Miloš Vasić: Dežurna služba

Dežurna služba za zaštitu Lika, Dela i – naročito – Porodice Aleksandra Vučića zaista je budna i „grize“ (kako se nekada opisivala marljivost milicajaca). Zato ih pohvaljujem, nagrađujem, odlikujem i unapređujem.

Slučaj kojim ćemo se pozabaviti proistekao je iz jedne naizgled polemike. Naime, Pišta (tepanje za Ištvana, kod nas u Banatu, a i inače po Panoniji) Kaić bio se jako najedio na dežurnog urednika agencije Fonet Zlatka Čobovića, jer da Zlatko nije hteo da pusti u agencijski servis neko njegovo saopštenje, poslato u lično ime i bez dogovora sa agencijom. Zlatko je Pišti uredno odgovorio da agencije nemaju rubriku Odjeci i reagovanja, i da pisma čitalaca ne objavljuju (pogotovo ako nisu reakcija ili demanti na neku agencijsku vest, dodajemo). Pišta se strašno uvredio, pa je Fonet tužio NUNS-u i ne znam više kome (a nije ni važno), jer da je tema njegove intervencije mnogo važna, budući se odnosi na odbranu Premijerove porodice, a Fonet to ignoriše i tu nisu čista posla.

Odbrana Premijera i Porodice, kao što znamo, imperativ je novinarske profesije, a i inače. U ovom slučaju reč je o tvrdnjama narodnih poslanika Nove stranke Zorana Živkovića i Vladimira Pavićevića, izrečenim u Narodnoj skupštini: da se na ime Premijerovog brata Andreja (onog što ima problema sa džandarima) vodi izvesna firma. Zoke i Vlada (ajde i njima da tepamo) pozvali su se na dokumenta iz APR, ali i na Premijerovu izjavu iz 2008. (kad se još premišljao hoće li ući u Srpsku naprednu stranku i još nije bio Premijer), da će se već nekako snaći u životu, pa makar radio u firmi svog brata, koja – sada čujemo – u stvari ne postoji, mada se i dalje javlja u APR i nije odjavljena, mada je osnovana na „krađi identiteta“ Andreja Vučića, kako se tvrdi.

U odbrani Lika, Dela i Porodice, Dežurna služba ne stidi se ničega. Nije, naime, meritum spora to šta je Zoke negde rekao, nego je meritum spora to da li Andrej Vučić ima ili nema neku firmu; od toga je počelo, da bi završilo izbacivanjem iz voza pre mnogo godina.

Vratimo se slučaju samome: umesto da razmatra upravno-pravna pitanja oko toga postoji li ta firma i čija je zapravo, Pišta Kaić oborio se na Zorana Živkovića, koji da je sumnjiv za teško krivično delo ubistva ili ubistva u pokušaju. Pišta je, naime, načuo da je Zoke jednom pomenuo neku avanturu iz rane mladosti u kojoj su on i drugari iz voza izbacili nekoga ko je govorio engleski. Ta izjava da se desila aprila 2013, na nekom sastanku oko osnivanja Nove stranke, negde u Hilandarskoj ulici. Iz te okolnosti Pišta izvlači zaključak da takvom čoveku nije mesto u Narodnoj skupštini, nego u krivičnom postupku itd, sve veoma indignirano, pa takvo saopštenje šalje Fonetu. Onda je užasnut jer agencija neće da objavi njegovo saopštenje, pisano u lično ime, a na osnovu užasnutosti. O firmi Andreja Vučića nema dalje ništa.

No, to nije sve: kad je Zlatko Čobović iz Foneta opisao taj događaj u Vremenu, pojavljuje se i Marko Matić iz E-novina pismom čitaoca istom nedeljniku. Jeste, kaže Marko, da je Pišta za taj slučaj doznao „iz druge ruke“, ali da je on, Marko, tamo bio prisutan i da je sve istina; to jest da je Zoke to izjavio. Je li Marko bio „druga ruka“ ovde nije bitno. Marko postupak dežurnog urednika naziva „neshvatljivim“, jer da je reč o navodima Ištvana Kaića koji su „od izuzetne važnosti i javnog značaja“ itd. Ni tu nema ni reči o Andreju Vučiću i o tome ima li neka firma čiji bi on vlasnik bio.

Sve to liči na Nušića: „A za njegovu tetku da mi se kaže od čega živi“. U odbrani Lika, Dela i Porodice, Dežurna služba ne stidi se ničega. Nije, naime, meritum spora to šta je Zoke negde rekao, nego je meritum spora to da li Andrej Vučić ima ili nema neku firmu; od toga je počelo, da bi završilo izbacivanjem iz voza pre mnogo godina. Taj se postupak u polemikama inače zove podvala putem zamena teze. Ima tu još jedna neprijatnost: Marko Matić, naime, užasava se nad Živkovićevom navodnom izjavom da je nekada davno nekoga izbacio iz voza, jer da je to strašno krivično delo po kome Tužilaštvo treba da postupi. Pritom priznaje da je toj izjavi svedočio još aprila 2013, ali nije nikome ništa prijavio; to se zove prikrivanje saznanja o izvršenom krivičnom delu. Sada su se, dakle, Marko i Pišta prisetili da šta je Zoke pre godinu i po dana pričao u društvu. Da li bi se bili prisetili da Zoke i Vlada nisu pomenuli Porodicu u Skupštini? Malo mnogo meseci je proteklo od tog kobnog sastanka u Hilandarskoj; koliko im je trebalo da progovore?

Zoke Živković odbija i da komentariše celu priču. Znam čoveka od 1996. i nikada mi nije izgledao kao neko ko bi nekoga bacao iz voza; ipak, mladost-ludost, ko zna kakav je bio u neutvrđeno vreme na neutvrđenom mestu. Ako istraga pokaže da je zaista nekog bacio iz voza – dobro. Ali to ne rešava ključno pitanje: ima li Andrej Vučić firmu na svoje ime, pa makar i na kradeni identitet; i zašto nije firmu ugasio kad je saznao da je osnovana putem krađe identiteta? Nikakvo bacanje iz voza ne pruža odgovor na to, ključno, pitanje.

„Da je porodica dobra, i Bog bi je imao“, govorio je jedan zagrebački advokat svojevremeno, verovatno nadahnut melanholičnim iskustvima iz oblasti porodičnog prava. Izuzetak koji potvrđuje pravilo: Bog je imao vanbračnog sina, pa je iz toga ispala komplikacija koja se vuče preko dve hiljade godina. Aleksandru Vučiću skretana je pažnja u više navrata da Porodicu drži izvan poslova i politike, ali on to ne ume. Tu mu Dežurna služba pomoći ne može: u cara Trajana su kozje uši i tome je tako.