Dejan Anastasijević – uvek na strani istine, pravde i potlačenih

Dekijevih 57 godina, na način na koji je on živeo i sve što je radio, stalo bi u nekih pet, šest, deset običnih normalnih života. Dejan je bio jedan, ne samo od naših najboljih novinara, nego jedan od najboljih novinara po svim parametrima, koje ćemo ikad znati i ikad upoznati. NJemu samom to nikad čovek ne bi rekao.

Što god da je radio, šta god da je napisao, gde god je bio, imao je tu jednu crtu duhovitu da otprilike na sve to odmahne rukom. Kad mu kažete „odličan ti je ovaj tekst“ on kaže „ma, eeh“, to je bio njegov komentar. Zajedno smo počeli da radimo otprilike početkom devedesetih i kao i na sve koji su ga makar malo poznavali, Dejan je uticao na sve nas koji smo bili koliko-toliko u njegovom društvu. Jedan od mojih poslednjih razgovora sa Dejanom, ako to možemo nazvati razgovorom, bio je u taksiju na putu za VMA pre sedam ili osam dana, dok je on sedeo napred a ja ga držao otraga da ne bi pao, razgovarali smo o DŽejmsu Elreju. To je jedan američki književnik koga mi je Dejan otkrio.

Dakle, u toj situaciji kada on jedva govori, objašnjavao mi je neke stilske vrednosti DŽejmsa Elreja. Deki je bio riznica bezgraničnog znanja. Znao je mnogo, znao je svašta, znao je različite nepovezane teme, i koliko god da smo ga poznavali on bi nas uvek sa nečim iznenađivao. Dejanova karijera je impresivna, kako god je okrenuli. Počeo je na devedesetdvojci, došao u „Vreme“ i verujem da je tu ostvario neke od svojih najvećih i najuspešnijih priča. Bio je vrhunski stilista, bio je beskrajno radoznao i imao onu vrstu radne etike koja danas nestaje i koja je praktično nemoguća.

Bio je duhovit čovek, briljantan, pametan, bio je jedan od najvoljenijih kolega za koje znam u Beogradu. Imao je najveće novinarsko zvanje koje možete da imate, to nisu pisane nagrade. Najveće novinarsko priznanje koje je imao Dejan je da ga je publika voljela. I verovali su mu kao malo kome. Sa druge strane, mi prijatelji smo mu se istinski divili, istinski smo ga poštovali.

Šta da kažem, vjerujem da je njegov ulazak u novinarstvo bio jedna vrsta moralnog imperativa. Pisao je o ratu u Hrvatskoj, o ratu u Bosni i Hercegovini, to je isto radio na Kosovu, a više puta je mogao ostaviti glavu. Bio je otiman, prećeno mu je oružjem, nalazio se u pucnjavama, svašta se dešavalo.

Možda najgore od svega, kada je to oružje utihnulo, desilo se 2007. kada je zajedno sa suprugom Lidijom umalo izgubio glavu kada su postavili bombu na sims spavaće sobe. Znači geleri su njih dvoje tad promašili za dva ili tri centimetra. Ništa od svega toga Dejana nije pokolebalo, nije ga usporilo, radio je jednako kao što je radio i ranije, nastavio je da živi jednako kao što je i ranije. A svi mi koji smo ga malo bolje znali, kada bi mu pominjali tu bombu, on je rekao – ne želim da se moja karijera svede na tih pola minuta ili manje koliko je to eksplodiralo. Ja svoje priče imam, ja ću svoje priče da napišem. I o samoj bombi, o kojoj bi mnogi toliko i toliko govorili, on je možda napisao dva teksta u Vremenu i jedan kratki film za Insajder i to bi bilo to, o tome stvarno nije želio da priča. Nije želio da priča ni o nekim mnogim drugim stvarima od kojih bi mnogi drugi napravili karijeru.

Ne bih htio da dužim ali još bih želio da kažem jednu stvar. Deki je uvek bio na strani istine, na strani pravde, na strani potlačenih. I on se toga držao. I kad je razobličavao ratne zločine i kad se nosio sa vojnim i paravojnim protuvama kada je pisao o kriminalu, kada je pisao o političkoj bestijalnosti i lažima, on nije imao svoje, on se nije vezivao ni za jednu stranu, on je samo svoje priče želio da ispriča sa stanovišta javnog interesa i sa stanovišta onih čiji je on glas.

A on je bio glas onih koji su poniženi i potlačeni i koji nikakvu drugu zaštitu nisu imali. Na terenima je bio mnogo ali ja se za njega, na neki način, nikad nisam plašio. Vjerovao sam da će se uvek izvući. I uvek bi se izvukao u situacijama koje bi za druge bile bezizlazne on bi našao neki put. Zajedno smo radili na mnogo priča, ponosan sam zbog toga. Ima tekstova koje smo zajednički potpisali i zbog toga sam posebno ponosan i jako mi je drago. Spremajući se za ovo pogledao sam te tekstove, napisani su pre mnogo godina, napisani su i prije recimo par godina, i ja danas ne mogu da kažem što je napisao on, što sam napisao ja. I Dejan je jedan od onih velikih novinara koji zapravo nikada neće umret. Dejan je samo otišao na neki teren. I ja znam da će nam se javljati sa tog terena. U mislima, u sjećanjima, u snovima, ali Deki će nam se uvijek javljati. Ja mislim da će se svima nama koji smo ovde javljati u onom dnevnom ritmu. Deki će uvijek ostati sa nama.