Mao i Dilan u Petoj beogradskoj

Kako gornji polukrug prve cifre nije bio baš ubedljiv, uzeo sam hemijsku olovku iste boje i dodao jednu crticu na desno. Ispalo je da je ocena pet na četiri. Majka je bila vrlo srećna, odmah mi je napravila moje kolače.

***

Ali, kratko je trajalo, i sreća, i kolači. K’o za inat, učiteljica Zora Valović je baš toga dana našla da dođe u posetu mojim roditeljima, želela je da se uveri u kakvim uslovima žive njeni đaci. Rekla je majci da sam previše nemiran i da bi trebalo da se više koncentrišem i trudim kad radim pismene zadatke. Majku prva konstatacija nije ni najmanje iznenadila, ali druga jeste, pa je pokazala svesku sa prvom ocenom. Učiteljica je bila zaprepašćena, strogo me pogledala i – izdala.

***

Nešto kasnije, kad je otišla, bio sam prvi put žrtva nasilja u porodici u vidu šamara, koji me je manje boleo od izdaje jednog časnog prosvetnog radnika. Drugi – i poslednji put – žrtva istog nasilja bio sam sedam godina kasnije kad sam uhvaćen sa prvom cigaretom.

***

Išao sam u osnovnu školu „Vlada Aksentijević“ u ulici Đure Đakovića, preko puta čuvene i tajanstvene ogromne garaže američke ambasade. Često sam, sa društvom, bežao iz škole, dobijao jedinice (naročito iz vladanja), ali i petice, pa i nagrade na nekim gradskim takmičenjima iz opšteg znanja.

***

Jednom me je Televizija Zagreb za poznavanje filma nagradila prelepim cipelama kakve nisu mogle da se kupe u našim radnjama. U tome mi je značajno pomogla i narodna milicija, jer sam se nekako uvlačio u njihov bioskop u ulici 29. novembra, gde su se održavale zatvorene projekcije, pre nego što se filmovi nađu na redovnom beogradskom repertoaru.

***

Ako bi nas uhvatili i izbacili, tu su, za dopunu, u blizini bili i bioskopi „Drina“ i „Braća Stamenković“, tako da smo odgledali gotovo sve što se našlo u tadašnjoj skromnoj ponudi, čitali o glumcima, režiserima, producentima, Holivudu, Avala filmu. Već sam video sebe, kao nekog glumca, ili, bar, režisera. Igrao sam i fudbal u pionirskim timovima Crvene zvezde, OFK Beograda i Poštara (bio sam levo krilo, najčešće rezerva), ali bez nekog većeg uspeha.

***

Kao odličan đak bez problema sam se upisao u (bar tada) najprestižniju Petu beogradsku gimnaziju. Tri godine i maturu položio sam sa odličnim uspehom, a u drugom razredu pao sam na popravni iz biologije. Nije bio problem toliko u gradivu, koliko u nastavnici LJubici Kovijanić, koju smo zvali „baba Glista“. I nije bio problem toliko u njenoj strogoći, koliko u dosadi koju je nesnosno širila oko sebe.

***

Umesto na njenim časovima, vreme sam provodio u kafiću „Poslednja šansa“ na Tašmajdanu. Spremao sam se za konačni obračun na poslednjem času pred kraj školske godine. Sve sam dao na tu kartu, sve sam znao i – izgubio. Kod kuće, otac je bio leden i kratak: „Nema letovanja!“ Na popravnom baba Glista me je davila gotovo čitav sat, na kraju ljutito mi je dala dvojku, a sa trojkom bih bio opet odličan.

***

Vremenom, dizao sam ruke od filma i sporta, sve više me je okupirala muzika i književnost. Inspirisani protestima vršnjaka po svetu, hteli smo da u školi formiramo pacifistički klub. Uspeli smo da se izborimo za neki podrum u školi, očistili smo ga, sredili i pripremili veče bitničke i antiratne poezije i muzike Dilana, Donovana, Džoan Baez.

***

Od Jovana Ćirilova dobili smo prevedene pesme Alena Ginsberga, Gregori Korsoa i mnogih drugih pesnika koje smo čitali uz pratnju na gitari Nebojše Ignjatovića, danas profesora na Muzičkoj akademiji. U školi je nastala prava uzbuna. Nekima je smetala buka, nekima „dekadentna“ muzika, nekima pacifizam u imenu kluba, neki su tu videli opasnost od droge, orgija. Svi su sa nestrpljenjem čekali novi susret do koga – nikad nije došlo.

***

Dok smo bili u trećem razredu, vrlo su se zakomplikovali odnosi između Jugoslavije i Kine. U Pekingu su bile višemilionske demonstracije oko jugoslovenske ambasade zbog „Titovog revizionizma“. Potpuni prekid odnosa dve zemlje bio je na vidiku, kad smo nas četvorica odlučili da posetimo kineskog ambasadora u Beogradu i čujemo drugu stranu.

***

Otišli smo jednog popodneva. LJubazno nas je primio, lično nam je skuvao čaj, poslužio cigaretama i više od sata strpljivo odgovarao na naša uglavnom naivna pitanja. Na kraju posete, poklonio nam je po jedan veliki bedž sa likom Mao Ce Tunga, po paklu sa 50 cigareta i crvenu knjižicu sa Maovim citatima na engleskom jeziku. Tada smo doneli odluku koja je mogla skupo da nas košta.

***

Sutradan, prvi čas iz istorije držao je nastavnik Milan Lazić, inače sekretar partijske organizacije u gimnaziji. Kad je seo i otvorio dnevnik, naš kvartet se postrojio, sve sa bedževima na reveru, mahao crvenim knjižicama i, iz sve snage, počeo da skandira: „NJi hao, Mao, Mao! NJi hao, Mao, Mao!“ To nas je, valjda, neko naučio.

***

U odeljenju aplauz i smeh. Nastavnik zbunjen, zatim crven pa bled, brzo je zatvorio dnevnik , ustao, promrmljao: „Čas je završen“ i izleteo iz učionice. Uskoro se začulo i zvono koje je označilo kraj časa u celoj gimnaziji. Slutili smo da smo ovog puta prekardašili. Domar škole je odmah otišao do mene kući da pozove roditelje da hitno dođu.

***

Došla je majka koja se nikad nije razumela u politiku. Jedino što je shvatila je da je njen sin napravio neki neviđeni skandal i da će biti izbačen iz škole. Razumela je i da je problem u nekoj crvenoj boji. Čim se vratila kući, pregledala je moju policu i sve knjige i sveske sa crvenim omotom bacila u peć.

***

Na sednici Nastavnog veća nije bilo mnogo dilema: isključenje iz škole. Međutim, iznenada se pojavio problem: jedan od naših očeva bio je blizak Titov ratni i poratni prijatelj i saradnik. Nije bilo u redu, zaključili su gimnazijski mudraci, da za isti prekršaj trojica budu izbačena, a četvrti ostane u školi. Kompromis je bio da svi dobijemo strogi ukor pred isključenje, a ja i dodatnu kaznu u vidu radne obaveze da pohađam omladinsku političku školu, koju je vodila Dana Mojsin, asistentkinja Filozofskog fakulteta.

***

Bože, do danas sam im zahvalan za tu kaznu: u školi smo pričali o Sartru, Markuzeu, hipicima, bitnicima, studentskim pokretima, sandinistima, evrokomunizmu, a ja sam brzo shvatio da takav briljantan i otvoreni um, kakav je bio Danin, dotad nisam sreo. Svaki dan jedva sam čekao kad će „kazna“.

***

Moju dalju sudbinu odredio je fatalni susret sa Ernestom Hemingvejem. Čim sam pročitao „Starac i more“ više ništa nije bilo kao pre. Grozničavo sam se bacio i na sve druge njegove knjige, njegovu biografiju, zatim i na dela cele te „izgubljene generacije“ u kojoj su bili i Gertruda Stajn, Ezra Paund, Vilijam Fokner, Frensis Skot Ficdžerald, Erih Marija Remark…

***

Odlučio sam: prvo, biću novinar; drugo, maturiraću sa Hemingvejem. Nastavnica Marica Mihajlović bila je oduševljena. Znam da je, u narednih dve-tri godine, još najmanje pet đaka u beogradskim gimnazijama maturiralo sa tim radom. Dvoje nije ni zarez promenilo, troje je nešto menjalo, dodavalo, izbacivalo, samo da se izgubi svaki trag.

***

Pri kraju četvrtog razreda počeo sam da pišem za beogradski omladinski list „Susret“. Tu su bili i, već „veterani“, Mirko Klarin, Bogdan Tirnanić, Radmila Stanković, Nebojša Đukelić, Dejan Gajić, Svetlana Špero, Borislav Mihajlović Buč. Potpisivao sam se kao Gru-Gru, lik iz tada čuvenog stripa „Čapa i Gru Gru“.

***

Fakultet političkih nauka, ispostavilo se, bio je lakši nego što sam očekivao. Padale su i šestice i desetke, ali sve u roku, nijedna petica sve do četvrte godine kad mi se, kao i većini kolega, dogodio profesor Toma Đorđević i predmet Teorija javnog mnjenja i masovnih komunikacija. Poslednja prepreka i dvostruki pad. Položio sam ga tek 1975. godine kad sam već bio zaposlen u Večernjim novostima, a redakcija donela novi pravilnik po kome ljudi sa fakultetskom diplomom imaju dodatak od 30 odsto na platu.

***

U međuvremenu, svašta sam radio: raznosio novine i mleko, zajedno sa Bracom, Zoranom i Tobavim nameštao itisone i zavese po firmama. Najbolje mi je bilo dok sam godinu dana radio kao saradnik na televizijskoj seriji „Odiseja mira“ Olivere Gajić. Honorar je bio ogroman, ali šanse za stalni posao nikakve – sve dok se ne donese fakultetska diploma.

***

Oženio sam se na trećoj godini fakulteta. Supruga Mirjana, takođe student. Nismo želeli da budemo na roditeljskim grbačama, grozničavo sam tražio neki stalan posao. Kako su studije zahtevale i praksu u nekoj od redakcija, opredelio sam se za Politiku, zbog velikog poštovanja koje sam imao za ljude poput Slavoljuba Đukića, Vaska Ivanovića, Đorđa Radenkovića, Miroslava Radojčića, Aleksandra Nenadovića, Franeta Barbijerija, Jurija Gustinčiča, Riste Bajalskog.

***

Bio sam mesec dana u beogradskoj rubrici, kod urednika Borka Gvozdenovića. Zatrpavao sam ga svaki dan gomilom tekstova, svi su objavljeni, često sam na redakcijskim sastancima pohvaljivan. Kad je prošao taj mesec, urednik je želeo da ostanem kao spoljni saradnik, ali ja sam mislio da je bolje da što pre završim fakultet i da se pojavim sa diplomom.

***

Pošto nije uspeo da me ubedi, Gvozdenović mi je rekao da će uskoro biti raspisan konkurs za stalni posao, da se prijavim i naznačim da sam već radio u njegovoj redakciji, te da ništa ne brinem. Tako je i bilo, konkurisao sam. Istina, malo me je mučilo to da se tražio završeni fakultet ili apsolventski staž.

***

Konkurs se završavao 19. maja 1974, a ja sam dobijao status apsolventa sutradan, 20. maja. Vrlo brzo, dobio sam pismeni odgovor da ne mogu da budem u konkurenciji jer ne zadovoljavam uslove. Nisam bio previše razočaran, smatrao sam da je sve u redu dok se pravila poštuju. Međutim, pobesneo sam kad sam video spisak kandidata: tu su bile i moje kolege koje su takođe postajali apsolventi tog 20. maja! Tada sam rekao sebi: nikad u Politiku! Toga sam se držao do kraja radnog veka.

***

Nekih šest meseci kasnije, konkurs su raspisale i Večernje novosti. Prijavilo se čak 600 kandidata. Polovina od tog broja pozvana je na šestočasovni ispit koji se, dva dana, održavao u restoranu na šestom spratu Borbine kuće i sastojao se od testa iz opšte kulture, izveštaja sa konferencije za štampu, intervjua, reportaže i komentara. Na početku, predsednik komisije, veliki Jug Grizelj, pročitao je šest imena. Kad su ustali, on ih je zamolio da napuste prostoriju jer je bilo intervencija za njih, a on ne želi da bilo kakva senka padne na rezultate konkursa.

***

Samo dvesta metara dalje, u Makedonskoj ulici, nije bilo ni testa, a unapred se znalo ko mora da bude primljen. Ovde smo, nakon testova, primljeni samo Jelka Đurić (kasnije dugogodišnja urednica spoljne rubrike Večernjih novosti) i ja, a nakon dodatnog razgovora, posao je dobilo još dvadesetak kolega.

***

U Novostima sam se zadržao pet godina. Kad je reč o zanatskom delu, tu sam naučio više nego za četiri godine na fakultetu. Plata je bila jako dobra. Međutim, nije mi se dopadao njihov slogan „brzo, kratko, jasno“, meni se često činilo da je to kuso, površno, banalno, pa sam nakon vojske, koju sam služio u Zagrebu, prihvatio poziv da postanem glavni urednik Omladinskih novina, nedeljnika omladine Srbije.

***

Bila je to sjajna redakcija, koju su činili i Božidar Andrejić, Zdravko Huber, Biljana Grozdanić, Branka Krilović, Vanja Bulić, Mirjana Bobić, Slaviša Lekić, Nikola Kostadinović i stotine saradnika širom cele Jugoslavije.

***

Negde u proleće 1982. javio mi se Vuk Drašković: „Slušaj, imam intervju sa Vojislavom Šešeljem. Ne znaš ga, ali on je jedan briljantan mladić, najmlađi doktor nauka u Jugoslaviji, veliki komunista, titoista i Jugosloven. Maltretiraju ga fundamentalisti u Sarajevu i on je spreman da javno o tome govori.“

***

Nije trebalo da me dugo ubeđuje. Nisam ni slutio da će biti nekih većih nevolja. U to vreme pojavili su se na ulicama i prvi kolporteri. Za manje od dva sata prodali su svih 6.000 primeraka Omladinskih.

***

Nekoliko sati kasnije javio mi se Momčilo Baljak, koji je bio u predsedništvima i CK SKS i Republike Srbije i koji nas je često, uglavnom uspešno, branio zbog raznih „nestašluka“. Ovog puta je bio besan: „Nemoj da podnosiš ostavku, nego odmah idi po radnu knjižicu, uzmi je i nosi se bestraga. Ništa ja tu više ne mogu. Ovi iz Sarajeva su poludeli, ubeđeni su da je to naše maslo.“

***

Nisam otišao po knjižicu, ali nisam ni pripremao sledeći broj. Svi u redakciji grozničavo smo čekali Baljkov poziv da bi nam saopštio presudu. Usledilo je to nakon tri dana. Glas mu je bio sasvim drugačiji: „Imaš više sreće nego pameti! Ovi Bosanci su nas toliko naljutili da smo odlučili da im ne popustimo čak ni oko Šešelja. Idemo dalje!“

***

„Briljatnog mladića“ sreo sam poslednji put 23. februara 2003. godine u sudnici Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, gde sam ga tužio zbog izjave da je Danas „čisto američko glasilo koje uređuje CIA“ i zatražio odštetu zbog „nematerijalne štete“ u iznosu od 7.865.348,00 dinara.

***

Šešelj je odgovorio kontratužbom i zahtevom za odštetom od 8.865.348,00 dinara, sredinom meseca završio knjigu „Cijin major Grujica Spasović“, a 27. februara seo u avion i službeno otputovao u Hag. Vratio se posle deset godina.

O sagovorniku

Grujica Spasović je rođen u Beogradu 1950. Završio je Fakultet političkih nauka, novinarski smer. Prve tekstove objavio je u listu omladine Beograda Susret. Zaposlio se u Večernjim novostima, a zatim je bio glavni i odgovorni urednik Omladinskih novina. U reviji Duga bio je takođe glavni urednik, a zamenik glavnog urednika u Borbi i Našoj Borbi. Jedan je od osnivača i suvlasnika lista Danas, u kome je bio glavni urednik prvih devet godina. O time je napisao knjigu „Danas uprkos njima“. U međuvremenu, pet godina bio je i na privremenom radu u diplomatiji, kao prvi ambasador Srbije u Sarajevu. Obavljao je i dužnost glavnog i odgovornog urednika lista Nezavisnost, deset godina bio je dopisnik Švedskog radija, a pisao je za gotovo sve značajnije jugoslovenske novine, kao i pojedine listove u Švedskoj, Americi, Poljskoj i Čehoslovačkoj. Urednik je izdavačke delatnosti u Danasu. Sa suprugom Mirjanom živi u Beogradu.