Novinari, blato i borba za profesiju

Verovatno je teško zamisliti da novinari, ne tako malog broja medija, koji, kakva god da im je uređivačka politika, ipak vode računa o tome da objavljuju odgovorne i proverene informacije, odluče da se ponašaju potpuno isto kao što se ponašaju novinari bar pet tabloida i tri televizije (od kojih dve imaju nacionalnu frekvenciju, dok je jedna privatna, ali i dalje podleže zakonima ove zemlje, a pritom i obilno koristi gradski novac).

Šta bi se desilo da, na primer, na portalu ili u serijalu Insajder navedemo taksativno imena onih iz vlasti za koje tvrdimo bez ikakvih dokaza da su izneli novac iz zemlje, saradnika vlasti koji su uzimali novac od Šarića, reketirali vlasnike restorana ili privatnih firmi, na nedozvoljene načine otimali medije i stavljali ih u vlastitu službu… i da onda takve poluinformacije koristimo za kampanju uz tvrdnju da imamo dokaze (a dokaze ne objavljujemo, nego umesto toga crtamo neke hobotnice). U zamišljenoj situaciji takve informacije onda preuzimaju svi ostali mediji (osim tabloida i tri televizije) i na osnovu svega toga razrađuju dalje slične teme sa samozvanim analitičarima ili predstavnicima opozicije. Dalji zamišljeni scenario pretpostavlja da se u sve umešaju razni autori i pod izgovorom slobode govora u kolumnama ili autorskim tekstovima, vređaju predstavnike vlasti, prete im, etiketiraju, pozivaju na linč…

Da li bi i u tom zamišljenom slučaju važila ista „sloboda govora“ koja važi za sve one koji se prostačkim rečnikom, pretnjama, neargumentovanim optužbama, kampanjom… obračunavaju sa svima koji zasmetaju onima koji su na vlasti?

Jasno je da ne bi, već bi ceo sistem bio stavljen u službu odbrane onih koji su prozvani – i to s pravom, jer su prozvani bez dokaza.

Izgovor predstavnika vlasti da ne žele da se mešaju u uređivačku politiku medija je potpuna zamena teza. Naravno da niko to ni ne traži od njih jer im to i nije posao ali moraju da se mešaju u svoj posao – da obezbede primenu zakona koji je isti za sve, odnosno da rade u interesu građana.

Imaju sve poluge moći, ali ih koriste samo kada treba – kao po komandi – odbraniti „nekog svog“. A šta je s onima koji „nisu njihovi“? Da li bi trebalo da se isele iz države koja je i njihova koliko i onih na vlasti? Da li su oni zaštićeni ili se u takvim situacijama vlast poziva na „uređivačku politiku privatnih medija“? Koja uređivačka politika?

Najbolje je ceo mehanizam, bahatom porukom, sramnim tekstom i degutantnom naslovnom stranom razotkrio upravo jedan od onih koji svima kao nekakav pobednik poručuje da reakciju države nema odnosno, u prevodu, da država podržava bezočne tekstove koji se objavljuju u Ilustrovanoj politici među čijim vlasnicima je i sama ta država.

„Reakcija političara na pisanja Ilustrovane politike je doduše bilo, ali za širenje govora mržnje izgleda niko neće odgovarati“, gotovo likujući piše Goran Kozić u novom broju Ilustrovane politike, u saradnji sa Đorđem Martićem, nastavljajući sramni serijal tekstova u kojima svaki put odlazi korak dalje u napadu na pojedine novinare ne krijući da je u pitanju čist revanšizam i ohrabren, kako i sam kaže, izostankom reakcija države.

I logično… teško je i zamisliti da ozbiljni novinari mogu da objavljuju laži i tvrdnje bez dokaza… I nije čudno da je to teško zamisliti jer je jasno da svako ozbiljan i odgovoran ne želi da se uvalja u blato. Ali šta će se desiti ako valjanje u blatu bude jedini način da se novinari izbore za primenu zakona, jer da se zakon primenjuje, danas ne bi smelo da bude objavljeno ni 10 odsto laži, kleveta i pretnji koje gledamo na stranicama tabloida.