‘Streljački vod’ za javno vređanje nezavisnih medija u Srbiji

Da bi shvatili medijsku sliku u Srbiji, najbolje bi bilo da bar jedan dan provedete u nekom mestu u unutrašnjosti i pokušate se informisati preko dostupnih medija.

Ovako na pitanje da u par rečenica „pojasni“ aktuelni trenutak medija u ovoj zemlji odgovara jedan od prvih ljudi Nezavisnog udruženja novinari Srbije – NUNS i urednik sedmičnih novina Kikindske Željko Bodrožić.

Njegova izjava je usledila nakon prezentovanja podataka NUNS-a kako je samo u 2018. godini zabeleženo više od 100 napada i pretnji novinarima, a početkom ove godine taj broj konstantno raste.

Evropska federacija novinara – EFJ je stoga poručila da će vlastima u Srbiji, ukoliko ne znaju kako da spreče napade na novinare, poslati programe zaštite, da im pomogne u borbi protiv „trolova“ i „botova“, ali za to treba postojati politička volja, koje u ovom trenutku nema.

Tabloidi iz kriminalno-udbaške zone

„Vlasti moraju proveriti zašto se finansiraju novinari i mediji koji šire mržnju. Posebno bi trebalo obratiti pažnju na to da oni nisu finansirani državnim parama, nego novcem poreskih obveznika. Pravo je javnosti da zna kako se ta sredstva koriste“, poručio je pre nekoliko dana u Beogradu Mehmet Koksal iz EFJ-a, če je sedište u Briselu.

„Ako niste na kablovskoj, u ponudi imate televizije sa nacionalnom frekvencijom, kojih je pet – Radio-televizija Srbije, Pink, O2 (bivši B92), Prva i Hepi – i koje su sve, manje-više, pod upravom ljudi [predsednika Srbije] Aleksandra Vučića, i barem jednu lokalnu i regionalnu, a i one su skoro sve pod upravom vladajuće Srpske napredne stranke – SNS i njihovih satelita. Na kiosku možete da kupite, u najboljem slučaju, osam dnevnih listova, ali taj kvantitet ne daje kvalitet. Naprotiv, najtiražnija su četiri tabloida, koji su u nekakvoj sivoj, kriminalno-udbaškoj zoni, i svaki ponaosob predstavlja svojevrsni streljački vod za javno vređanje, blaćenje i denunciranje političkih oponeneta“, govori Bodrožić za Al Džaziru.

„Tu su (para)državne novine Politika i Večernje novosti te novosadski Dnevnik, takođe pod stegom Vučičeve organizovane grupe, i jedini slobodni dnevni list Danas. U mnogim sredinama postoje i lokalne novine, uglavnom nedeljnici, a ogromna većina na usluzi lokalnim i državnim vođama.“

„O radiju više ne vredi pričati, jer su se skoro sve stanice, od lokala do Beograda, pretvorile u muzičke džuboksove, pretežno sa lošom muzikom, da ne kažem odvratnom, i sa kratkim vestima o velikim uspesima Vučića i SNS-a“, rekao je Bodrožić.

Ako niste na internetu, a takvih je, kažu podaci, preko 50 posto u Srbiji, onda iz velike većine dostupnih medija možete saznati da „živite u najnaprednijoj državi u Evropi, zemlji zaposlenih i srećnih ljudi, svojevrsnom balkanskom Hong Kongu, pod mudrom i poštenom upravom kneza, pardon, predsednika Aleksandra Vučića“, dodaje on.

Ne vide da država klizi u diktaturu

„Ono malo nezavisnih i slobodnih novinara i medija, što je preteklo sve ove decenije razaranja i zaglupljivanja društva, potpuno je izopšteno sa tržišta oglasa i reklama i, povrh toga, na udaru je negativne propagande svojih nazovi kolega iz skoro svih gore pomenutih medija, pa je samo pitanje dana, ukoliko Vučićeva vladavine potraje, kada će i oni zaćutati ili dići sidro i otići negde na Zapad, da rade bilo šta.“

„Situacija je tmurna, mrači je to što se političari, a dobrim delom i mediji iz Evropske une, ‘prave mrtvi’ i ne žele da vidi da država klizi u diktaturu. Nadu ulivaju građanski protesti, i to je, čini mi se, poslednja šansa da naše društvo izađe iz blata, u koje je upalo pre tri decene“, zaključio je Bodrožić.

Nedavni izvještaj organizace Freedom House, nazvan Slobode u svetu 2019, svrstao je Srbiju u kategoriju „delomično slobodnih zemalja“. Jedan od važnijih razloga za pad ove zemlje na listi za nekoliko pozicija je i stanje medijskih sloboda. Upozrava na to i izvestitelj Evropskog parlamenta za Srbiju David McAllister, koji kaže kako bez slobode medija nema članstva u Evropskoj uniji, jer je to ključni indikator spremnosti jedne države da postane dio Une.

„Strategija vladanja Aleksandra Vučića osmišljena je tako da birače, ili, kako on kaže – narod, drži u stanju stalne tenzije i napetosti. To mu najbolje uspeva uz pomoć agresivnih, primitivnih i neodgovornih tabloida, koji u Srbiji imaju ugled i težinu mejnstrim medija. Oni mu služe kao megafon preko kojeg se, bez kritičke distance, saopštavaju odluke i poruke političke vrhuške, ali i, što je daleko opasne, kao oruđe, a neretko i oružje, kojim se vlast obračunavala sa neistomišljenicima u novinarskim redovima“, kaže za Al Jazeeru Slaviša Lekić, jedan od čelnika NUNS-a i glavni i odgovorni urednik magazina Status.

„Takozvani nezavisni novinari danas rade u ‘neprijateljskom okruženju’. Država možda ne uvek bila među inicijatorima, ali jeste, sasvim sigurno, među inspiratorima ometanja, pretnji, pritisaka napada, pa i ubistava novinara“, dodaje on.

‘Danasu’ plaćaju da im ne objave oglas

„Od toga je porazniji samo utisak da danas ni u jednom javnom nastupu nekog iz vrha vlasti nema reči kojima bi ohrabrili novinare da rade svoj posao, a tako makar posredno obeshrabrili one koji ih u tome sprečavaju. Bez ikakve ograde, može se reći da je Srbija danas okruženje kojim vlada strah i u kojem se strahom vlada“, rekao je Lekić za Al Jazeeru.

Slično razmišlja i Dragoljub – Draža Petrović, glavni i odgovorni urednik lista Danas.

„Mediji koji nisu Vučićevi snalaze se pomoću ‘štapa i kanapa’. Mi u Danasu imamo situaciju da je marketing toliko opao da, umesto redovne 32, najčešće štampamo 24 stranice, jer je neisplativo praviti dnevnu novinu sa jednim oglasom. To označavanje Danasa, Vremena, Nina, N1 i drugih kao neprijateljskih elemenata u tekstovima režimskih medija ili izjavama državnih funkcionera dovelo je do toga da ljudi sami, bez da im iko kaže, imaju utisak da saradnja sa nama može njima da predstavlja problem, a svrha marketinga je upravo suprotna“, govori on za Al Jazeeru.

„Imamo čak situaciju da odvažni pojedinci žele da pomognu tako što plate oglas, ali mole da on ne izađe. Totalni apsurd! Najgore je što režim na taj način guši medije koji nisu stvoreni za jednokratnu upotrebu, već će, po svemu sudeći, biti slobodni i kada oni ne budu više na vlasti. Što će reći – značićemo i njima kada jednog dana budu opozicija. Jer, današnji režimski mediji su izabarali taj koncept samo iz pukog komercijalnog interesa, ne nameravaju da ikada budu opozicioni ili kritički prema vlastima, poput Pinka, koji je do sada opslužio sve srpske vladare.“

Petrović kaže da su pretnje najčešće preko društvenih mreža, ali ne manjka ni onih koje su upućene direktno.

Kad predsednik satiričare zove na TV debatu…

„Meni se nedavno desilo da me neki čovek psuje na ulici pred porodicom samo zato što je čuo od predsednika Srbije da mu se ne sviđa emisija PLjiŽ, koju Voja Žentić, Mićko Ljubičić i ja pravimo na N1. Predsednik je na Pinku rekao da je naša emisija nešto najgluplje što je video u životu i pozvao na TV duel, a možete misliti državu čiji predsednik satiričare zove da debatuju na televiziji… To nema nigde!“, rezignirano konstatuje urednik Danasa.

„Imate osećaj da je sve što radite poslednje što ste uradili, jer nikada ne znate da li će vaš medij opstati do sutra. Apsolutna netolerancija prema drugačijem mišljenju kulminira u medijskim hajkama, gde ispada da je državni interes samo ono što smisli Vučić. Nema drugog interesa.“

„Državna televizija je na najgorim granama od vremena Slobodana Miloševića, jer postoji spisak ljudi koje ne zovu u emisije. Primerice, ja na RTS-u nisam bio pet godina, pre toga su me zvali skoro svake nedelje, raznim povodima. Na drugim televizijama sa nacionalnom frekvencijama imate direktne prenose svega što radi Vučić, normalna debata ne postoji. Propaganda je potpuno porazila novinarstvo“, zaključio je Petrović.Zoran Sekulić, osnivač, direktor i glavni urednik agencije Fonet, koja djeluje već punih 25 godina, tvrdi kako se stanje sa slobodom medija u Srbiji pogoršava iz godine u godinu, ako ne i iz dana u dan, što vide svi, osim vlasti i medija i novinara pod njihovom kontrolom.

Zastrašujuće razmere govora mržnje

„Em najuticajniji mediji ne rade u interesu građana, već služe kao sredstvo vlasti za obračun sa političkim neistomišljenicima i ‘davljenje’ kritičkog misljenja, em šire atmosferu straha i sukoba, kako u zemlji, tako i region“, kaže on.

„Preostali nezavisni mediji su ignorisani, diskriminisani i potisnuti u svojevrsni ‘rezervat’, ograničenog uticaja i dometa. Finansijski iscrpljeni, jedva preživljavaju, učestalo izloženi pritiscima, pretnjama i napadima, koje vlast toleriše, pa i podstiče, u javnim nastupima. Medijski zakoni se ne poštuju, političke volje da se stanje popravi nema, a svakodnevna kršenja kodeksa više ne mogu ni da se izbroje. Govor mržnje u medijima i na društvenim mrežama poprima zastrašujuće razmere. Sistem kontrole medija u odnosu na prethodne tranzicione vlasti unapređen je skoro do savršenstva“, rekao je čelnik novinske agence koja već četvrt stoljeća pokušava i, tvrde mnogi, uspeva dokazati da u Srbiji postoje kvalitetni, profesionalni i objektivni mediji.

„Indedž održivosti medija, ako je suditi po rezultatima globalnog istraživanja organizace Iredž, u Srbiji je prošle godine bio manji nego u poslednjoj godini vladavine Slobodana Miloševića“, rekao je Sekulić za Al Džaziru.

 

Kako su ‘Kikindske’ pobedile državu Srbiju

‘Nedeljnik Kikindske, koji uređujem, postale su poznate širom zemlje, a i van granica, još krajem devedesetih, kada smo se našli na udaru zloglasnog Zakona i informisanju. Slavu smo potvrdili pobedama u sporovima sa državom pred Komitetom Ujedinjenih nacija za ljudska prava u Njujorku 2005. godine i pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu 2009. godine’, kaže Željko Bodrožić.

‘To su slučajevi iz prvih godina nakon petooktobarskih promena, kada su na nas navalili moćni ljudi iz lokala, političari, biznismeni, kriminalci… Sudije u Kikindi su zauzele stav, koji su proklamovali jedan moćni lokalni političar i jedan uticajni lokalni advokat, da nas  ‘treba naučiti pameti’, i osuđujuće presude su dolazile kao na traci.’

‘Slučaj pred Komitetom UN-a dogodio se pre nego što je država ratifikovala Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i pre nego što je Sud u Strazburu postao nadležan i za nas. Najveće zasluge za to imaju Biljana Kovačević Vučo i njeni saradnici iz Jukoma, koji su nas zastupali i bili uporni u nameri da dokažu da nismo krivi.’

‘Sudu u Strazburu smo uputili dva predmeta, koji su, po nama, bili najflagrantniji primeri gaženja našeg prava na slobodnu reč i mišljenje i ispostavilo se da smo u oba slučaja bili u pravu i pobedili smo državu na međunarodnoj sceni. Tako da često istaknem kako smo tih godina u domaćem prvenstvu gubili utakmice, jer su glavne sude bile potplaćene, a u Kupu UEFA, odnosno na međunarodnom sceni, imamo pozitivan skor’, rekao je Bodrožić.

 

Kesić: Postoje dva Vučića

‘Mediji su od presudne važnosti za opstanak bilo koje vlasti u fotelji, pa tako i ove sadašnje u Srbiji. Predsednik Vučić ne samo da najviše pažnje poklanja medijima, mislim da on 90 posto svog radnog dana posvećuje medijima i pazi na svaki kritički glas – ako ne može da se spreči, onda da se defamira, da se popljuje’, kaže beogradski novinar i jedan od autora i voditelj popularne emisije ’24 minuta’ Zoran Kesić.

‘Zanimljivo je kada predsednik ode van zemlje, kada učestvuje na nekom samitu, primerice na skupu o slobodi govora, što je poseban apsurd, on je znatno mirniji nego kada je u Srbiji, na pitanja odgovara sasvim mirno, novinarima sagovornicima se obraća s poštivanjem i imenom. Postoje, dakle, dva Vučića: jedan za domaće i jedan za strano tržište. U Evropi i svetu on je jedan zdravorazumski lider…’

‘Vučić slobodno može da postane televizijski voditelj, ako već nije… Ja radim godinama na

televiziji, a on je na ekranima sto puta više od mene’, rekao je Kesić.