Slobodan Georgiev: Nisam ničiji politički protivnik, već novinar koji radi svoj posao

Izdajnik i strani plaćenik termini su učestalo korišćeni u vreme režima Slobodana Miloševića, tokom devedesetih godina, perioda koji je u Srbiji obeležila represija državnog sistema prema kritičkoj javnoj sferi. Kulminacija je bilo ubistvo novinara Slavka Ćuruvije 1999. godine za koje su tek aprila 2019, dvadeset godina kasnije, osuđena četvorica bivših pripadnika Resora državne bezbednosti (srpske tajne policije). Nalogodavci međutim, nikad nisu otkriveni i procesuirani. Mnogo se govorilo o umešanosti bračnog para Milošević-Marković što, u formalno-pravnom smislu, nikada nije potvrđeno.

Slobodan Georgiev u intervjuu za Glas Amerike iznosi tvrdnju da iza pretnji njemu, ali i drugim novinarima u Srbiji stoji deo države koja kritički orijentisane medijske radnike doživljava kao političke protivnike.

“Autori svega toga su ljudi zaposleni u državi. Nije to uradio neki pojedinac ili neuračunjiva osoba. Ovo radi deo te otete države koji se tako obračunava sa svojim političkim neistomišljenicima. A pritom im ja nisam nikakav politički protivnik, već novinar koji pokušava da radi svoj posao najbolje što može”, kaže za Glas Amerike Slobodan Georgiev višestruko nagrađivani novinar nezavisnog portala u čijem je fokusu istraživanje tema od javnog interesa.

“Odmah pošto se to dogodilo bio sam u Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal i dao sam izjavu o tome. I to je bilo to. U junu sam kontatirao tužioca za visokotehnološki kriminal Branka Stamenkovića koji me je obavestio da se oni time ne bave. Pošto je delo kome sam bio izložen kvalifikovano kao neka vrsta progona. To je, koliko znam, premešteno u Više javno tužilaštvo i oni bi sada trebalo time da se bave. Nisam tokom letnjih meseci i sezone godišnjih odmora uspeo da nađem ime tužioca koji se bavi slučajem. Da pitam da li su nešto po tom pitanju do sada uradili. Eto, tako to kod nas izgleda”, kaže Georgiev.

Glas Amerike: Dakle, na Tviter profilu tada službenice Privredne komore Srbije Natalije Dugonjić objavljen je video koji su nadležni, kako kažete, okvalifikovali kao nekakvu vrstu progona…. Ali se ništa nije desilo?

Georgiev: Tako je tužilac koji radi u Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal to kvalifikovao. Pošto je to ocenjeno kao neka vrsta progona dato je na postupanje Višem javnom tužilaštvu i videćemo da li će se nešto promeniti.

Glas Amerike: Od čega to zavisi?

Georgiev: Ja sam u svojoj izjavi tužilaštvu dao podatke o toj osobi (Natalija Dugonjić prim .nov.), našao sam i njen telefon. Sve sam to dao tužiocu. Pomenuo sam u svojoj izjavi Nebojšu Stefanovića (ministar unutrašnjih poslova, potpredsednik Vlade Srbije i predsednik Gradskog odbora Beograd Srpske napredne stranke prim. nov.) Slavišu Mićanovića, ljude iz Srpske napredne stranke (SNS, čiji je predsednik ujedno i predsednik Srbije Aleksandar Vučić) koji direktno upravljaju internet bot jedinicama. Kao i Vladanku Malović, šeficu

Informativne službe SNS-a. Sve sam ih pomenuo u smislu ljudi koji znaju kako funkcioniše taj internet buling (zlostavljački) sistem SNS-a i da bi oni možda mogli da daju više informacija o tome kako se to dogodilo i ko je napravio taj video i zbog čega. Pretpostavljam da ljudima iz tužilaštva nije lako da saslušaju ministra policije, Mićanovića ili Malović s obzirom na to da Srbija nije zemlja koja bi se dičila demokratijom. I u nekim razvijenijim zemljama bilo bi komplikovano pozvati na saslušanje ministra policije. Opet, verujem da bi u drugim zemljama ministar tog ranga, ukoliko bi bio doveden u vezu sa takvim stvarima, ne bi dugo ostao na funkciji. Stvari spolja izgledaju drastičnije, a mi ih ovde iznutra vidimo kao neku vrste stranačke kampanje čiji je cilj gušenje drugačijeg, kritičkog mišljenja u odnosu na ono što je zvanična politika ovog režima.

Glas Amerike: Čime možete da potkrepite tvrdnje koje ste izneli u vezi sa aktuelnim ministrom policije i drugim funkcionerima Srpske napredne stranke?

Georgiev: Mi smo kao istraživački novinari pokušavali da demontiramo sistem internet botova i internet jedinice Srpske napredne stranke. Imali smo izvore koji su nam se javljali i govorili kako je taj sistem ustrojen. Tako da na osnovu tih stvari koje smo znali i koje sam do sada kao novinar utvrdio – sam dao na raspolaganje tužiocu koji ima mnogo veća ovlašćenja i mogućnost da te stvari detaljnije utvrdi. Ta stranka je potvrdila da ima taj, takozvani, internet tim. Ali, naravno odbili su ikada da govore o detaljima šta rade. Pre tri godine, 2016. godine, razgovarao sam sa tadašnjim premijerom, a sada predsednikom države Aleksandrom Vučićem o pretnjama koje sam dobio od tih botova na društvenoj mreži Tviter. Onda mi je on tada isto rekao, dakle nije demantovao da to postoji, već je naveo da će proveriti sa Vladankom (Malović prim.nov.) i videti šta može da se uradi. Tada, u tom trenutku, su ti napadi bili zaustavljeni – nije ih bilo neko vreme. Pa se onda vrate kada oni vide da sam nešto uradio što ugrožava rejting Aleksandra Vučića.

Glas Amerike: Znači, saznanja o tome bazirate na vašem istraživanju i istraživanju vaše novinarske kuće?

Georgiev: Da, da, da. To sve podseća na mnogo drastičniju situaciju u jesen 2017. godine u kampanji za izbore u Severnoj Mitrovici (gradu koji se nalazi na severu Kosova, bivše srpske pokrajine naseljene pretežno srpskim stanovništvom, koja je nezavisnost od Srbije proglasila 2008. godine). Tada je na Televiziji Pink (tabloidnom mediju koji čiji vlasnik gaji bliske veze sa vlastima Srbije) objavljen sličan spot u kom je Oliver Ivanović (jedan od političkih lidera Srba pod nerazjašnjenim okolnostima ubijen u januaru 2018. godine) proglašavan izdajnikom i prodavcem Kosova. Zašto sam stavljen u istu grupu ljudi ne znam možda vlast vodi neku preventivnu akciju da bi od mene napravila nekog državnog neprijatelja. Jer oni u raznim fazama to rade već pet godina. Jer toliko je prošlo od kada je Aleksandar Vučić počeo da organizuje konferencije za medije nakon naših velikih istraživanja – kako bi regovao na to. Mi novinari smo se zbog svega toga okupljali i ispred Tužilaštva kako bismo ih podsetili da počnu da rade svoj posao.

Glas Amerike: Zašto se ti slučajevi ponavljaju i ne staje im se na put?

Georgiev: Nema reakcije države. Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal je reagovalo na pretnje nekim koleginicama kada se ispostavljalo da su osobe koje su pretile označene kao neuravnotežene. Kada su bili potpuno sigurni da to nije bio čovek iz internet tima SNS-a. To se vrlo brzo rešavalo, za dan ili za nekoliko dana bi osoba bila identifikovana. Bilo da je ostavljala poruke na Fejsbuku ili na Tviteru. Kao što rešavaju mnogobrojne užasne pretnje na račun Aleksandra Vučića i njegove familije. Oni u tim situacijama reaguju, što meni predstavlja samo još jedan dokaz, da oni ne mogu da utiču i rade protiv Srpske napredne stranke. Što je i indikator stanja i pravosuđa u Srbiji. Postoje delovi društva koji su u tom smislu zaštićeni od zakona – što dokazuje da se zakon u Srbiji ne primenjuje.

Glas Amerike: Ko i kakve mehanizme koristi u, da ga nazovemo obračunu, sa nezavisnim medijima koji istražuju navode o malverzacijama?

Georgiev: Pet i po godina mi se nalazimo na meti aktuelnog režima. Od momenta kada smo u martu 2014. istražili i objavili priču o tome kako su ljudi bliski Aleksandru Vučiću preuzeli posao na media buying tržištu u Srbiji. Objavili smo je na našem portalu i u nedeljniku Vreme. Pre nego što smo to uradili do nas su dolazili glasovi funkcionera nižeg ranga iz Srpske napredne stranke, sa kojima se poznajemo, predlažući nam da to ne objavljujemo – da to nije važno. Goran Veselinović je sistemom proksi preduzeća preuzeo tržište oglašavanja u medijima. Preuzeo je način koji će mu pomoći da kontroliše ceo medijski prostor. Niko tada nije reagovao, svi su mislili da preterujemo i da to nije važna priča. To je vreme kada su medijska udruženja u Srbiji pregovarala sa Vladom i radila na predlozima medijskih zakona – označenih kao izrazito važnim. Kada iz današnje perspektive pogledate sve što smo objavili je bilo tačno i vodilo je ka ovome što danas imamo. U to vreme, ljudi veruju da će Aleksandar Vučić učiniti dobre stvari za državu. Pokreću se postupci za koje tvrde da treba da iskorene korupciju i poprave stanje u zemlji. Mi u svom istraživanju nismo ulazili u politički kontekst. Bavili smo se pitanjima koja se tiču medija, odnosa prema njima u njihovim upravljanjem.

Istog proleća Srbiju i okolne zemlje pogodile su poplave. BIRN je istraživao poslove koji su sklapani u svrhu saniranja njihovih posledica. Poput ispumpavanja vode iz rudnika uglja “Tamnava” – izrazito važnog za energetski sistem Srbije. Tada smo prepoznati kao pojedinci orijentisani protiv vlasti.

Povod za napade bila je i priča koju smo objavili o nastanku državne aviokompanije Er Srbija – spajanjem dotadašnjeg nacionalnog avioprevoznika Jat Ervejz i kompanije Etihad. Objavili smo nacrt ugovora koji su bili tajni – i tada je kampanja u javnosti protiv nas, takoreći, eksplodirala. Uz pomoć naših izvora došli smo do nacrta ugovora. Pre objave naše priče mesecima sam pokušavao o tome da razgovaram direktno sa Aleksandrom Vučićem. Naravno, on je znao da ćemo mi objaviti tu priču. To je izazvalo, nešto što je kasnije postala praksa, organizovanje vanrednih obraćanja medija o različitim temama. Obećao je tada da će objaviti sva dokumenta u vezi sa tim poslom javnost nikada nije videla biznis plan – rekavši da je tajna. Takođe, ukazali smo da nisu smeli da taje podatke. Uradili smo naš novinarski posao, obavestili smo javnost.

Pojavom Mreže za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK) meta se povremeno pomerala ka njima, a onda se opet vraćala ka nama. U tom periodu i televizija N1 (regionalni kablovski medij, partner i saradnik američkog CNN-a) je počela aktivnije da radi pa su strele upućivane ka njima. U poslednje dve godine i N1 se našao pod tom paljbom. Nikada nas niko nije tužio ni za jednu priču koju smo objavili – niti nam je ikada traženo da objavimo demanti ni za jednu informaciju. To dokazuje da BIRN istražuje na kredibilan način. Izazvali smo odijum medija i vlasti, a protok vremena pokazao je da je sve bilo apsolutno tačno.

Glas Amerike: Da li je BIRN pričama koje je objavio doprineo nekoj faktičkoj promeni ili izazvao neki impakt?

Georgiev: To je ključna tema za sve ljude koji se bave istraživačkim novinarstvom. To pitanje je na mestu u nekim uređenim sistemima. Pa bi se u takvom društvu angažovala javnost koju čine nezavisni ekspreti, nezavisne organizacije koje se mobilišu, iniciraju neke nove politike. I tužioca koji bi reagovao. To se ovde ne dešava. Razlog je u tome što Srbija nije funkcionalna demokratija. Ali, to po mom mišljenju, ne znači da se neće dešavati. Ne znači da će ovo stanje biti večito. Trag postupaka ljudi koji su u vlasti i oko vlasti je ostao i ostaće. To je najveći doprinos i značaj onoga što mi radimo. Na promenu je moguće uticati ako postoji spremnost u društvu. Naš rad je trenutno jedna kredibilna hronika – proći će godine, promeniće se vlasti i videćemo šta će biti sa tim slučajevima. Veliki broj sumnji na krivična dela o kojima smo pisali ne zastarevaju. Da nije tako ni oni o kojima smo pisali se ne bi uzbuđivali.

Glas Amerike: Šta je potrebno da se desi da bi Srbija postala funckionalna demokratija? Da bi nadležni postupili po otkrićima kredibilnog novinarskog istraživanja?

Georgiev: Vlast je u Srbiji koncentrisana u rukama jednog čoveka. Ne samo njegovom voljom i inicijativom već i zato što su se drugi ljudi, nekako, sami predali i ne obavljaju svoj posao. Zato što su zaplašeni. Nemamo funkcionalno pravosuđe, ponekad u nekom veću uspe nešto da se desi, kada se javnost zainteresuje za slučaj. Sude počnu da paze pa kao nešto rade. Bez te grane vlasti, nemate mogućnost da branite slobode, a onda samim tim ni demokratsko ustrojstvo. Sve što je drugačije od tog autoritarnog pristupa je svojevrsni incident – pa tako i mi. U ovakvim državama je istraživačko novinarstvo vrlo rizičan posao. I jedina stvar koja nas na neki način spasava je javnost.

Glas Amerike: U Srbiji se tri poslednje nedelje odvija nešto što je označeno kao dijalog vlasti i opozicije o izbornim uslovima. Tema poslednje održanog sastanka bio je rad medija u izbornoj kampanji koji je deo opozicije napustio. Da ste vi učesnik tih skupova – na šta biste skrenuli pažnju?

Georgiev: Dobro je što je pokrenut dijalog. Ali mislim da je taj razgovor pokrenut zbog pritiska spolja. Dijalog nije imanentan ovom režimu. Naprotiv, režimu je imanentno – mi govorimo šta treba i to mora da bude tako. Spolja znači da su ljudi iz EU i iz Amerike – direktno ili posredno izvršili pritisak na vlast da on pristane na neku vrstu razgovora – što je pre desetak meseci bilo nezamislivo.

Ostala je ona izjava Aleksandra Vučića da neće da razgovara čak i da na ulice izađe pet miliona građana – pa je i sam protest poneo to ime. Ali nelogično je to što se sa vlastima pregovara o tome da bi trebalo da počnu da se pridržavaju zakona. Ali znam da će vlast teško odstupiti od onoga što radi. Kao novinar zatražio bih od funcionera vladajuće stranke da prestanu da dele društvo, da ne iniciraju svađe, i promene ponašanje. Ali mislim da je to nemoguće. Jer to će se desiti kada sam predsednik države to bude učinio. A do toga neće doći sve dok ne dobije takav input od ljudi za koje procenjuje da su moćniji od njega.

Glas Amerike: Pomenuli ste da je istraživačko novinarstvo rizičan posao. Zašto se uprkos tome njime bavite?

Georgiev: To je posao koji sam izabrao da radim. Iako nije moguće pouzdati se ni u čiju zaštitu i odbranu. Kada vas najmoćniji čovek u državi označi plaćenikom, lopovom, političkim neprijateljem. Deo toga pripisujemo i obraćanjima u kampanji zbog njihovog pristupa politici. Ponekad je to i taktika da se time skrene pažnja sa suštine – a to je novinarska istraživačka priča. Ali, u današnje vreme nije moguće sakriti sve malverzacije režima. Prosto ljudi vide kako žive iako su izloženi svakog dana manipulaciji medija bliskih režimu. To se ne može pobiti i demantovati i zato bih rekao da opstajemo.

Glas Amerike: Zašto je taj poziv značajan?

Georgiev: Verovao sam u postojanje grane ili oblasti u društvu koja kontroliše izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast. To je to, imate mogućnost da za potrebe društva i javnog interesa, na neki način, kontrolišete ljude koji misle da su, manje ili više, moćni. Da javnosti pokažete kakvi su oni zapravo.