Svetlana Janićijević rekla je, gostujući u Jutarnjem programu RTS-a, da je najteži deo posla bio prilikom snimanja filma i da je sada najteže montažeru koji se prvi put susreće sa tom pričom.
„Snimali smo veliki broj svedoka, porodice stradalih i ljude koji su na bilo koji način mogli da svedoče o svemu tome“, rekla je Janićijevićeva.
Kada slušate oca koji priča o tome da bi lakše podeno smrt sina da je neko pokušao da ga izmesti na sigurniju lokaciju, kada slušate o tim nivoima tragedije – ne možete da ostanete ravnodušni, istakla je Janićijevićeva.
„Sve vreme dok slušam ljude ja plačem, ne tokom snimanja, već tokom pripreme za montažu“, kaže ona.
Prema njenim rečima, kolege koje posle 20 godina pričaju o tome a koje su preživeli tu noć, emotivno se raspadaju.
Porodice već 20 godina postavljaju jedno pitanje „zašto“ i ne izgleda da će saznati odgovor na to.
„U početku sam bila očajna, bilo je niz problema ali mislim da smo dobili novi ugao, rasvetlile su mi se neke stvari“, kaže Janićijevićeva.
„Potpuno sam sigurna da ti ljudi nisu smeli da poginu te večeri. Niko nije smeo da bude žrtva, jer se znalo da će RTS biti gađan“, rekla je autorka filma.
NATO ne želi ni posle 20 godina da priča o tome, njima je to mrlja. Više puta sam slala isti mejl, ističe ona.
Kako kaže, film će na neke dileme staviti tačku.
„Deo porodica stradalih radnika RTS-a ne želi da o tome priča jer su ogorčeni. Kažu da dvadeset godina govore i očekuju da priča donese rasplet“, kaže Janićijevićeva.
Video prilog RTS-a pogledajte OVDE.
Snaga dobre priče: O mitologiji medija
Deset medijskih sporazuma za „zajedničku budućnost” sa Kinom, zemljom cenzure i progona novinara
Saragusti: Niko sada nije bezbedan. Zločini su jezivi. Novinari su ubijeni dok obavljaju svoj posao
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.