Ana Jaškova: Nedostatak mladih najveći problem redakcija RTV-a na manjinskim jezicima

– Kakva je, po Vašem mišenju, uloga Javnog servisa u informisanju pripadnika nacionalnih manjina?

Značajna. Najčešće, kada se predstavljaju drugi program Televizije Vojvodina i treći program radija, ističe se premisa „informativni“. Ove redakcije, koje u svom sastavu imaju katastrofalno mali broj članova, dok je prosek godina itekako visok za zahteve savremene publike, pripremaju žanrovski raznoliki program. Sve što se zakonom od Javnog servisa očekuje od dečijih, preko obrazovnih, dokumentarnih, zabavno – popularnih, kulturnih emisija, sve se to „kuva“ u redakcijama na mađarskom, slovačkom, rusinskom, romskom, rumunskom jeziku. Svoje nedeljne magazine imaju Makedonci, Crnogorci, Ukrajinci, Nemci… I ovi sadržaji su im dostupni jedino u ponudi RTV Vojvodine. Republički javni servis nažalost zanemaruje ovu svoju važnu funkciju u informisanju pripadnika nacionalnih zajednica. Ova uloga proizilazi i iz Zakona i njeno zanemarivanje, nažalost, za sada nije imalo nikakvih zakonskih posledica. Mislim da pola sata nedeljnog kolaža ne može i ne sme da zadovolji programske interese pola miliona stanovnika Srbije.

– S obzirom na to da jedino RTV u Srbiji ima toliku ponudu programa na manjinskim jezicima, koliki izazov i odgovornost to predstavlja za Vas i Vaše kolege u redakciji na manjinskim jezicima?

Velika odgovornost ali još veći izazov, upravo zbog situacije koju sam spomenula u predhodnom odgovoru. Najveći problem sa kojim se danas susrećemo jeste zabrana zapošljavanja novih kadrova, zbog još uvek aktuelne Vladine uredbe. Nikad nije bilo lako naći kvalitetan „manjiniski“ kadar koji bi ispunjavao kriterijume rada na televiziji ili na radiju, zato što je osim novinarskog zanata, potrebno besprekorno savladati i književni jezik zajednice. Upravo iz tog razloga, mladi ljudi koji se odluče pridružiti timu RTV su garancija da će ove redakcije i opstati. No, vrlo brzo gube strpljenje čekajući ugovor koji će im ponuditi sigurnost i mogućnost napredovanja i odlaze ili u inostranstvo ili u komercijalne medije.

– Šta sve od programa na manjinskim jezicima nudi RTV?

Podjednako na drugom programu televizije kao i na drugoj i trećoj radijskoj mreži naše kolege u mađarskoj, slovačkoj, rusinskoj, romskoj, rumunskoj i hrvatskoj redakciji (TV) proizvode dnevno vesti od 10 minuta, i Dnevnik od 30 minuta na mađarskom jeziku. Osim toga, postoje kolažne emisije informativnog karaktera „Dobro veče Vojvodino“, ali i emisije za mlade, dečiji program, verski program, zabavno-umetnički, muzički, dokumentarni, emisije za poljoprivrednike i selo. Redakcije na ukrajinskom, makedonskom, bunjevačkom, hrvatskom, crnogorskom, nemačkom jeziku proizvode nedeljno kolažne emisije koje nude pregled dešavanja u njihovim sredinama, zemlji i svetu.

– Kakva je gledanost programa na manjinskim jezicima? Šta je najgledanije?

Prema aktuelnim istraživanjima, koja su se sprovodila na zahtev RTV, a u svrhu programskog interesa manjinskih zajednica koje žive na teritoriji Vojvodine i centralne Srbije, rezultati su bili zadovoljavajući. Kod nekih manjinskih zajednica čak 80% ispitanika prati program na jezicima manjina. Najgledanije su dnevno informativne emisije, ali i emisije sa decenijskom tradicijom poput „Porodičnog magazina“ (zabavna emisija), emisija za poljoprivrednike i emisija iz kulture. Najviše je bilo zamerki zbog deficita kvalitetnog programa za decu i mlade.

– Sa kojim se izazovima susrećete u planiranju programa i proizvodnji medijskih sadržaja na manjinskim jezicima?

Izazove delimo sa kolegama iz većinskih medija. Televizija i radio se više ne gledaju/slušaju linearno. Naši gledaoci i slušaoci stare, a sve je manje mlađe populacije koja prati naše programe. Stoga treba privući što više mladih kadrova, bližih senzibilitetu i integrisanim komunikacijama, koje se od medija danas zahtevaju. Moramo biti prisutniji na svim platformama koje se nude mlađoj populaciji, jedino tako će naš javni servis ponovo dopreti do mlađe publike. Ovo znači i savremeniju formu i posprodukciju, aktivniju out door promociju, brendiranje vojvođanskog servisa preko interkulturnih dijaloga, a ne malih jezičkih getoa.

– Da li i u kojoj meri, po Vašem mišljenju, postoje uticaji na uređivačku politiku kada je reč o proizvodnji programa na manjinskim jezicima?

Uređivačka politika pojedinih redakcija i dalje podleže širem kontekstu uređivačke politike kuće. Naravno da postoji određeni stepen autonomije, ali mislim da veće odstupanje nije poželjno. Trudimo se pak da u našim programima budu zastupljeni svi aspekti, bez cenzure. I dalje je naša vodilja lični i novinarski integritet, objektivnost i novinarski kodeks.

– Da li je kod Vas u redakciji prisutna autocenzura? Ukoliko mislite da je ima, koje je Vaše mišljenje – zbog čega?

Da. Prosek manjinskih novinara u RTV je 55 godina. To naravno nije izgovor, ali je simptom. Novinari na zalasku svoje karijere nemaju nažalost motiva da se uhvate u koštac sa onim što objektivno novinarstvo zaista mora. Nažalost, ova apatija zna da se prenese i na mlađe kolege koji zalutaju u ove vode.

– Koji su najčešći problemi sa kojima se suočavaju novinari u redakcijama na manjinskim jezicima, kada je reč o slobodi informisanja?

Mislim da je i dalje autocenzura naš najveći neprijatelj. Podmlađivanjem novinarskog kadra, koji će da shvati izazove savremenog informacionog društva, svoja prava i pozicije u njemu, može u velikoj meri pomoći. Nemojmo zaboraviti da je manjinski kontekst, kada govorimo o medijima, tek sekundaran. Opšta situacija u zemlji po pitanju slobode informisanja je loša u svim delovima javnog prostora.

– Kako biste ocenili medijske slobode u medijima i redakcijama na jezicima nacionalnih manjina, a kako uopšte u medijima u Srbiji? Ima li razlike?

Mediji u Srbiji su uvek predstavljali jaku polugu vlasti. Ni ovaj put situacija nije drugačija. Ne treba odvajati manjinske od većinskih medija kada govorimo o slobodi, nezavisnosti, autocenzuri. Danas su Nacionalni saveti, institucije koje je osnovala i finansira država – barem delimično produžena ruka aktualne vlasti. Ono što manjinski mediji imaju kao dodatni balast jeste uticaj saveta na medije čiji su osnivači, ili čija su osnivačka prava prenesena na savete. Vidimo da su upravo ovi mediji najčešće glasnogovornici Saveta osnivača ili tačnije aktuelne vlasti u Srbiji. Ono što vidim kao pomoć ovim medijima jesu samoregulacioni akti koji bi ih oslobodili ucenjivačkih uređivačkih politika i dozvolili da se o manjinskim pitanjima izveštava objektivno i otvoreno u kontekstu zajedničkog političkog prostora, interkulturnog dijaloga i antigetoizacije.

– Kako ocenjujete ekonomski položaj manjinskih medija u Srbiji?

Nikada gori, ali to je sudbina koju delimo sa svojim kolegama. Novinari u privatizovanim lokalnim medijima su ucenjeni političkim uticajem lokalne zajednice, koja je i dalje posredstvom loše realizovanih medijskih konkursa najveći finansijer ovih medija. Što se tiče javnih servisa, oni se i dalje vode kao „državne firme“ i podlažu aktuelnim uredbama o smanjenju plata o nemogućnosti zaposlenja…

– Kako ocenjujete medijsko zakonodavstvo kada je reč o radu medija i programa medija na jezicima nacionalnih manjina? Treba li i šta promeniti?

Činjenica je da smo privatizacijom lokalnih medija izgubili popriličan broj medija koji emituju program na ili i na jezicima manjina. Ovi sadržaji nisu komercijalni i tako mahom nisu bili privatizovani. Oni koji su imali tu „sreću“ sada gube bitku na slobodnom tržištu. Konkursi koji raspisuju lokalne zajednice su netransparentni i podložni političkom i interesnom uticaju, tako da osnovni cilj – primaći se nezavisnom novinarstvu i izveštavanju na loklanom nivou – danas je miljama udaljen. Postoji prostor za popravljanje medijskih zakona, pogotovo u domenu izveštavanja na jezicima nacionalnih zajednica, jer legislativa koja je neodrživa i često u koliziji sa ostalim zakonima će značiti spori i bolan kraj za manjinske medije, a ne jak argument u aktuelnim pregovorima sa Evropskom unijom.

– Imaju li mediji na jezicima manjina publiku među pripadnicima drugih manjina?

Da, ali u vrlo malom broju. Mislim da je potreba za prevođenjem sadržaja, kako bismo došli do suštinskog dijaloga, neophodna. Kod nas postoje pionirski pokušaji, gde na drugom programu zajednički realizujemo višejezičke emisije. To je pre svega emisija za mlade „Puls mladih“, gde u polučasovnom terminu na pet jezika saznajemo aktuelne i interesantne novosti iz sveta madih. Emisija se titluje na srpski jezik. Takođe, tu su i emisije „Paleta“, u kojima se pravi izbor zanimljivih sadržaja pojedninih manjinskih redakcija koje se prevode na srpski jezik. Interesantno je da veliku gledanost imaju neke emisije na mađarskom jeziku i jezicima ostalih yajednica koje se prevode i repriziraju na prvom programu RTV-a.

– Ima li RTV saradnju sa nekim medijima na jezicima manjina?

Sarađujemo sa lokalnim medijima, koji emituju svoj program i na jezicima nacionalnih zajednica. Takođe, postoje ugovori sa medijskim servisima matičnih zemalja nekih od zajednica, što olakšava razmenu programa i nadamo se u budućnosti razmenu kadrova sa ciljem profesionalnog unapređivanja i stalne edukacije.