Foto: Slavko Ćuruvija fondacija / Dalibor Danilović
Prvi je na redu zamenik tužioca za organizovani kriminal Milenko Mandić, koji je u prvom delu svoje završne reči (koju će završiti na sledećem ročištu) rekao da su tokom ovog postupka svi navodi iz optužnice potvrđeni i da je dokazano izvršenje krivičnog dela ubistva Slavka Ćuruvije.
On smatra da su izneti dokazi pokazali kako su optuženi Radomir Marković, nekadašnji načelnik Resora državne bezbednosti, Milan Radonjić, nekadašnji načelnik beogradskog centra RDB-a, Miroslav Kurak, nekadašnji rezervni pripadnik RDB-a (i dalje u bekstvu), i Ratko Romić, glavni inspektor Druge uprave RDB-a, kao pripadnici organizovane kriminalna grupa, po nalogu iz vrha vlasti, dok je porota bila cela vlada, organizovali i izvršili ubistvo novinara koji im je smetao zbog oštre kritičke reči i zato što su ga videli kao mogućeg ozbiljnog političkog protivnika.
Sukob sa Miloševićem i Markovićevom
Mandić podseća da Služba nije radila samostalno i da je naređenja dobijala od vrha vlasti, posebno od kada su, posle smene Jovice Stanišića 1998. godine, na čelo RDB-a postavljeni isključivo ljudi u koje su tadašnji predsednik države Slobodan Milošević i njegova supruga Mirjana Marković imali poverenja.
Milenko Mandić je podsetio da je ubistvu Slavka Ćuruvije prethodio njegov sukob sa Slobodanom Miloševićem i Mirjanom Marković, koji su mnoge državne institucije stavili u pogon radi obračuna sa Ćuruvijom godinu dana pre njegovog ubistva. To je trajalo još od vremena kada su počeli da ga prisluškuju, preko drastičnog kažnjavanja njegovih medija uz pomoć Zakona o informisanju iz 1998. godine, do 24-časovnog praćenja i likvidacije u nedelju, 11. aprila 1999. godine, na Uskrs.
Mandić je ukazao na to da je ova kriminalna grupa likvidaciju Ćuruvije dugo planirala, te da je „klopka mučki pripremljena“ tako da bude ubijen odmah pošto je prekinuto višednevno danonoćno praćenje novinara, u kome je učestvovalo 27 pripadnika Devetog (pratećeg) odeljenja beogradskog centra RDB-a.
Podsetio je da se sve to dogodilo usred bombardovanja zemlje, kada su mnoge operativne radnje u policiji i RDB-u zbog ratnih uslova obustavljene – ali da je baš tada praćenje Slavka Ćuruvije bez ikakvog osnova obnovljeno (bilo je prethodno obustavljeno u februaru te godine), uz angažovanje čitavog jednog dela tajne službe i uz lažno obrazloženje Milana Radonjića da se on prati zbog „bezbednosno interesantnih kontakata“, kojih, kaže Mandić, nije ni bilo.
Mandić je rekao da je u to ratno vreme ceo jedan deo Službe pratio čoveka koji je prethodno ostao bez medija, kome je zaplenjen deo imovine, koji nikakvu realnu moć nije imao, te da je režim očigledno zazirao od njega kao potencijalne opasnosti u političkom smislu.
„Ko može da ubije čoveka čiji je život država potpuno kontrolisala – koja je znala za svaki njegov korak, koja je prisluškivala svaku njegovu reč, koja je videla svaki njegov kontakt?“, pitao je Mandić i odgovorio – jedino država!
„U svakom trenutku su znali da li je kod kuće, znali su s kim je razgovarao na ulici, videli su da li je svoju ženu uhvatio za ruku. Na kraju su mu uzeli život“, dodao je zamenik tužioca.
On je podsetio na to da je ubistvo planirano do detalja, da je uz pomoć medija on proglašen za izdajnika iako je mnogo puta u javnosti govorio da je protiv bombardovanja zemlje i da je patriota. To isto je ponovio i 24. marta 1999, na dan početka bombardovanja, kada je govorio pred svojom redakcijom, rekavši da ne želi da pravi novine za cenzore, kao i da je protiv bombardovanja. I to pošto se upravo vratio iz Crne Gore, gde ga je bombardovanja zateklo na službenom putu i u kojoj je mogao da ostane.
Zamenik tužioca je ukazao i na to koliko je monstruozno bilo lažno optužiti čoveka za izdaju zemlje i zalaganje za bombardovanje u vreme dok je to bombardovanje trajalo i dok su ljudi zbog toga ginuli.
„On je proglašen za nekog ko je sa neprijateljem dogovarao naše uništenje, iako je bio otvoreno kritičan prema Zapadu, ali i prema našoj državi“, rekao je Mandić i podsetio na to da je bio jedini ko je odbio da dođe na sastanak sa generalnim sekretarom NATO-a Havijerom Solanom.
Upravo je takve laži napisao novinar Miroslav Marković, pošto mu je urednik Politike ekspres Đorđe Martić preneo „naređenje“ direktora Politike Hadži Dragana Antića da protiv ovog novinara objavi tekst. Martić je dodatno preradio tekst i dao mu naslov „Ćuruvija dočekao bombe“. Tekst je iste večeri, pet dana pre ubistva, pročitan u udarnoj informativnoj emisiji RTS-a.
Vlast je preko medija pripremala teren za ubistvo Ćuruvije, rekao je tužilac, koji je podsetio i na reči novinara Aleksandra Tijanića (koji je kasnije takođe morao da beži iz zemlje posle dojave da će biti ubijen) da je vrh vlasti bio ohrabren i izostankom novinarske solidarnosti, te da smatra da do ubistva ne bi ni došlo da je medijska zajednica oštro reagovala i stala uz Ćuruviju još u vreme kada je drakonski kažnjavan, kada je osuđen na pet meseci zatvora, kada mu je plenjena imovina i kada su se ređale jezive optužbe protiv njega.
Ćuruvija Mirjani Marković: Uništili ste zemlju
Mandić je hronološki podsetio na ključne trenutke iz karijere Slavka Ćuruvije, na pokretanje nedeljnika Telegraf 1994. godine, te Dnevnog telegrafa 1996 (i jedan i drugi list brzo su dostigli tiraž veći od 100.000 primeraka), na veliki uticaj koji je ostvario i u delu biračkog tela koji je tada vladajuća Socijalistička partija Srbije smatrala svojim.
Podsetio je i na rasprave sa Mirjanom Marković kojoj je Ćuruvija rekao da će politika njenog supruga uništiti zemlju, a da će, ako tako nastave, oni visiti na Terazijama. Mandić je istakao da to nije rečeno u formi pretnje, već kao rezultat analize političkih prilika u zemlji.
Mandić je pročitao gotovo čitav tekst „Šta je sledeće Miloševiću?“, objavljen u 13. broju magazina Evropljanin, koji su potpisali Slavko Ćuruvija i Aleksandar Tijanić, koji je i opozicija u Srbiji uskoro prihvatila kao svoj program.
Taj tekst, u kome su ova dva novinara predvidela sudbinu Srbije pod vlašću porodice Milošević–Marković, koji ih podseća da su uništili sve što je u Srbiji stvoreno prethodnih 150 godina, završava se rečima: „Pismo vama naš je skromni prilog borbi za slobodu od straha“.
Tužilac je podsetio i na enormne sudske kazne (od više stotina hiljada pa do milion tadašnjih nemačkih maraka), koje su stizale posle tužbi Patriotskog saveza Beograda, iza koga je stajao JUL, partija koju je kontrolisala Mirjana Marković. Tako je uništena firma Slavka Ćuruvije, izdavača Dnevnog telegrafa i Evropljanina, koja je u tom trenutku vredela, kako je naveo Mandić, sedam-osam miliona tadašnjih nemačkih maraka.
SUDSKO VEĆE TRAŽILO IZJAŠNJAVANJE O TOME DA LI JE PRISTRASNO
„Imajući u vidu sva javna istupanja od poslednjeg ročišta, pitam sve učesnike u postupku da li postoje okolnosti koje ukazuju na pristrasnost u radu sudskog veća“, iznenadila je predsednica sudskog veća Snežana Jovanović pitanjem koje je postavila svim učesnicima u postupku.
Zamenik tužioca Milenko Mandić rekao je kako bi, da smatra da je sudsko veće pristrasno, već iskoristio pravo koje mu daje Zakon o krivičnom postupku da traži njegovo izuzeće. On misli da veće nije bilo pristrasno ni u jednoj fazi ovog postupka.
Sa tim su se složili branioci okrivljenih i sami okrivljeni. Zora Dobričanin Nikodinović, advokatica Milana Radonjića i Ratka Romića, rekla je da „niko ne može da utiče na vas i to je problem zbog kojeg ste izloženi progonu“, dok je okrivljeni Radomir Marković dodao da je u pitanju zlonamerni progon sudskog veća, te da je njega sramota zbog toga.
Slobodan Ružić, branilac oštećenih Jelene i Radeta Ćuruvije, međutim, novinarima je kasnije preneo da je to pitanje predsednice sudskog veća bilo vrlo čudno, da smatra da je neprimereno i da sudsko veće nije ni trebalo da ga postavi.
Ćuruvija: Boriću se dok sam živ
Podsetio je i na to da ni sve te kazne, zaplene imovine nisu mogle da zaustave Ćuruviju, koji je tada rekao da će se boriti dok je živ, da ga samo smrt može zaustaviti i koji je nastavio da nizom tekstova i javnih nastupa traži od javnosti, od medija i opozicije da se uključe u borbu protiv vlasti koja je razarala zemlju. On je smatrao da je Milošević sve svoje ratove van granica zemlje završio i da će početi da ubija u zemlji, podsetio je Mandić.
On je rekao i da je tokom svedočenja u američkom Kongresu u Vašingtonu Ćuruvija izrazio zabrinutost za svoje sugrađane, pošto je mislio da će Milošević krenuti u obračun sa svojim narodom.
Naveo je i podatke iz službenih beleški tajne službe da je u to vreme imao kontakte sa predstavnicima Otpora, te da je u vrhu vlasti bila izražena paranoična ideja da će Ćuruvija osnovati svoju stranku.
Milenko Mandić smatra da postoji mnoštvo dokaza da Služba u aprilu 1999. nije pratila Ćuruviju zbog nekakvih kontakata sa stranim diplomatama, kao što je to u odbrani izneo Milan Radonjić, već da je praćen isključivo zbog toga da se Služba upozna sa njegovom dnevnom rutinom kako bi na kraju izvršila ubistvo.
Podsetio je na to koliko je njegovo praćenje bilo atipično, kao i na to da su mnogi svedoci izjavili da nikad ni pre ni posle toga Služba nikog nije na taj način pratila. Najpre, inicijativu za njegovo praćenje i prisluškivanje nije dao operativac koji ga je prisluškivao (kao što je uobičajeno), već direktno tek postavljeni načelnik beogradskog centra RDB-a Milan Radonjić, koji je lično, što je još jedna do tada nezabeležena stvar, vodio ovo praćenje.
Ubistvo Ćuruvije, kaže Mandić, bilo je planirano dan ranije, 10. aprila, ali Radonjiću nije na vreme javljeno da se Ćuruvija vraća kući, zbog čega je on pozvao načelnika Devetog odeljenja Zorana Pavića, na koga je vikao i naredio mu da ga narednog dana izveštava iz minuta u minut, bukvalno o svakoj promeni tokom praćenje, što Služba takođe nikada ranije nije radila.
Mandić je objasnio i da je način na koji je RDB službeno zaveo praćenje i prisluškivanje Ćuruvije netipičan, da nije postojao nikakav „dosije Ćuruvija“, da je to samo bio zbir dokumenata koji je sačinjen tek kasnije na insistiranje Stevana Nikčevića, zamenika načelnika beogradskog centra RDB-a.
I dnevnik dežurstva, u kome su zavedene naredbe Milana Radonjića, te izveštaji sa praćenja na dan ubistva, sačuvan je tako što je njegov deo kopirao Stevan Nikčević i kasnije ga predao ministru unutrašnjih poslova iz redova DOS-a Dušanu Mihajloviću.
Mandić će nastaviti iznošenje završne reči na sledećem ročištu, 24. januara, kada će predložiti i kazne za četvoricu optuženih.
TUŽILAC MORA DA SAŽME ZAVRŠNU REČ NA JOŠ SAT VREMENA
Zamenik tužioca za organizovani kriminal Milenko Mandić rekao je pre početka izlaganja da je mislio da će on za završnu reč imati četiri sata, pošto će četvorica optuženih i njihovi branioci na kraju moći da govore ukupno osam sati (njih osmoro po sat vremena), ali ga je sudija Snežana Jovanović podsetila da je već ranije najavila da će svi učesnici u postupku imati po sat vremena.
Bilo je očigledno da završnu reč Mandić ne može da sažme u tih sat vremena, pa je na kraju, posle sat i po govora, rekao da mu je ostalo četiri puta toliko. Snežana Jovanović mu je predložila da sažme ostatak u sat – sat i po, što je tužilac prihvatio, pa će nastaviti sa završnom reči na sledećem ročištu, 24. januara.
Kako ojačati lokalne medije i obnoviti informisanje o radu opštinskih vlasti: Britansko rešenje daje rezultate
Snaga dobre priče: O mitologiji medija
Silovanje ili cenzura: Na šta to smrdi Pepe le Tvor?
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.