Vlast podstiče na govor mržnje

Dugo očekivani susret premijera Srbije i Albanije, Aleksandra Vučića i Edija Rame, protekao je onako kako godinama protiču srpsko-albanski odnosi.

Atmosfera zategnuta do pucanja, namrgođena lica, varnice na konferenciji za novinare i – kao i posle desanta drona na prekinutoj utakmici između Srbije i Albanije – eksplozija govora mržnje u medijima.

Štafetu su nosili tabloidi, ali su i ozbiljni mediji poklekli pred potrebom da podiđu najnižim porivima čitalačke publike zaglibljujući se tako u šovinizam i čak pozivanje na etničko nasilje.

Nezavisno društvo novinara Vojvodine ocenilo je da su skoro svi dnevni listovi i pojedini elektronski mediji izveštavali o poseti albanskog premijera na način u kojem ima elemenata krivičnih dela zbog kojih bi javni tužilac morao da reaguje po službenoj dužnosti.

NDNV: Skoro svi dnevni listovi i pojedini elektronski mediji izveštavali o poseti albanskog premijera na način u kojem ima elemenata krivičnih dela koja se gone po službenoj dužnosti.

Takva reakcija je izostala. Šta drugo i očekivati kada su se mediji samo nadovezivali na oštru reakciju premijera Aleksandra Vučića. Stiče se utisak da je takvo medijsko terciranje neodgovornim i neodmerenim reakcijama vlasti čak i poželjno.

Od naslova koji su galamili sa naslovnih strana ne bi se postideo nijedan od propagandističkih ministara informisanja Miloševićevog režima, tokom ratnohuškačkih devedesetih. “Edi Rama, Šiptar bez srama”, “Rama pljunuo na Srbe usred Beograda”, samo su neke od bravura zaumnih urednika objavljenih posle posete albanskog premijera.

S obzirom na definiciju govora mržnje moglo bi se reći da sada imamo školski primer: “Govor mržnje je svaki oblik izražavanja koji podstiče, promoviše ili opravdava netoleranciju, diskriminaciju i neprijateljstvo prema pripadniku druge rase, nacionalnosti, veroispovesti, pola, seksualne orijentacije, porekla i ostalih ličnih svojstava pojedinca ili grupe”.

Ovakvi incidenti su kao lakmus papir za civilizacijski nivo naroda regiona. I sada smo mogli da vidimo kako sve vrca od palanačkog duha – zaostalost i nizak stepen političke kulture, koji pothranjuju jeftini mediji. Ništa bolje nije trebalo ni očekivati kada su ministri dočekali albansku delegaciju namršteni.

“Novinari” su otkrili i da je Rama obuo cipele s debelim đonom da bi izgledao viši od Vučića, zatim da je kokainski zavisnik, a objavljene su i fotografije sa nudističke plaže.

Kao i u slučaju dron, kada je u Prištini i Tirani slavljen prekid utakmice, sada se slavi sastanak bez rezultata. Cilj sastanka je bio otopljavanje odnosa Begrada i Tirane, početak razumevanja dva suprotstavljena naroda. To se nije desilo, ali na obe strane imamo slavlje zbog reakcija premijera, pljuvačina po drugoj strani i eksplicitan govor mržnje.

Mediji u Srbiji su zaključili da je prva Ramina provokacija bilo to što je Vučić čekao albanskog premijera 34 sekunde da izađe iz automobila. Nije valjda srpski premijer toliki nervčik da mu je dovoljno pola minuta da izgubi strpljenje. Kao da je uobičajeno da zvaničnici iskaču iz auta u pokretu.

“Novinari” su otkrili i da je Rama obuo cipele s debelim đonom da bi izgledao viši od Vučića, zatim da je kokainski zavisnik, a objavljene su i fotografije sa nudističke plaže. To, po sudu urednika tih glasila, dokazuje da je neko perverznjak.

Albancima iz Preševa zamereno je da su Ramu dočekali kao svog premijera jer je u gradiću bilo nekoliko bilborda koji su se na taj način obraćali gostu. Ali, to je karakteristika malih naroda, da uvek naginju matici ili velikim zaštitnicima. Kako doživljavaju premijera Srbije u Banjaluci, ili premijera Hrvatske u zapadnom delu Mostara? Pre samo mesec dana, tokom posete ruskog predsednika bili smo svedoci transparenata „Putin naš predsednik“. To, naravno, medijima nije zasmetalo.

Kakve posledice može da ima ovakvo medijsko izveštavanje najbolje smo videli posle prekinute utakmice Srbija – Albanija kada se sa na naslovnim stranama našle poruke u obliku naslova “Šiptarska svinjarija” ili “Hoće rat sa Srbijom”.

Kako spirala nasilja počinje govorom mržnje to su posledice histerične reakcije državnog vrha i tabloidnog medijskog tretmana tog navijačkog incidenta bile napadi na pekare čiji su vlasnici Albanci ispred kojih i danas stoji policija.

Podsetimo da je čak i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić tvrdio da je letelicom koja je na stadion unela mapu “velike Albanije” upravljao brat albanskog premijera Olsi Rama.

Incident je vrh vlasti tumačio kao napad na Srbiju, mediji su pozivajući se na izvore iz bezbednosnih službi objavili da je uhapšen brat albanskog premijera, ali se ispostavilo da to nije tačno. Nekoliko verzija je protutnjalo medijskim prostorom; dron je poleteo sa crkve, zatim sa hostela, ali do danas nismo saznali pravu istinu. Mediji su iz dana u dan sami sebe demantovali, ali su imali jednu konstantu – to nam rade neprijatelji, Albanci.

Medijska euforija koja je problem videla u organizovanoj zaveri srpskih arhineprijatelja zaobišla je šovinističke pokliče na utakmici “Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji”. Napad huligana na gostujuće fudbalere predstavljen je kao koškanje.

Kako spirala nasilja počinje govorom mržnje to su posledice histerične reakcije državnog vrha i tabloidnog medijskog tretmana tog navijačkog incidenta bile napadi na pekare čiji su vlasnici Albanci ispred kojih i danas stoji policija. Pod uticajem medijske euforije kamenovana je i ambasada Albanije u Podgorici, a došlo je i do masovne tuče srednjoškolaca u Tuzima. Spirala nasilja se nije završila samo na tome, već je imala i svoju reakciju na drugoj strani.

Propuštanje prilika da se govor mržnje kazni dovode do novih kampanja govora mržnje.

Verovatno podstaknuti govorom mržnje tamošnjih medija zapaljena je srpska povratnička kuća na Kosovu, a batine su dobili pripadnici grčke nacionalne manjine u Đirokastri, u Albaniji. Imali smo požar u regionu posle samo jedne fudbalske utakmice.

U Srbiji se niko od odgovornih nije potresao zbog govora mržnje. Kao da je to problem samo ako su “naši” (lider ili partija) predmet uvredljivih parola. Zato navijači koji su upali na stadion da tuku albanske igrače nisu pohapšeni i ne da nisu u tome sprečeni već su pušteni da naprave incident jer su se samo prošetali pored pripadnika Žandarmerije. Uhapšen je samo čovek koji je vređao premijera Vučića.

Propuštanje prilika da se govor mržnje kazni dovode do novih kampanja govora mržnje, a one mogu da dovedu do ponavljanja nasilja prema etničkoj grupi, nacionalnoj ili seksualnoj manjini koja je meta neodgovornih političara ili medija.

U Srbiji je i dalje prisutna stigmatizacija određenih grupa, a pre svih nekih manjina i pripadnika LGBT populacije, a državni vrh, često i crkveni velikodostojnici, kao da nisu svesni reči koje izgovaraju i posledica koje mogu da proizvedu.

Govor mržnje u domaćim medijima više nije neka pojava na nivou incidenta, izuzetak koji nas iznenadi. To je postalo uobičajena praksa, nešto što je najnormalnije i čak očekivano u određenim okolnostima kada se dominantna matrica mišljenja suočava sa onim što relevantni tumači označe kao pretnju. Najtiražniji mediji plasiraju takve poruke da ih se ne bi postideli ni urednici Nedićevog Novog vremena.

Većina medija, i štampanih i elektronskih, podizala je tenzije u cilju nacionalne homogenizacije, kao da se spremamo za rat. U stvari, radili su nešto mnogo praktičnije. Spinovali su, skretali pažnju sa realnih društvenih problema ne birajući sredstva. Odnosi Srba i Albanaca, kao i odnosi Srbije i Albanije samo su kolateralna šteta jedne kratkovide politike.

Govor mržnje ne može da se brani u ime građanskih sloboda i slobodnog informisanja, jer on direktno utiče na umanjenje sloboda pogođenih grupa, čak i do njihovog straha za sopstvenu imovinu i život. U takvoj atmosferi linča neko može i da strada. Nadležne institucije treba da reaguju pre nego što se to desi.

Nažalost, to se neće dogoditi.