Novinarstvo i demokratija

Pravo novinarstvo se razlikuje od tračarenja, propagande i „klikbejta“ koji danas dominiraju vestima. Pravo novinarstvo je, po rečima Džozefa Pulicera, naporan posao izveštavanja koje se „bori za napredak i reformu, nikada ne toleriše nepravdu ili korupciju i uvek se bori protiv demagoga“. Pulicer kaže: „Novinarstvo se uvek mora suprotstavljati privilegovanim klasama i pljačkašima javnog novca, nikada mu ne sme nedostajati saosećanja sa siromašnima, ono mora uvek ostati odano javnom dobru, ne sme se nikada zadovoljiti prostim štampanjem vesti, mora uvek biti u potpunosti nezavisno, i nikada ne sme oklevati da napadne nepravdu, kako onu u vidu predatorske plutokratije, tako i onu u vidu predatorskog siromaštva.“

Kada smo imali pravo novinarstvo, imali smo i razotkrivanje i suočavanje sa zločinima poput Votergejta, što je dovelo do antikorupcijskih reformi. Kada nam je pravo novinarstvo nedostajalo, zločini poput prevare sa hipotekama prolazili su neprimećeno i nekažnjeno, da bi na kraju doveli do katastrofalne ekonomske krize koja je uništila živote miliona Amerikanaca.

Pravo novinarstvo zahteva značajna finansijska sredstva. Jedan od razloga zašto danas u Americi nemamo dovoljno pravog novinarstva leži u tome što mnogim medijima uskraćuju sredstva iste one sile koje pljačkaju našu privredu.

Na primer, dve korporacije iz Silikonske doline – Fejsbuk i Gugl – kontrolišu 60 odsto celog tržišta digitalnog reklamiranja. One su iskoristile monopolsku poziciju kako bi medijskim kućama oduzele prihode od reklama. Istraživanje koje je nedavno sprovela Alijansa za medije otrkiva da su tokom 2018. prihodi od štampe opali, a da je istovremeno Gugl zaradio 4,7 milijardi dolara od izveštavanja za koje nije platio.

U isto vreme, korporativni konglomerati i strvinari iz hedž fondova pokupovali su i konsolidovali osiromašene lokalne novine i opustošili njihove redakcije – sve vreme isplaćujući ogromne prihode menadžerima. Na primer, predloženo spajanje Ganeta sa kućom Gejthaus medija staviće stotine izdanja pod kontrolu jedne mega-korporacije i ukinuti „sinergije“ u vrednosti od 300 miliona dolara – što je korporativni eufemizam za otpuštanja. Met Pirs, reporter Los Anđeles Tajmsa, konstatuje da će „novi direktor Ganet/Gejthausa, već prvog dana na poslu dobiti četiri i po miliona dolara u bonusima i deonicama“.

Ovi trendovi rezultirali su desetkovanjem novinarstva. Tokom poslednjih 15 godina, više od 1400 zajednica širom zemlje izgubilo je svoje lokalne novine, na koje su se u izveštavanju oslanjale lokalne televizijske i radio stanice, kao i digitalni portali za vesti. Od 2008, novinske redakcije su izgubile više od 28.000 zaposlenih – a samo tokom protekle godine otpušteno je 3.200 medijskih radnika. Danas, na jednog novinara dolazi šestoro ljudi koji rade u PR-u, neretko gurajući korporativnu priču.

Upravo u trenutku kada nam treba više novinara koji će pisati o krizi u zdravstvu, o klimatskim promenama i ekonomskoj nejednakosti, televizijski propagandisti dobijaju na desetine miliona dolara da trućaju o frivolnim političkim tračevima, dok se lokalne novine satiru.

Negativne posledice ovih trendova je lako predvideti: kako konstatuje zajedničko istraživanje Univerziteta Notr Dam i Univerziteta u Iliniosu, kada se novinske redakcije isprazne, ukupna cena koju plaćaju poreski obveznici – raste, jer ima sve manje novinara koji kontrolišu transakcije vlasti. Istraživanje koje je sprovela ogranizacija Fokus na siromaštvo, otkrilo je da uprkos tome što milioni Amerikanaca jedva spajaju kraj s krajem, novinske redakcije sa tesnim budžetima uporno ignorišu ovaj problem.

Istini za volju, kada pročitamo ekspoze Majami heralda o Džefriju Epstajnu, ili hrabro izveštavanje Čarlston gazet-mejla o opijatskoj krizi, znamo da dobri reporteri još uvek uspevaju da prevaziđu prepreke i proizvedu kvalitetno novinarstvo koje kontroliše moćne, razotkriva korupciju i preispituje status quo. Ali isto tako znamo i da su ovi uspesi prečesto izuzetak, umesto da budu norma.

Takođe znamo i da zahvaljujući Donaldu Trampu stvari postaju sve gore. Tramp je patološki lažov koji je tokom svog mandata uporno demonizovao novinare koji su se usuđivali da raskrinkaju njegove laži. Da stvar bude još gora, on je novinare nazvao „neprijateljima naroda“, u smišljenom pokušaju da uništi samu ideju slobode štampe.

Trampovo autoritarno maltretiranje medija je u potpunosti neprihvatljivo i ono se mora osuditi i odbaciti. Ali da ne bude zabune: to samo po sebi neće rešiti krizu novinarstva. Štaviše, dalje širenje oligarhijskih modela poslovanja u medijskoj industriji moglo bi da učini stvari daleko gorim.

Ceo tekst čitajte na Peščaniku