Cinično manipulisanje i sramotno bavljenje sobom

Cinična većina će izglasati da je sloboda izražavanja apsolutna, i to će u Srbiji biti činjenica na koju će se pozivati kompletan državni aparat. A ne stvarne činjenice, ostavljene da postaju sve strašnije dok se niko njima ne bavi, kao zarazna bolest u nebitnom selu, piše za Cenzolovku o skupštinskoj raspravi o medijskim slobodama direktor Centra za istraživačko novinarstvo Srbije Branko Čečen

Jedina korist parlamentarne sednice Odbora za kulturu i informisanje održane u prethodni četvrtak na temu cenzure u medijima koju vidim, sasvim je lična: prilično sam razočaran sobom. Društvenih koristi nema. Verovatno je nastala i neka šteta, u kontekstu srpskih medija, relativno sitna. Tema sednice bila je “Primena člana 4. Zakona o javnom informisanju i medijima” (pogledaj član Zakona na kraju teksta).

Političari su upotrebili medije za svoje interese, takmičeći se ko ima više “svojih” medija i novinara, u cilju sklanjanja birača na svoju stranu. Novinari su se u toj kaljuzi uglavnom bavili svojim zadnjicama, pošto je pitanje šta ću prekosutra da stavim deci na sto prioritetnije od slobode izražavanja, s tim što neki od slobode smatraju važnijom i svoju moć i finansijsku situaciju, kako ko

Počela je tako što je predsedavajuća Vesna Marjanović (opozicija) morala da proglasi pauzu dok se poslanici koji su članovi Odbora ne dogovore da li će vreme obraćanja biti 10 ili 15 minuta, i na to su potrošili sat vremena svih prisutnih. Zadovoljan kako je to prošlo, poslanik Saša Mirković (SNS) rekao je u uvodnom obraćanju da “imamo svo vreme sveta” da diskutujemo. Doduše, prvo poslanici, kako članovi Odbora, tako i oni koji su se odlučili da prisustvuju, pa onda mi ostali.

U sledeća dva sata, koja takođe treba oduzeti od “svog vremena sveta”, poslanici su se bacili na svoju svakodnevnu šljaku, i tako, počelo je klasično skupštinsko prepucavanje: replika, po poslovniku, po kojem članu, po članu tom-i-tom… Vi ste cenzurisali kad ste bili na vlasti. Vi cenzurišete sada. Gde je “Utisak nedelje”? A vi kao niste ukidali emisije, evo tu je novinarka…

Postalo je i gadno. Urednik “Informera” Dragan Vučićević, koji je sedeo par redova ispred mene, dobacio je nešto poslaniku Zoranu Živkoviću (kojeg je u krajnje pežorativnom kontekstu držao na naslovnoj strani jedno tri dana tokom prethodne nedelje) koji je čekao da izađe za govornicu, pa kada poslanik nije reagovao, dodao je još nekoliko primedbi kafanskog tipa, na oduševljenje poslanika SNS koji je sedeo pored njega. Živković se samo blago okrenuo uredniku, pogledao ga iskosa, s kapcima napola spuštenim preko svetloplavih očiju i rekao samo jednu reč: “Smrade”. Oh, kako je poletelo perje… Oh, kako me je bilo sramota.

Ovi ljudi ne znaju gotovo ništa o novinarstvu ili medijima, to im nije ni bitno, ali su uvereni da im je članstvo u parlamentu dalo pravo da pričaju neverovatne netačnosti, selektivno manipulišu sa ono malo znanja što imaju i da se to ima smatrati nečim što je važno koliko i skupština u kojoj je izrečeno

Kada se napokon i to poslaničko “ima cenzure–nema cenzure–prekršen je poslovnik–optužba–uvreda–optužba–uvreda” završilo, pored drugih loših utisaka, sve o čemu sam ja mogao da mislim bilo je – ovi ljudi ne znaju gotovo ništa o novinarstvu ili medijima, to im nije ni bitno, ali su uvereni da im je članstvo u parlamentu dalo pravo da pričaju neverovatne netačnosti, selektivno manipulišu sa ono malo znanja što imaju i da se to ima smatrati nečim što je važno koliko i skupština u kojoj je izrečeno. Da sam ja član odbora za nešto, naučio bih bar osnovne stvari o tome, ali iz knjige, ne iz “bogatog iskustva sa medijima”.

Zatim su se gosti prijavili za obraćanje. Predstavnici novinarskih udruženja i sindikata govorili su uopšte o novinarstvu, a onda se otvorila Pandorina kutija individualnih problema novinara i problema pojedinih medija. Neki su nam održali i kraća predavanja o novinarstvu.

Dok je jedan urednik govorio elementarno pogrešne stvari o našoj profesiji, nadam se iz neznanja, osećaj je bio kao da vam predavanje o krivičnom pravu drži iskusni kriminalac, čiji autoritet leži u činjenici da svakodnevno krši zakone, a nije u zatvoru. Jedna urednica sa značajnim izrazom lica rekla je da se pobrinula da neki informativni sadržaji “imaju i drugu stranu”, mada je na taj princip pre oko 40 godina dodata i treća, neutralna strana, a pre 30 uvedeno savremeno pravilo da je pristojno izveštavanje davanje medijskog prostora svim relevantnim stranama, kojih ni u običnoj saobraćajnoj nesreći nikada nema samo dve.

Poseban je doživljaj bio nastup Ištvana Kaića koji je govorio o svom slučaju. Tekst po tekst. Problem po problem. Detaljno. Kada mu je predsedavajuća rekla da mu je ostalo samo petnaest sekundi, pogledao ju je ćutke i podugo. Nije bio ljut, ne, prihvatio je to kao, recimo, depresivan čovek kišu u nezgodnom trenutku. Eto, imao je još nekoliko svojih problema da iznese, ali nema vremena pa će samo ukratko da preleti preko njih… Pa je odvalio još bar pet minuta. Sve vreme sasvim duboko uveren da parlament postoji baš zbog toga.

Sa časnim izuzecima, svi su se bavili – sobom.

Šta se zapravo dogodilo? Pa, tačno ono što se događa i sa medijima u srpskom društvu:

1. Stranke su dovele “svoje” novinare, ili bar one za čije mišljenje smatraju da je blisko njihovom stavu.

2. Onda su pre obraćanja novinara poslanici iskoristili temu za skupštinsko prepucavanje oko samo jedne teme: da li u Srbiji ima ili nema ugrožavanja slobode izražavanja, koju svi, eto, nazivaju “cenzura”. U suštini, radi se o lako, površno stečenim političkim poenima, koje ne razumem baš sasvim.

3. Onda su novinari (i oni koji nisu bili u direktnom dogovoru sa poslanicima) iznosili “svoj slučaj” (još jednom – čast izuzecima kao što je, na primer, Slobodan Georgijev iz BIRN-a).

4. Onda je donesen zaključak koji su članovi Odbora izglasali, u kojem se još uopštenije ponavlja član zakona zbog kojeg smo se i okupili, sa samo jednom konkretnom stvari – Odbor se obavezao da održi “javno slušanje” o slobodi izražavanja.

Dakle, odigralo se tačno ono što se odigrava i u društvu – političari su upotrebili medije za svoje interese, takmičeći se ko ima više “svojih” medija i novinara, u cilju sklanjanja birača na svoju stranu. Novinari su se u toj kaljuzi uglavnom bavili svojim zadnjicama, pošto je pitanje šta ću prekosutra da stavim deci na sto prioritetnije od slobode izražavanja, s tim što neki od slobode smatraju važnijom i svoju moć i finansijsku situaciju, kako ko.

Na kraju je Odbor doneo zaključke koji se od postojećeg zakona razlikuju samo po najavi da će biti saslušanja. Mogli smo i samo da zakažemo saslušanje, manje bi bolelo i učesnike i poreske obveznike.

I ako ta grupa kaže da problema nema – onda ga nema. Ako jedna strana pozove više “svojih” novinara, onda će na TV-u da izgleda da ga nema, onda ga i dalje – nema.

Pre nego što napišem šta bi umesto svega ovoga bilo koja grupa zrelih osoba koje imaju problem i žele da pokušaju da bar počnu da ga rešavaju uradila, mora se veoma jasno reći: potpuno je neshvatljivo da tako jedan uzvišen i skup mehanizam kao što je Narodna skupština uopšte saziva neki od svojih odbora da bi se razgovaralo o tome da li neki problem postoji ili ne, kao da ova zemlja može da baci u đubre sve naučnike, istraživače, agencije za ispitivanje javnog mnjenja, profesore, institute, zavode, statističke podatke i statističare, pošto će o tome da odlučuje grupa potpuno nestručnih članova jednog skupštinskog odbora, čiji autoritet ne leži čak ni u tome da ih je neko izglasao, pošto te u parlament ne šalju birači, nego stranka. I ako ta grupa kaže da problema nema – onda ga nema. Ako jedna strana pozove više “svojih” novinara, onda će na TV-u da izgleda da ga nema, onda ga i dalje – nema.

U normalnim zemljama pitaju se stručnjaci za mišljenje, naruče se studije, analize, baze podataka, kratka mišljenja od nesumnjivih autoriteta, vidi se šta je u svemu tome odgovornost i ingerencija parlamenta, pa ako ih ima, onda odbor pokuša da vidi kako da pomogne ukupnoj situaciji nekom preporukom, dogovorom o izmeni postojećeg ili donošenju novog zakona.

Jedina stručnjakinja koja se zatekla na sednici, profesorka Snježana Milivojević izašla je za govornicu, rekla da je to sve besmisleno, čak paradoksalno i kontradiktorno, da je rečnik uličarski, da nema nameru da u tome učestvuje i – izašla.

Po tačkama, ozbiljni ljudi bi učinili ovo:

1. Pozvali bi najstručnije ljude koje zemlja ima, profesore, istraživače, nesumnjive autoritete u profesiji, a mnogo pre toga tražili sve podatke relevantne za temu kojima vlada i ustanove države raspolažu, angažovali skupštinske službe da sačine referatski materijal, angažovali stručne organizacije da proizvedu podatke koji nedostaju.

2. Bar bi se pretvarali, a oni koji zaista imaju javni interes u srcu, bili bi iskreni u tome, da zaista pokušavaju da shvate problem, čuju jedni druge, govore baš o problemu, uzrocima i posledicama.

3. Pozvani gosti bi podrazumevali da se u parlamentu radi na opštem, principijelnom nivou, te preneli ono čega su svedoci i učesnici u formi formulisanih i objašnjenih problema i ponudili rešenja kakva parlament može da inicira ili stvori.

4. Odbor bi posle toga mesecima, kroz nizove sastanaka i naporan rad između njih, radio na zaključcima koji su ne samo prihvatljivi svim strankama već bi predstavljali možda i konkretne poteze, predloge izmena ili donošenja zakona, uputstava ili zahteva institucijama sistema da rade svoj posao, a potom bi ih izneo na raspravu stručnoj javnosti i javnosti uopšte.

Ništa od svega toga nije se dogodilo. Nastavićemo da živimo u zemlji u kojoj političari imaju svoje medije, a građani ih nemaju, u kojoj se to njima više sviđa nego da svi imamo pristojno informisanje i zaista znamo šta ko radi i šta to znači, pa glasamo u skladu s tim, a ne u skladu s propagandom. U zemlji u kojoj novinari sve manje čak i pominju profesionalnu suverenost i čast, izgubljeni u borbi za preživljavanje, dok ih vlasnici i menadžmenti medija troše kao kmetove, u sopstvenoj tuči za mesto bliže moći i parama. U kojoj će članovi zakona biti žrtve uticaja desetominutnog nastupa u prenosu sednice na internetu, na poslaničko-političku karijeru.

A sloboda izražavanja? Cenzura? Katastrofalni mediji?

Pa, zato sam razočaran sobom. Što sam očekivao da ćemo se bar malo baviti time na konstruktivan, zreo, ozbiljan način, koji će možda mrvicu doprineti da medijski problemi bar počnu da se rešavaju. Ma đavola – da se bar dogovorimo da problem postoji, i da će svima biti bolje ako ga rešimo, eto, ništa više od toga. Umesto toga, desilo se ono što svi vidimo da se dešava u parlamentu – cinična većina će izglasati da je sloboda izražavanja apsolutna, i to će u Srbiji biti činjenica na koju će se pozivati kompletan državni aparat.A ne na stvarne činjenice, ostavljene da postaju sve strašnije dok se niko njima ne bavi, kao zarazna bolest u nebitnom selu ili rupa na krovu.

Sloboda javnog informisanja

Član 4.

Javno informisanje je slobodno i ne podleže cenzuri.

Zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija urednika medija, novinara i drugih lica u oblasti javnog informisanja, naročito prema njihovoj političkoj opredeljenosti i uverenju ili drugom ličnom svojstvu.

Ne sme se ugrožavati slobodan protok informacija putem medija, kao ni uređivačka autonomija ili izvora informacija.

Fizički napad na urednika, novinara i druga lica koja učestvuju u prikupljanju i objavljivanju informacija putem medija kažnjava se na osnovu zakona.

Sloboda javnog informisanja ne sme se povređivati zloupotrebom službenog položaja i javnih ovlašćenja, svojinskih i drugih prava, kao ni uticajem i kontrolom nad sredstvima za štampanje i distribuciju novina ili mrežama elektronskih komunikacija koje se koriste za distribuciju medijskih sadržaja.

 gif by http://giphy.com/gifs