„Život mi je stalno u opasnosti. Ali sam kao dete sanjao da ću postati novinar i spreman sam da branim taj san“

„Tvoje srce ćemo staviti u tiganj, i pošto ga pojedemo, doći ću u Rim, iako nisi vredan ni cene karte. Ni sam Isus te neće spasti, čak i ako dođu i uhapse me, biće drugih koji će te tražiti“, neke su od pretnji koje je dobio Paolo Borometi, urednik sajta LaSpia, koji beskompromisno istražuje rad italijanske mafije.

Nisu ostali na verbalnom zastrašivanju. Pokušali su da ga ubiju spaljivanjem kuće u kojoj je živeo. Poslednjih šest godina ima svakodnevno, 24-časovno policijsko obezbeđenje.

„Ovo je veoma opasno vreme za bavljenje novinarstvom. Ipak, novinarstvo je najpotrebnije upravo na mestima gde je najopasnije“, reči su Paola Borometija koji je posle šest godina prvi put izašao iz Italije, došavši u Njujork, gde mu je prošle nedelje uručena nagrada „Piter Makler“.

Borometi je za Cenzolovku rekao kako nagradu, između ostalog, posvećuje ubijenoj koleginici, malteškoj istraživačkoj novinarki Dafne Karuane Galiciji.

Pitali smo ga kako se bori sa pretnjama pošto je u januaru ove godine primio još jedno pismo u kome je bila poruka: „Ostalo ti je vrlo malo vremena“.

„Moj život je stalno u opasnosti. Ne znam da li ću ikada imati porodicu i decu. Ali sam još kao mali sanjao da ću postati novinar i spreman sam da branim taj san. Ja sam to što jesam – novinar“, rekao nam je Borometi.

Sve rizičnije baviti se novinarstvom

Iste večeri, posle dodele nagrade, u školi novinarstva „Kreg Njuman“ Gradskog koledža u Njujorku, koja, uz Reportere bez granica, podržava ovu nagradu, održana je tribina pod nazivom „Opasnost od izveštavanja o skrivenim istinama“ na kojoj su učestvovali čuveni dopisnik Njujork tajmsa i nekadašnji šef biroa tog lista za Istočnu Evropu Ijan Fišer, direktorka zagovaranja Komiteta za zaštitu novinara Kortni Radiš, bivša urednica međunarodne rubrike Njujork tajmsa Suzan Čira i novinar Blumberga Endru Rozati.

„Ovo je veoma opasno vreme za bavljenje novinarstvom. Ipak, novinarstvo je najpotrebnije upravo na mestima gde je najopasnije“

Katarina Anton, predsednica Fondacije Piter Makler, rekla je kako će Paolo Borometi biti u odabranom društvu dobitnika ove nagrade, koje, između ostalih, čine Faisal Salih iz Sudana, nagrađen 2013, koji je pisao dok je na vlasti bio diktator Omar al Rašid (nakon demokratskih promena, postao je ministar za kulturu i informisanje), Zaina Erhaim iz Sirije, koja je dobila nagradu 2015. pošto je nastavila sa izveštavanjem sa ratnog područja i nakon što su se međunarodni mediji povukli, i Pakistanka Asma Širazi, nagrađena 2014, koja i dalje nastavlja da se suočava sa velikim problemima radeći kao TV novinarka u društvu u kome mnogi ne veruju da je ženama mesto u javnosti.

„Možda je ipak najupečatljivija sudbina pobednika 2018. godine, crnogorskog novinara Jova Martinovića, koji prošle godine nije bio u mogućnosti da nam se pridruži, jer mu vlasti njegove zemlje veoma dugo sude pod optužbom da je bio u kontaktu sa kriminalcima. Razmislite o ovome na trenutak, zemlja koja je članica NATO, koja je na putu da se pridruži Evropskoj uniji, osuđuje novinara zbog toga što je radio svoj posao“, rekla je Katarina Anton i dodala kako Jovova borba za istinu još uvek traje i da je Fondacija Piter Makler uz njega.

Ona je naglasila da se donedavno nagrada dodeljivala novinarima koji rade u represivnim režimima, a da su danas u opasnosti i novinari koji izveštavaju iz demokratskih zemalja.

„Novinari širom sveta su žrtve kriminalnih grupa čiji rad često izgleda nekažnjiv. Italijanska mafija je možda najpoznatija, ali nije jedina koja ugrožava novinare u Evropi. Raskrinkavanje kriminalnih grupa je opasno i zbog toga što to podrazumeva pisanje o političarima koji ih pokrivaju. Ova nagrada predstavlja izraz našeg najdubljeg poštovanja ne samo prema Paolu nego i prema svim onim novinarima u Evropi i širom sveta koji se izlažu opasnosti izveštavajući o kriminalnim radnjama“ rekla je Katarina Anton.

Panel koji je usledio nakon dodele nagrade počeo je citatom iz autobiografije Paola Borometija pod naslovom Povremeno neko umre:

„Novinarstvo razotkriva ono što neki ljudi ne žele da se sazna. Ostalo je propaganda.“

Kortni Radiš je podsetila kako statistike pokazuju da je sve rizičnije baviti se novinarstvom. Ona je dodala da su poslednje tri godine rekordne po broju novinara koji su ubijeni ili zatvoreni.

„Izveštavanje o konfliktima je po logici stvari opasno za pripadnike medija, ali primećujemo trend da je opasnost za novinare povećana u demokratskim zemljama“, rekla je Kortni Radiš i dodala kako statistike pokazuju da prvi razlog nasilne smrti novinara više nije izveštavanje iz ratom zahvaćenih područja ili sa opasnog zadatka.

„Novinari najviše ginu zbog odmazde za ono o čemu su pisali“, rekla je ona.

Govoreći iz perspektive urednika spoljne rubrike čiji je zadatak da šalje izveštače u rizična područja, Suzan Čira je primetila kako se novinari susreću sa različitim izazovima kad izveštavaju iz inostranstva – od potencijalno fatalnih zaraza ako, na primer, sa lica mesta pišu o epidemiji ebole, do kidnapovanja, silovanja i ubistva.

„Uprkos svemu, kalkulacija je jasna, ako procenimo da će ljudi umirati više ako mi o tome ne izveštavamo, ili ako se zaraza proširi, onda se rizik isplati“, rekla je Suzan Čira i dodala da su se njene novine uvek trudile da „govore umesto onih koji to ne mogu“.

Navodeći svoje iskustvo dopisnika, Ijan Fišer se osvrnuo na veliki značaj saradnje sa kolegama na lokalu, rekavši kako su vrlo često upravo lokalni novinari ti koji svoj život i život svojih porodica stavljaju na kocku da bi strani dopisnici mogli da izveštavaju sa lica mesta.

Međutim, Endru Luzat i Suzan Čira istakli su da su se u poslednje vreme stvari promenile. Prema njihovim rečima, američki novinari su ranije mogli da pomognu svojim kolegama sa lokala i da se za njih zauzmu, tražeći pomoć lokalne ambasade SAD i Stejt departmenta. Mogli su da traže da se kolegama pruži zaštita, a i sami su mogli da računaju na tu zaštitu. Sa novom administracijom, odnos prema novinarima se umnogome promenio, i panel je bio jednoglasan u oceni da na pomoć Stejt departmenta više niko iz profesije ozbiljno ne računa.