Šta sme predsednik opštine?

Vest da je uhapšen predsednik beogradske opštine Grocka zbog toga što je naručio napad (koji ima elemente pokušaja ubistva) na lokalnog novinara Milana Jovanovića, prijatno je iznenađenje. Naime, izgledalo je da se u potpunosti ponavlja scenario relativizovanja i zataškavanja krivice koji je viđen i u slučaju rušenja u Savamali – da i pored očigledno neizbežnog učešća ljudi iz vlasti u kriminalnom događaju odgovornost padne samo na osobe na nižim položajima, a da ni oni praktično ne budu kažnjeni. Tako je u slučaju odbijanja policije da zaštiti građane i imovinu u Savamali kao jedino odgovornog tužilaštvo označilo šefa smene u policijskoj stanici, a čak i za njega je kazna bila uslovna i taman ispod granice preko koje se gubi posao. Isto tako je bio okončan i postupak za paljenje kuće novinara portala Žig info iz Grocke: uslovnom osudom neposredne izvršiteljke uz označavanje osobe koja nema nikakvih neraščišćenih računa sa novinarem kao naručiocem.

Okolnost da je ovu vest saopštio (nenadležni) predsednik države, i to na vanrednom obraćanju građanima po povratku sa Svetskog ekonomskog foruma u Davosu (!) predstavlja još jedan udar na pravnu državu, svakako ne neočekivan. Ako do sada nekome nije bilo dovoljno jasno da javni tužilac nije jedini koji se pita o tome u kojem smeru može da se vodi istraga u slučaju vrčinske paljevine, činjenica da je predsednik države obnarodovao vest o hapšenju je još jedna potvrda upravo toga.

Motivi za ovaj iznenadni obrt se takođe lako mogu izvesti iz okolnosti da je konferencija sazvana neposredno po povratku iz Davosa, gde je predsednik Vučić učestvovao na panelu o medijskim slobodama i susretao se sa evropskim zvaničnicima. Valja se podsetiti i da je loša ocena stanja slobode izražavanja i medija u Srbiji bila jasno saopštena u udarnom delu poslednjeg Izveštaja o Srbiji Evropske komisije.

Stoga se i njegovo lično obraćanje može razumeti kao skretanje pažnje zvaničnicima EU na to da postoji politička volja da se napad na novinara ispita. Možda strani zvaničnici ne bi ni uvažili izjavu nekog drugog zvaničnika ili institucije u Srbiji, jer godinama, kao i građani Srbije uostalom, dobijaju poruke da odgovori na sva bitna pitanja zavise isključivo od volje jednog čoveka. Predsedničko obraćanje možda ima i jednu dobru stranu – da lokalni moćnici razumeju da je njihova moć u okviru feuda ograničena i da im odanost ne pruža zaštitu baš od svega što im padne na pamet.

Struktura predsedničkog obraćanja građanima takođe zaslužuje pažnju. Na početku se saopštavaju informacije koje svakako ne bi mogle da budu razlog vanrednog obraćanja jer u njima nema ničeg novog („Uspеli smo da vratimo nadu i da u mnogim gradovima otvorimo fabrikе… da Srbija budе najprivlačnija za stranе invеstitorе… da… vratimo pitanjе Kosova… Srbijom nе vladaju otuđеni cеntri moći, ni tajkuni, ni stranе ambasadе. Narod jе izvor vlasti i narod, na slobodnim izborima, donosi odluku“. Vučić je rekao da „nismo imali najboljе rеzultatе kada jе rеč o pravdi… I ponavljam danas, u najkraćеm mogućеm roku bićе donеtе izmеnе Krivičnog zakona i bićе donеt Zakon o porеklu imovinе“. Nakon ovih podsećanja, najava i promocije, Vučić jе „potvrdio da jе policija uhapsila Dragoljuba Simonovića, prеdsеdnika Opštinе Grocka, prеdsеdnika Opštinskog odbora SNS-a i člana Glavnog odbora SNS-a, zbog napada na novinara Milana Jovanovića i dodao da jе u cеo slučaj bio umеšan i jеdan policijski službеnik“.

Zatim se vest o hapšenju postavlja u kontekst obećanja da članstvo u partiji nije apsolutna zaštita. Po Vučićevim rečima, „godinama i dеcеnijama, posеbno od 2000. do 2012, govori sе o partijskim knjižicama kao svеmogućim ulaznicama da raditе šta hoćеtе“. U vezi sa ovim nije zgoreg podsetiti da se o političkoj zaštiti korumpiranih ljudi u vlasti „govorilo“ ništa manje i pre 2000. i posle 2012, a da je hapšenja ili vođenja postupaka protiv ljudi iz vlasti bilo, mada su bili ekstremno retki i pre 5. oktobra (ministar Sava Vlajković i Velimir Mihajlović 1993), a i u periodu 2000-2012 (gradonačelnik Goran Knežević). Takođe, Simonović nije prvi opštinski čelnik iz SNS-a koji je makar privremeno lišen slobode i-ili funkcije zbog zloupotreba (na primer Blace, Alibunar). Međutim, nema osnova da se zaključi da bilo koji od tih slučajeva označava da je uspostavljen sistem nekažnjivosti i pravovremenog ispitivanja zloupotreba.

Ništa manje nije zanimljiva ni završna konstatacija predsednika na temu slučaja Simonović: „Sva lica su priznala izvršеnjе krivičnog dеla, i policajac i nеposrеdni organizator i nеposrеdni izvršioci. Ići ćеmo u Grocku da uspostavimo kontakt sa ljudima, da vidimo da li možе da funkcionišе, ili da nеko drugi formira vlast, ili da sе raspišu izbori u Grockoj“. Hapšenje predsednika gradske opštine znači samo njegovu privremenu sprečenost da obavlja tu funkciju. Skupština opštine ga može većinom glasova razrešiti, kao što ga je i izabrala. Sve i da to ne učini, postoji zamenica (Živadinka Avramović) koja može da obavlja sve dužnosti. Drugim rečima, ako je odgovornost Simonovića za zlodela individualna, onda ne bi bilo razloga da se posle njegovog hapšenja govori o promeni skupštinske većine i raspisivanju izbora. Tako nešto bi imalo smisla jedino ako je Simonović predvodio kriminalnu grupu koja je funkcionisala u formi političke organizacije, tako da njegov odlazak povlači sa sobom i deo odborničke većine.

Kada bi javno tužilaštvo valjano radilo svoj posao, pitanje odgovornosti gročanskog predsednika i nekadašnjeg direktora Železnica bilo bi otvoreno daleko ranije. Jedan od izvora informacija tužilaštvu bi mogli biti tekstovi koji su objavljivani na portalu Žig info, koji su očigledno najviše smetali Simonoviću. O njegovom poslovanju pisali su inače i nacionalni mediji, tako da se dugogodišnje nepostupanje ne može objasniti manjkom informacija. Ni sada nije kasno za reakciju. S druge strane, ukoliko se istraga bude ograničila samo na izazivanje opšte opasnosti / ugrožavanje sigurnosti / pokušaj ubistva Jovanovića, a ne i na ispitivanje sumnji u zloupotrebe lokalne vlasti, jedina posledica je da će u nekim budućim slučajevima oni koji žele da ućutkaju hrabre novinare biti obazriviji.

Novinari su već dan kasnije na dobar način iskoristili priliku da postave pitanje u vezi sa ispitivanjima zloupotreba. Naravno, ne javnim tužiocima, koji su i do sada bili nevidljivi, već predsedniku koji je i započeo priču.

Ostaje da se vidi da li će ovaj korektan Vučićev odgovor („uveren sam da će tužioci proveriti…“) delovati stimulativno na tužioce.

Među slučajevima koje treba ispitati jeste i pisanje portala Žig info u vreme izborne kampanje 2017. Naime, gročanski portal je izneo konkretne podatke o nezakonitim donacijama za predsedničku izbornu kampanju, koje su distribuirane lažnim donatorima preko opštinskog odbora vladajuće stranke.

Iako su kasnije objavljeni podaci o hiljadama istovetnih donacija potvrdili priču gročanskog portala, a „objašnjenje“ predsednika Vučića o „trećem čoveku iz kafane“ podstaklo dodatne sumnje, to nije bilo dovoljno ni Agenciji za borbu protiv korupcije, ni javnom tužilaštvu da ispitaju verodostojnost relevantnih delova izveštaja o finansiranju kampanje SNS-a, ili makar ne da rezultate svog ispitivanja predstave javnosti.

Ostaje da se vidi hoće li Simonović, čije je hapšenje predstavljeno kao dokaz da ne postoje političke privilegije pred kršenjem Krivičnog zakonika, biti ispitan i da li će odgovarati za sve za šta se sumnjiči, samo za one prestupe koje je uradio na svoju ruku ili samo za požar čiji plamen je zaparao pogled čak i onima koji na srpske prilike blagonaklono gledaju sa udaljenih destinacija.

Autor je programski direktor Transparentnosti Srbija.