Loš trip i opasan vajb

Mediji su o ubistvu u malom sremskom selu Laćarak pisali danima. Isplivavali su novi detalji bez preteranog udubljivanja u to šta je dovelo jedno dete u situaciju da počini teško ubistvo. Ali, šta bolje rikošetira čitanost u vrhove analitike od maloletničkog ubistva?

Psiholozi objašnjavaju da tinejdžeri nisu u potpunosti formirane ličnosti, te da je takva, impulsivna krivična dela, nemoguće predvideti. Dag Kolarević, profesor na Kriminalistično-policijskom univerzitetu, uzroke traži dublje u društvu.

„Uzrok je erozija društvenog morala, loše vaspitanje, loši uzori. Oni su bombardovani agresivnim sadržajima na televizijama gde se emituju rijaliti programi. Ako od malih nogu gledaju da se problemi rešavaju agresivnim putem, oni tako to i nauče“, objašnjava Kolarević.

Kako se nauči kod kuće, tako se izlazi u svet. Ako dete u ranoj fazi razvoja ne nauči da poštuje autoritet, neće poštovati ni drugove, ni nastavnike. Zato Kolarević savetuje da roditelj, ako primeti štetne pojave kod deteta, to saseče u korenu.

Deca umeju da odbiju da izvrše neku obavezu ili im je teško da odu u školu, pa im roditelj popušta i opravdava. Prema Kolarevićevim rečima, pravi put do stvaranja loših navika.

„Dete nije u stanju da izađe na kraj sa frustracijama i onda kad ga neko iznervira, a gleda rijaliti gde se oni tuku, psuju, imate celu generaciju koja nije vaspitana na ispravan način“, napominje Kolarević.

[povezaneprice]

Postoje roditelji koji svoju decu vaspitavaju na način za koji misle da je pravi – teškim batinama. Istraživanje Viktimološkog društva Srbije pokazalo je da postoji veza između delinkvencije i viktimizacije. To potvrđuje teoriju da nasilje rađa nasilje. Maloletnici koji su se delinkventno ponašali, u 90 odsto slučajeva i sami su bili žrtve nekog vida nasilja.

„Pokazalo se da su deca do 18 godina češće žrtve nekog oblika nasilja nego što su delinkventi. Oko 80 odsto je bar jednom u životu doživelo da bude žrtva. Zapravo su okruženiji nasiljem u porodičnom okruženju nego spolja“, napominje Sanja Ćopić, viša naučna sradnica na Institutu za kriminološka i sociološka istraživanja i predsednica UO Viktimološkog društva Srbije.

Gotovo svaka porodica u Srbiji i sama je bila žrtva svojevrsnog nasilja po moral i standard. Tranzicija i nepovoljno stanje u zemlji ostavili su trag.

Sanja Ćopić upozorava da loša ekonomska situacija može dovesti do moralnog urušavanja porodice, pa samim tim to utiče i na decu. Noseći takvu situaciju iz kuće, vrlo je moguće, kaže, da dete ispolji neki imovinski delikt.

„Kada se govori o kriminalitetu maloletnika, kao i kod punoletnih osoba, najveći deo onih dela koje maloletnici vrše otpada na imovinski kriminalitet – nešto više od 50 odsto“, objašnjava Ćopićeva.

Prema zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku, nema kontinuiranog rasta kriminaliteta uopšte, pa ni kriminaliteta maloletnika. U izveštaju koji je RTS-u dostavio RZS navodi se da su za ubistvo i teško ubistvo 2006. godine osuđena 24 maloletnika. Deset manje u 2017.

Pogrešna slika u medijima

Zvanični podaci su ohrabrujući, ali u medije dospevaju samo oni najteži slučajevi. Oni koji donose dobru zaradu. Na osnovu takvih, senzacionalističkih tekstova, ne preostaje ništa drugo do da se zaključi da su naša deca sve nasilnija. Onda slede i komentari na sajtovima: „ovoga nije bilo u moje vreme“ i „deca su sve gora“.

„Čini se da se pogrešna slika stiče na osnovu napisa u medijima jer se potenciranjem najtežih slučajeva stiče utisak da su maloletnici potpuno strašni i da je sve više krivičnih dela koja oni vrše. Statistike govore upravo suprotno“, ukazuje Ćopićeva.

Međutim, ne izveštavaju svi mediji isto o deci. Dok se televizije više bave fenomenom nasilja, inicirano konkretnim slučajem, tabloidi „lešinare“ i traže prljave detalje.

„To su senzacionalistički tekstovi, udarni, sa naslovnih strana, u kojima mediji otkrivaju ko su maloletnici, najčešće sa kombinacijom podataka, inicijalima žrtve ili počinioca, fotografijom prepoznatljive okoline. To ni zakonom ni kodeksom nije dopušteno jer se radi o maloletnicima“, kaže Dragana Bjelica iz Udruženja novinara Srbije, koja je 2012. učestvovala u istraživanju koje su sproveli UNS i Unicef o načinu na koji mediji izveštavaju o deci.

Takođe, i istraživanje koje je tokom 2018. sproveo Centar za profesionalizaciju medija ponovilo je slične rezultate. Mediji retko izveštavaju o deci. Kada to čine, najčešće je reč o nasilju, narkomaniji, nesrećama i zlostavljanju.

„Na taj način se deci indirektno poručuje da pažnju medija, ali i celokupne javnosti, ne zavređuju zapaženi rezultati u školi, na takmičenjima ili pozitivne akcije koje pokreću deca, već prevashodno razni incidenti, što dalje rezultira iskrivljenom medijskom slikom o samoj deci“, smatra Marko Nedeljković, predsednik Centra za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost.

Nove tehnologije, Jutjub, Instagram i ostale mreže, omogućile su svima jednaku dostupnost različitih sadržaja, često negativnih. Psiholozi upozoravaju da to može da utiče na mlade da ispoljavanju neke oblike nasilja.

„Mediji jesu kreatori i utiču na stvaranje dobrog ukusa publike, na to šta je dopušteno u javnom činjenju, govoru, koje je ponašanje društveno poželjno, a koje nije. U toj meri utiču i na mlade. Ako ih u medijima nema, ili ih ima samo kada se radi o nasilju, to svakako daje iskrivljenu sliku“, napominje Dragana Bjelica.

Dag Kolarević zato ukazuje da mediji mogu mnogo da učine. Pre svega kroz edukativne i poučne emisije u kojima pravi uzori govore o miroljubivom ponašanju. Sa njim je saglasna i Sanja Ćopić.

„Mediji mogu da imaju veću ulogu i da plasiraju sadržaj koji je usmeren ka prevenciji delinkvencije, viktimizacije. Takođe, i ka podsticanju vrednosti koje mogu da doprinesu tome da se maloletnici ne ponašaju na taj način“, ističe Ćopićeva.

Kimono, a ne crveni kartoni

Često su nas tim pravim vrednostima učili sportisti. Zato je sport u školama, kaže Kolarević, jedan od ključnih faktora za prevenciju nasilja.

U Sjedinjenim Državama gotovo u svakoj školi treniraju se boks ili košarka. U Francuskoj, na primer, svaka škola ima džudo klub. Zato i ne čudi informacija da ta zemlja ima više džudo klubova od Japana, zemlje kolevke tog sporta.

„Na tim časovima će ispoljiti agresiju na društveno poželjan način, razviće telo i duh, a najvažnije, razviće osećaj za poštovanje protivnika. To je zadatak države i školskog sistema. Ovo kod nas je neuspeh škole i sistema“, napominje Dag Kolarević.

Dodaje da je, iz ugla njega kao psihologa, pogrešno što se u Srbiji najviše ulaže u fudbal jer se svaka tuča ili nesporazum rešavaju crvenim kartonima.

Bavljenje sportom u lokalnoj zajednici jedna je od preporuka koju daje Viktimološko društvo kako bi se preveniralo nasilje. Jedan od programa koji se već primenjuje u svetu je Program STARTS – Succes through Academic and Recreational Support.

U okviru ovog programa, obezbeđuje se besplatan sadržaj, a prvenstvo učestvovanja imaju deca slabijeg materijalnog statusa. Evaluacija je ukazala na dobre rezultate u preveniranju kriminalnog ponašanja.

Profesionalizam i etika u izveštavanju. Osnovni, a izgleda za medije „najteže“ ostvariv princip. Bilo da je žrtva dete ili odrastao čovek, tretman štampe je isti – uz kršenje kodeksa i etike objavljivanje svih detalja.

„Građani, zainteresovana javnost, treba da se žale medijima, novinarskim udruženjima, Regulatornom telu, kada smatraju da je medijskim izveštavanjem pređena mera dobrog ukusa, prekršen zakon, narušeno pravo maloletnika. I da istrajavaju na traženju odgovora šta je preduzeto“, ističe Dragana Bjelica.

Crveni karton dali su nedavno svojim roditeljima dečaci na Banjici. Roditelji su se potukli na tribinama tokom vaterpolo meča. Deca nisu htela da nastave, nego su se dodavala do kraja utakmice. Nastupili su kao pravi promoteri fer-pleja i nenasilja.

Iako na prvi pogled na naslovne strane štampe deluje da naši mladi nisu nikada bili gori i agresivniji, zvanična statistika i mali „ambasadori“ sa Banjice ohrabruju.

Timski duh dečaka vaterpolista lekcija je za čitavo društvo.