Voker pregovarao, OVK oslobodio novinare, istrage nije bilo

Pregovore o njihovom oslobađanju vodio je Vilijam Voker, američki diplomata tek došao na funkciju šefa verifikacione misije OEBS-a. Oni su jedina srpska novinarska ekipa koja je preživala zarobljeništvo, ali sve vreme do njihovog oslobađanja, porodice nisu znale da li su živi. O ovoj otmici nikada nije vođena istraga.

Vladimir Dobričić, rođen 1948. godine u Tuzli, preminuo je krajem 2003. godine. U razgovoru za Udruženje novinara Srbije, njegov sin Ivan, govori i o tome kako je sve što se njegovom ocu dogodilo brzo zaboravljeno, kao i da niko porodicu nije pozvao da govore o ovoj temi.

– Moj otac je još kao srednjoškolac, početkom 60-ih, zavoleo fotografiju i počeo da amaterski fotografiše. Vrlo mlad je uspeo da se zaposli u Tanjugu, 1969. godine. To je bila neka druga država, posao sa lepim i finim snimanjima. Kada se 20-ak godina kasnije u susednoj Rumuniji dešavala revolucija, kada su streljali Čaušeskua i njegovu suprugu, otac je kao fotograf Tanjuga sve to snimao. Malo mu je „ušla u krv“ takva vrsta fotografije i nije mnogo vremena prošlo, već 1992. godine bio je u Borovu Selu u Hrvatskoj, kasnije u Benkovcu i Kninu. Kada je krenuo rat u BiH, tamo je proveo više nego kod kuće. Godine 1998. krenule su intezivne borbe na Kosovu. Otišao je tamo, iako je bilo i drugih fotoreportera na terenu. Želeo je da ode kao iskusniji, da mlađe kolege poštedi. Snimao je u Đakovici, Kosovskoj Mitrovici, Peći, svuda… Iako je bio u Prištini, bili smo u kontaktu – ne baš svaki dan, jer je tada mobilni telefon bio skup i retkost, ali se javljao – seća se Ivan Dobričić.

Svojevremeno, Vladimir Dobričić je ispričao u jedinom intervjuu koji je dao „Nedeljnom Telegrafu“ kako su tog 18. oktobra, Nebojša i on krenuli da obiđu mesto na kome je prethodnog dana bila pucnjava. Naišli su na ljude u uniformama, ali, kako je govorio, nije isprva pomislio da je reč o pripadnicima OVK, jer se grupa nalazila blizu Slatine, u artiljerijskom dometu vojske Jugoslavije. Ljudi u uniformi i sa puškama tražili su da zaustavi Tanjugovu službenu belu jugo floridu. Odmah su zarobljeni.

– Bilo je jutro, na BK televiziji su išle kratke vesti. Sa TV-a iz druge sobe sam čuo da su nestali novinari Vladimir Dobričić i Nebojša Radošević. Pomislio sam najgore. U toku dana su nam iz Tanjuga isto saopštili. Nisu imali šta više da kažu osim – nema ih. Prošlo je dosta vremena dok mi Momčilo Đorgović, vlasnik „Nedeljnog Telegrafa“ u kome sam radio, nije rekao da ima informaciju da su Nebojša i moj otac živi, da bi trebalo da ih oslobode i da se o tome sada pregovara. Na kraju je tako i bilo – seća se Ivan.

Sloboda za TV

Novinari Tanjuga oslobođeni su pred televizijskim kamerama u selu Dragobilje u Drenici. U štab OVK, za tu priliku, pozvani su i domaći i strani novinari.

– Otac me je pozvao sa nekog satelitskog telefona. Dok sam razgovarao sa njim kroz glavu mi je prolazilo samo jedno – ako su preživeli, mora da su ih polomili od batina. Trudio sam se da čujem da li šuška kada govori, jesu li mu svi zubi u vilici ili su izbijeni. On je najnormalnije zvučao, i duhovit kakav je bio, kazao da su ih „spakovali“ u neki transporter, a on tražio da ga voze „Kod kralja“. U kafanu. Sutradan je bio u Beogradu. Narednih pet godina nije puno pričao o tih 40 dana, ali ono što je govorio bilo je kroz šalu. Recimo, kako su ih prebacivali iz zatvora u zatvor, što su u stvari bili neki podrumi, pa je jednom sneg bio toliko veliki da se traktor kojim su ih vozili zaglavio. Vozač je uzeo kalašnjikov i kao nekom morzeovom azbukom pucao u vazduh. Iz daljine se čuo „odgovor“ na isti način. Posle nekoliko sati je došla ekipa da ih odglavi. Dok su bili u nekom podrumu, pričao mi je kako je satima slušao svog „čuvara“ kako rastavlja, pa bezuspešno pokušava da „sklopi“ kalašnjikov. Satima je kliktao, dok otac nije pokucao i pitao – hoćeš da ti ja sklopim? I sklopio mu. Pričao je i da su ih terali da pevaju neke pesme. Sredstva za higijenu nisu videli sve vreme, dobijali su hranu svaki dan, ali malo. Otac je smršao skoro 10 kilograma – priča Ivan Dobričić.

U vreme kada su ga zarobili Vladimir Dobričić imao je više fotografija kod sebe, između ostalog i Ibrahima Rugove, Vetona Suroija, ali i jednu koju je u uvek držao u novčaniku.

– To je fotografija sa Slobodanom Miloševićem i otac je mislio da su preživeli upravo zbog te slike, što deluje dosta nelogično. U trenutku kada su shvatili da su pred vojnicima OVK sa fantomkama na glavama, Nebojša je povikao:“bežimo“, a moj otac je zaustavio auto. Prišao im je neki komandir koji je znao srpski i rekao: „da ste išli još samo dva metra, pucali bi na vas. A sada, napolje!“ Stavili su im povez preko očiju, vezali ruke. Moj otac nije bio politički nastrojen Miloševiću, niti je bio član partije, već je tu sliku nosio u novčaniku da „mu se nađe“ kada ga zaustavi saobraćajna policija. Ljudi iz OVK odmah su ih pretresli, uzeli sve dokumente i glasno komentarisali to što su našli. U jednom momentu je nastao tajac. Otac je odmah znao da su videli sliku sa Miloševićem i pomislio: „ovih par sekundi je presudo – ili će nas odmah pobiti ili ćemo preživeti“. Preživeli su. Otac mi je pričao da je i taj OVK imao frakcije i da su oni „upali“ kod najblažih – ističe Ivan Dobričić.

Istraga bi nam značila

– Moj otac je umro naprsno krajem 2003. godine, dakle, posle tog zarobljeništva je živeo još 5 godina. Vi ste jedini koji ste kontaktirali našu porodicu od onda. A tada, ne želim da se rugam, nego da iznesem činjenice, Nebojša i on su dobili od države nedelju dana za dve osobe na Kopaoniku i nešto novca za koji je otac kupio odelo. Značilo bi nam kada bi se ovaj zločin procesuirao. Bilo nam je žao, a naročito kada se razboleo, zbog tretmana u bolnici. Nikada nismo tražili nešto posebno, svesni šta su sve ljudi izgubili u tim ratovima, ali za njega nije bilo mesta ni u bolničkoj sobi. Ležao je u hodniku. Sećam se da je moja majka tada rekla: „pa, pobogu on je bio zarobljen na Kosovu“.