ovo su mahom bile javne i polujavne tribine, paneli, okrugli stolovi, debate, diskusije, promocije knjiga i slični „Fejsbuk iventi“ kojima upadljivo „prisustvujemo“ ili smo za iste samo „zainteresovani“. Međutim, u zabludi smo ako smatramo da su ovi „onlajn“ i „oflajn“ svetovi strogo odeliti ili oštro podeljeni. Istraživanja konzistentno svedoče o tome da su oni ljudi koji češće komuniciraju indirektno i digitalno, istovremeno skloniji i realnim i fizičkim susretima za revolucionarnim kafanskim stolom. Istorija nam je svedok: društvene mreže jesu proizvele revoluciju. Gnevni i mitologizovani juriš na Bastilju, kao i prolivanje britanskog čaja u Bostonu, pripremile su društvene mreže intelektualaca, filozofa i mudrosera sa nekadašnjeg Fejsbuka i Tvitera „Republike pisama“.
I upravo zato ne treba ni olako niti posprdno shvatiti nedavnu opasku izvesnog službenika BIA na skupu ekstremno desnih „Nacionalnih avangardista“, a koji je tada kao „najveću bezbednosnu opasnost“ označio upravo – društvene mreže. Koje se, reče čovek, otvoreno stavljaju u jednu „destruktivnu i subverzivnu funkciju“ sproću države. Ironija je da ima istorijske istine u ovakvim smatranjima. Društvene mreže jesu mahom difuzne forme društvene organizacije koje je preteško kontrolisati. Ovo je društvena stvarnost na koju je mnogo teže staviti šapu državne kontrole kao npr. na sindikate, stambene zajednice, nacionalne savete manjina, studentske organizacije i ostale mesne zajednice. Društvene mreže odvajkada jesu među vodećim nevoljama, pretnjama i neprijateljima ukorenjenih struktura i hijerarhija. Ne radi se tu samo o nesuđenom „Arapskom proleću“ koje je preambiciozno prozvano „Tviter revolucijom“. Već o samoj suštini i značaju društvenog umrežavanja koje odlikuje evropsku istoriju revolucija od spomenute „Republike pisama“ do dan-danas.
Tako je, društvene mreže nas svakodnevno izlažu i tzv. „lažnim vestima“ ili ciljanim, algoritamskim dezinformacijama. One nas ukorenjuju i u svojevrsne „eho komore“ i „društvene mehure“, a u kojima zatim komuniciramo jedino sa sličnomišljenicima. Ima tu i famoznog „kliktivizma“, gde umesto da izađemo na ulicu i nešto bogoradimo protiv vlasti, radije samo „kliknemo“ par lajkova i fejvova, pa se osećamo „aktivistički“ dobro u svojoj koži. Internet je i beskrajni izvor najmračnijih teorija zavere, antivakcinaštva i nadrilekarstva u kojem soda bikarbona i klistiranje predstavljaju alhemijski kamen mudrosti za umno nedorasle. I sveopšta je moralna panika oko dece i omladine koja svaki svoj slobodni trenutak provodi u pućenju usana na tim mrskim, zlim i naopakim internetima. Sve je to, dakle, tačno. Ali, opet, postoji izvesna i svakako značajna snaga u – društvenoj mreži. Bila ta mreža onlajn ili oflajn, digitalna ili analogna, personalna ili anonimna, svejedno je. U pitanju jesu difuzni džepovi otpora koji su krajnje nepodnošljivi za svaki autokratski režim koji drži do sebe. Uostalom, nije slučajno što u Kini nema Fejsbuka, ili što Rusija godinama razmatra da ga zabrani ili blokira.
Dopadalo nam se to ili nikako, najkreativniji i, samim tim, najozbiljniji bunt protiv režima u Srbiji danas se subverzivno razliva i šeruje posredstvom – društvenih mreža. Postoje mase međusobno povezanih, slobodoumnih, relativno uticajnih i narajcano nezadovoljnih individua koje su personalno angažovane na projektu kontinuirane i dosledne kritike vlasti i društva u svom beskrajno slobodnom vremenu. I sve te Bojane Maljević i Sergeji Trifunovići, Biljane Lukić, Zapadi Todorovići ili Bebe Balašević, oni jesu svojevrsne žižne tačke ili čvorovi navedene kritike. Baš poput „Republike pisama“ u Francuskoj i Evropi i svetu svojevremeno, i u Srbiji danas postoji relativno kritička i kritična masa međupovezanih pojedinaca sa Fejsbuk, Tviter, Jutjub i ostalim nalozima. Lako je otpisati ovo kao posve virtuelnu, nebitnu i nerealnu sferu dežurnih sma(t)rača, dok se „stvarni život“ i „prava Srbija“ navodno nalaze negde drugde. Ali, tako nastaje – revolucija.
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.