Iako su se njihova imena spominjala u velikom broju sudskih postupaka u kontekstu naručivanja likvidacija svojih protivnika, bračni par Milošević nikada ni za jedan od ovih zločina nije bio ni optužen, pa samim tim ni osuđen. Prema rečima Danasovih sagovornika za ovaj paradoks odgovorna je politička elita koja je Miloševića nasledila na vlasti, kao i objektivne poteškoće da se u nekim slučajevima dokaže umešanosti Miloševića i Markovićeve.
Kada je u martu 2006. godinu umro, Slobodanu Miloševiću sudilo se u Haškom tribunalu za genocid i ratne zločine. Međutim, njegovo ime spominjalo se i u srpskim sudnicama.
U julu 2005. godine u obrazloženju presude za ubistvo Ivana Stambolića i pokušaj ubistva Vuka Draškovića sudija je čitajući presudu obrazložio da je nalog za ubistvo izdao upravo Milošević. Prema rečima advokata Vladimira Gajića, koji je zastupao Vuka Draškovića u postupku „Budva“, kaže da su postojali dokazi da se u ovom postupku osudi bivši predsednik.
– Radomir Marković, bivši načelnik DB-a je u toku istrage jasno rekao da mu je Milošević tražio da organizuje ubistvo Stambolića. I iako je taj iskaz kasnije poricao, sud bi mogao da dokaže Miloševićevu umešanost. Međutim, on je tada bio u Hagu, a taj sud ima prednost u odnosu na naše sudove, kaže za Danas Gajić.
Kako dodaje, duboko je uveren da nijedno političko ubistvo devedesetih godina u Srbiji nije moglo da se izvede bez odobrenja bračnog para Milošević.
Jedno takvo ubistvo je i ono na Ibarskoj magistrali iz oktobra 1999. godine kada su u sudaru kamiona i automobila poginula četiri člana Srpskog pokreta obnove. Predsednik SPO-a Vuk Drašković, meta atentata, prošao je bez ozbiljnih povreda, a za četvorostruko ubistvo osuđeni su Radomir Marković, bivši komandant JSO Milorad Ulemek i pripadnici jedinice Nenad Ilić i Branko Berček. I u ovom slučaju se u obrazloženju presude tvrdilo da je utvrđeno da je Slobodan Milošević u Draškoviću kao lideru opozicije video opasnost za svoju „vlast i političku moć“, pa se „iz niskih pobuda“ odlučio za likvidaciju političkog protivnika. Međutim, i u ovom slučaju, Miloševićevo ime se nije našlo na spisku osumnjičenih.
Rajko Danilović, advokat koji je zastupao istoričarku Branku Prpu u postupku koji se vodio zbog ubistva novinara Slavka Ćuruvije, kao i porodicu Đinđić, razlog zbog kojeg su Milošević i Marković umrli bez osuđujuće presude vidi u političarima koji su ih nasledili.
– To je bio kompromis koje su petooktobarske vlasti napravile. Sve što su radili bračni par Milošević se zna, navodi Danilović. On priznaje da bi kod nekih od ovih zločina postojala poteškoća dokazivanja, pošto niko od njihovih saradnika nije želeo da svedoči.
– Radomiru Markoviću je nuđen status svedoka saradnika kako bi svedočio protiv Miloševića, ali on to nije želeo. Teško je to dokazati zato što se nalozi za ubistva ne daju u pismenoj formi, već je potrebno da neko o tome svedoči, kaže Danilović.
Poslednji slučaj u kojem je bilo reči o bračnom paru Milošević bio je tokom postupka koji se pred Specijalnim sudom vodio zbog ubistva novinara Slavka Ćuruvije. Iznoseći završne reči, zamenik tužioca za organizovani kriminal Milenko Mandić je kazao da je odluku o ubistvu doneo „državni vrh“, a da je tadašnja vlada bila porota.
Vladimir Marinkov, advokat koji u tom postupku zastupa Radomira Markovića, kaže da je tužilac flertovao sa tezom o državnom vrhu, ali da to u pravnom smislu nema nikakvu težinu.
– Tužilac nije preuzeo nijednu radnju kako bi dokazao povezanost državnog vrha sa ubistvom Ćuruvije. Generalno gledano, način na koji je vođen postupak je pokazao da se više akcenta stavljalo na politički i medijski kontekst ubistva, a manje na pravni aspekt. Tužilaštvo je zvalo oko sto svedoka koji nisu imali nikakva saznanja o ubistvu, ali su zato govorili o političkom kontekstu i načinu funkcionisanja službe, navodi Marinkov.
Jedini slučaj u kojem je Mirjana Marković imala status okrivljenog je onaj u kojem je optužena da je vršila pritisak na bivšu sekretarku Vlade Srbije Živku Knežević da protivzakonito dodeli državni stan dadilji svog unuka. Markovićeva je osuđena na godinu dana zatvora, ali je nedavno sud u drugom stepenu tu odluku ukinuo. Markovićeva je, podsetimo, preminula pre tri dana u jednoj moskovskoj klinici. Ona se od 2005. godine nalazila u bekstvu, zbog čega je jedno vreme bila i na međunarodnoj poternici. Poslednje godine života provela je u Rusiji koja joj je dala azil.
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.