Ćirjaković protiv „druge Srbije“: Samo je jednostranost izvesna

Grupa novinarki, naučnih radnica i aktivistkinja tvrdi da su već tri godine izložene Ćirjakovićevim seksističkim uvredama i žale se kako on omalovažava njihov rad gde god stigne – na društvenim mrežama, blogu, medijima za koje piše, na televizijama u kojima gostuje. Kako je Ćirjaković od novinara koji je radni staž sticao u uglednim medijima, od američkog Njuzvika, preko NIN-a do Politike, postao Tviter progonitelj različitog mišljenja, naročito ako ga iskazuju žene?

U pismu koje potpisuju pomoćnica glavnog urednika „Vremena” Jovana Gligorijević, novinarka „Danasa” Snežana Čongradin, univerzitetska profesorka Dubravka Stojanović, naučna saradnica Adriana Zaharijević i aktivistkinje Jelena Lalatović i Isidora Petrović objašnjavaju da je Ćirjaković „nastojao da sazna informacije iz njihovih privatnih života”, a potom da ih „objavljuje u svojoj zlonamernoj interpretaciji”. Bilo je tu još nepočinstava – nekima je navodno slao neželjene imejl poruke ili je njihove fotografije objavljivao „stavljajući ih u podsmešljiv ili uvredljiv kontekst”. Imao je običaj Ćirjaković čak i da se pojavljuje na događajima na kojima su one javno nastupale, pokušavajući tako da „isprovocira njihovu reakciju”.

Pismo je vrlo brzo podiglo prašinu u javnosti, naročito među pripadnicima „druge Srbije“ koji vole da mrze Ćirjakovića. Bilo je tu i pokušaja da, pod izgovorom zaštite žena, partije čiji lideri ne bi mogli da posluže kao primer džentlmenstva steknu koji politički poen. Tako je Stranka slobode i pravde Dragana Đilasa tražila od tužilaštva da ne žmuri nad činjenicom da „jedan čovek uporno vređa, nišani i ugrožava bezbednost žena”. Oglasio se i Pokret slobodnih građana osuđujući „govor mržnje” naročito prema novinarkama i to samo tri dana pošto je njihov predsednik glumac Sergej Trifunović novinarku Minju Miletić pokušao da diskredituje zbog pitanja koja mu nisu bila po volji.

Od tvitova svog predavača ogradio se i dekan FMK Miško Šuvaković uz poruku da mora da se podvrgne i sudu javnosti i nadležnom organu. Međutim, jedna od potpisnica pisma kasnije je objasnila kako su se one i ranije raspitivale mogu li da se obrate pravosudnim organima zbog progona, ali su od te ideje odustale jer im je objašnjeno da prikupljanje informacija iz privatnog života, susreti u javnosti i stavljanje fotografija u podrugljiv kontekst nisu dela koja država goni po službenoj dužnosti.

Kako je sve počelo ne znaju ni one same i tvrde da između njih i njega nije bilo nikavog „ličnog ili javnog sukoba”. Ali makar znaju zašto su se baš sada odlučile da reaguju – zato što neće da dozvole da mediji od nasilnika naprave žrtvu. Naime, čitalac u pismu saznaje da je Ćirjakoviću „upućena jedna jedina pretnja zbog serijskog maltretiranja” jedne od njih, ali nisu zadovoljne što je incident do medija dospeo u njegovoj interpretaciji. Potpisnice pisma događaj su videle drugačijom dioptrijom, ali nisu ponudile svoju verziju okršaja koji je Ćirjaković obelodanio.

Možda se zbog toga stiče utisak da u obraćanju javnosti ne rasvetljavaju neke činjenice. Izbegavaju da kažu da je Saša Dragojlo, novinar Insajdera i momak Isidore Petrović, česte mete Ćirjakovićevih masnih uvreda, pretio Ćirjakoviću na promociji knjige Jove Bakića. Potpisnice pisma javnosti insistiraju da su htele da upozore i druge žene „da i same mogu postati žrtve virtuelnog progona”. Ali šta misle o Dragojlovim pretnjama Ćirjakoviću? To nismo saznali iz obraćanja javnosti, ali ni iz intervjua koje su posle davale, jer ih niko o tome nije ni pitao. Ne znamo ni da li nadležni, za razliku od Ćirjakovićevih tvitova, Dragojlov postupak možda shvataju kao kažnjivu pretnju.

Kada je reč o Ćirjakovićevim tvitovima ne postoji kontekst u kojem je dozvoljeno priželjkivati nečiju nasilnu smrt, pa bilo to i u kontekstu onoga što se desilo samom Ćirjakoviću kao ratnom izveštaču. A on je doslovce tvitnuo: „Nadam se da će i tu smrdušu držati namerno u srušenoj zgradi bez zidova i prozora na nišanu snajpera druge strane, da će joj repetirati pušku dok joj cev na čelu, da će joj pijani vojnici sa ček pointa pucati za jugom koji vozi, pa nek guta rivotril to mizerno g..vno”. Neshvatljivo je kako neko ko živi od javne reči ne razume da to nije tako različito od onoga što je Dragojlo radio?

Omiljeni mediji „druge Srbije“ slučaj Ćirjaković analiziraju u nastavcima, ne ostavljajući prostor za drugačije mišljenje pa se čini da će se upravo desiti ono što je grupa žena želela da izbegne – progonitelj sa Tvitera lako može postati žrtva tradicionalnih medija. Neki će reći da u tome ima poetske pravde, ali ne sme se zažmuriti na činjenicu da novinari o ovom sukobu izveštavaju jednostrano. Dok je u „Danasu” objavljeno svako pismo podrške ženama koje se osećaju ugroženim, za zahtev Čedomira Antića da se prestane sa linčom Ćirjakovića u štampanom izdanju ovog lista nije bilo prostora. Nijedan medij do sada nije upitao autorke pisma da li je u redu pretiti nekome da ćete mu polomiti prste (Ćirjaković tvrdi da su to reči koje mu je izgovorio Saša Dragojlo). Izričiti su i da onaj ko se ženama obraća na način na koji to čini Ćirjaković nema šta da traži za katedrom, ali se još niko nije zapitao da li bi medijsku etiku trebalo da predaje Jovana Gligorijević, koja političkim neistomišljenicima obećava da će im „pišati na grobu”. Makar bio to i kurs na nečemu što se zove Centar za margine.