Analiza uvođenja filtriranja Interneta u Srbiji

Podržite amandman kojim se predviđa brisanje čl. 10, st. 1, tač. 16  Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o igrama na sreću kojim se uvodi filtriranje Interneta u Srbiji.

Potpišite se na:
https://www.piratepad.ca/p/StopFiltering

Predlog zakona i moguće posledice 

Vlada Republike Srbije je po hitnom postupku Narodnoj skupštini uputila Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o igrama na sreću. Predložene izmene su usvojene bez prethodne rasprave i uvida javnosti, iako je reč o odredbama koje mogu imati ozbiljne posledice po pravo da se informacije na Internetu slobodno primaju i šalju. Rešenje u Predlogu koje predstavlja osnovni problem jeste izmena člana 10 važećeg Zakona, odnosno nova tačka 16 stava 1, kojom se zabranjuje:

“omogućavanje pristupa web sajtovima od strane domaćih operatora usluga na elektronskim komunikacionim mrežama, pravnim ili fizičkim licima koja organizuju igre na sreću bez odobrenja ili saglasnosti Uprave.”

Ukoliko Narodna skupština usvoji navedenu izmenu člana 10, nastupiće čitav niz posledica nepovoljnih po građane i privredu Srbije. Naime, ovakvo regulatorno rešenje bi dovelo do uvođenja sistema kontrole Interneta koji može pokrenuti čitav talas cenzure bez adekvatne kontrole čime bi osnovna ljudska prava, u ovom slučaju sloboda izražavanja i informisanja, bila ograničena kroz donošenje zakona u hitnoj proceduri, bez javne rasprave i odgovarajućeg pravnog osnova. Dalje, Internet provajderi (ISP) bi morali da ulože značajna sredstva u opremu za koju bi morali da plaćaju održavanje i licence, što zahteva dodatne troškove koji bi se na kraju “prevalili” na korisnike Interneta. Naplata naknada za igre na sreću bi možda bila povećana u određenom obimu, ali taj iznos ne bi bio ni približan stvarnim troškovima uspostavljanja sporne regulative.

 Ukoliko ovaj Predlog zakona bude usvojen u Skupštini, Internet u Srbji više neće biti isti.

Usvajanje Predloga zakona u trenutnoj formi bi takođe ugrozilo proces pregovora Republike Srbije sa Evropskom unijom zbog regulatornog okvira koji neće biti u skladu sa zahtevima iz pregovaračkih poglavlja 3, 10 i 23. Takođe, postoji realna mogućnost pokretanja postupaka pred Ustavnim sudom Srbije, ali i Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, koji mogu dovesti do potencijalnog proglašavanja ovih odredbi protivnih Ustavu i Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima, što bi omogućilo naknadu štete oštećenim licima.

Prema čl. 130, st. 1, tač. 2 Predloga zakona, novčane kazne za pravno lice zbog postupanja koje je suprotno zabrani iz člana 10 se kreću od 100 000 do čak 2 000 000 dinara. Tekst aktuelnog Zakona o igrama na sreću je već prilično kontroverzan, jer se u čl. 10, st. 1, tač. 1 navodi da je zabranjeno “učestovanje u igrama na sreću koje se priređuju u inostranstvu, za koje se ulozi plaćaju na teritoriji Republike Srbije”. SHARE Fondacija se već bavila ovim pitanjem, kada je jedan Internet provajder iz Srbije dobio dopis Poreske uprave kojim se zahtevalo da svojim korisnicima onemogući pristup ka 64 sajta stranih priređivača igara na sreću.

Internet i blokiranje sadržaja

Internet u Srbiji je od svojih početaka bio slobodan i otvoren. Niko nije filtrirao Internet sadržaj i korisnici su bili u mogućnosti da slobodno pristupe bilo kom sadržaju na Mreži. Određene privatne i korporativne mreže su imale određena ograničenja (SHARE Defense je pisao o filtriranju u okviru Akademske mreže Srbije – AMRES) no svi korisnici koji su pristupali Internetu preko komercijalnih Internet servis provajdera (ISP) imali su potpuno nesmetan pristup svim web adresama i servisima bez izuzetaka. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o igrama na sreću nažalost ograničava slobodu informisanja uvođenjem obaveze onemogućavanja pristupa određenim sadržajima, zahtevajući tako od ISP-eva uspostavljanje skupog tehničkog sistema kontrole i filtriranja koji do danas nije postojao u Srbiji. Ukoliko ovaj Predlog zakona bude usvojen u Skupštini, Internet u Srbji više neće biti isti.

Prema poslednjem izveštaju organizacije “Fridom haus” (Freedom House) o slobodi na Internetu, mere kojima se državnim organima daje ovlašćenje da blokiraju onlajn sadržaje bez nadzora sudskih organa i sa malo ili nimalo transparentnosti su naročito prisutne u Turskoj, Rusiji, Italiji, Kazahstanu i na Tajlandu. Takođe, Smernice za poštovanje ljudska prava namenjene ISP-evima, koje su izradili Savet Evrope i Asocijacija evropskih Internet provajdera (EuroISPA), preporučuju da filtriranje i blokiranje usluga bude legitimno, proporcionalno i transparentno u skladu sa Preporukom Saveta Evrope o merama za promovisanje poštovanja slobode izražavanja i informisanja u vezi sa Internet filterima. Ova Preporuka predviđa da države mogu da uvode mere blokiranja ili filtriranja na nacionalnom nivou samo ako su ispunjeni uslovi iz čl. 10, st. 2 Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Problem hitnog postupka

Kako praksa da se zakoni donose po hitnoj proceduri postaje sve učestalija, važno je napomenuti da se na taj način ugrožavaju demokratičnost i transparentnost zakonodavnog procesa. Komitet pravnika za ljudska prava (YUCOM) je povodom spomenute prakse u Narodnoj skupštini protestovao još u julu ove godine, navodeći da se tako ozbiljno krši načelo građanske demokratije proklamovano Ustavom Republike Srbije, kao i čitav niz propisa koji regulišu rad parlamenta. Dalje, prema članu 167, stav 2 Poslovnika Narodne skupštine RS, “po hitnom postupku može da se donese zakon kojim se uređuju pitanja i odnosi nastali usled okolnosti koje nisu mogle da se predvide, a nedonošenje zakona po hitnom postupku moglo bi da prouzrokuje štetne posledice po život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija, kao i radi ispunjenja međunarodnih obaveza i usklađivanja propisa s propisima Evropske unije.” Obrazloženje navedeno u — —

Predlogu zakona (str. 26) ne ispunjava nijedan od ovih uslova. 

Ograničenje slobode izražavanja i neusklađenost sa Ustavom i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima (EKLJP)

Neophodno je napomenuti da prilikom uređivanja određenog tržišta, država i nadležni organi poseduju ovlašćenja da uvedu različite mere kako bi unapredili konkurenciju i maksimizovali poreske prihode. Međutim, ovlašćenje koje se sprovodi izmenama postojećeg Zakona o igrama na sreću ne može biti održivo ukoliko se njime protivno Ustavu i međunarodnim konvencijama (u ovom slučaju najznačajnija je Evropska konvencija o ljudskim pravima) ugrožavaju zagarantovana ljudska prava. Koliko god se zakonopisci trudili da nam objasne da je u pitanju regulisanje tržišta igara na sreću, ne mogu da pobegnu od činjenice da se takva regulacija sprovodi kroz protivustavno ograničavanje slobode informisanja.

Sloboda informisanja, odnosno sloboda medija je zagarantovana Ustavom Republike Srbije, u okviru koga član 50, stav 3 predviđa: “U Republici Srbiji nema cenzure. Nadležni sud može sprečiti širenje informacija i ideja putem sredstava javnog obaveštavanja…” Takođe, Zakon o javnom informisanju i medijima (čl. 4, st. 5) propisuje da se sloboda javnog informisanja ne sme povređivati zloupotrebom službenog položaja i javnih ovlašćenja, svojinskih i drugih prava, kao ni uticajem i kontrolom nad sredstvima za štampanje i distribuciju novina ili mrežama elektronskih komunikacija koje se koriste za distribuciju medijskih sadržaja.

Takođe je važno istaći da je predloženo rešenje ne samo u suprotnosti sa prethodno navedenim članom Ustava, već i sa članom 46, st. 2, koji predviđa da se sloboda izražavanja može ograničiti zakonom, “ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije“. U obrazloženju Predloga Zakona nije naveden nijedan pravni osnov za ograničavanje slobode izražavanja. Takođe, ukoliko bi sporna odredba bila uneta u konačni tekst zakona, to bi bilo u suprotnosti sa članom 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima, kojim se garantuje pravo na slobodu izražavanja, što uključuje “slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanje i saopštavanje informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice”. Jasno je da uslovi iz člana 10, stav 2 EKLJP pod kojima se sloboda izražavanja može ograničiti nisu ispunjeni u Predlogu Zakona, jer kao i kod Ustava oporavljanje javnih finansija ne može biti osnov ograničavanja. Dodatno nije obrazložena neophodnost takve mere u demokratskom društvu, što je još jedna manjkavost Predloga Zakona.

Elektronske komunikacije i jedinstvo pravnog poretka

A kako se to onemogućava pristup određenom web sajtu? Pritiskom na dugme ili isključivanjem kabla do servera na kome se web stranica nalazi?

U praksi, ovo zapravo uopšte nije jednostavno. Tehnička mera onemogućavanja pristupa stranim sajtovima za igre na sreću se uspostavlja pomoću hardverskih filtera koje bi ISP-evi postavili na svoju infrastrukturu kako bi imali kontrolu nad saobraćajem, odnosno elektronskim porukama (signalima) i bili u mogućnosti da pregledaju svaki pojedinačni paket (preciznije njegov header) i izvrše intervenciju ako je potrebno. Na ovom mestu, rešenje koje predviđa Predlog zakona značajno zalazi u oblast regulisanja elektronskih komunikacija.

Internet provajderi u skladu sa Zakonom o elektronskim komunikacijama (ZEK) predstavljaju operatore, tj. lica koje obavljaju delatnost elektronskih komunikacija, odnosno prenose signal u elektronskim komunikacionim mrežama, uključujući telekomunikacione usluge i usluge distribucije i emitovanja medijskih sadržaja. Ova delatnost izričito ne obuhvata usluge pružanja medijskih sadržaja ili obavljanja uredničke kontrole nad medijskim sadržajima koji se prenose putem elektronskih komunikacionih mreža i usluga, niti obuhvata usluge informacionog društva koje se ne sastoje od prenosa signala elektronskim komunikacionim mrežama (član 4, tač. 4, 10 i 30 ZEK). Dakle, sam zakon je iz opsega delatnosti usluga operatora isključio usluge informacionog društva, u koje nesumnjivo ulazi i klađenje putem Interneta.

Sa druge strane, Zаkоn о еlеktrоnskој trgovini (ZET) je uveo u srpsko pravo princip nemogućnosti nametanja obaveze prethodnog monitoringa, koji je jedan od osnovnih principa prava Evropske unije u ovoj oblasti, zastupljen u Direktivi o elektronskoj trgovini (2000/31/EC). Tako ZET u članu 16, st. 1 ograničava odgovornost za prenos elektronskih poruka:

“Pružаlаc uslugа kојi prеnоsi еlеktrоnskе pоrukе kоје mu је prеdао kоrisnik uslugа, niје оdgоvоrаn zа sаdržај pоslаtе pоrukе i njеnо upućivаnjе, аkо niје: 1) inicirао prеnоs; 2) izvršiо оdаbir pоdаtаkа ili dоkumеnаtа kојi sе prеnоsе; 3) izuzео ili izmеniо pоdаtkе u sаdržајu pоrukе ili dоkumеnаtа; 4) оdаbrао primаоcа prеnоsа.”

Internet provajderi omogućavaju komunikaciju između korisnika i svih sastavnih delova Interneta na nediskriminatornoj osnovi, što se ne može okarakterisati kao “omogućavanje pristupa web sajtovima …koji organizuju igre na sreću bez odobrenja ili saglasnosti Uprave”. Samo “omogućavanje” predstavlja aktivnu radnju koja mora sadržati određen stepen namere, svesnog pomaganja licu da ostvari određeni cilj, što ovde nije slučaj, jer kada ste pristupili Internetu, pristupili ste digitalnom prostoru i svim informacijama koje su na njemu dostupne. Stoga bi uspostavljanje odgovornosti zbog “omogućavanja pristupa” bilo u sukobu sa čl. 16, st. 1 ZET, rešenju koje je zasnovano na EU Direktivi o elektronskoj trgovini.

Takođe, mera koja na najširi mogući način određuje obavezu filtriranja od strane operatora u fazi pre nego što sadržaj dospe na Internet je prima facie kršenje principa zabrane prethodnog monitoringa. Ovakav stav je zasnovan na poznatoj odluci Evropskog suda pravde Scarlet v SABAM, u kojoj se ističe da se ne mogu usvajati mere koje se nameću pružaocu, a koje zahtevaju da on instalira na nediskriminatornoj osnovi, prema svim svojim korisnicima i o svom trošku, na neodređeno vreme, sistem filtriranja za celokupnu komunikaciju koja prolazi kroz njegov sistem.

Ulazeći u regulisanje materije izvan svog polja primene, Predlog zakona se sukobljava sa odredbama Zakona o elektronskim komunikacijama i odredbama Zakona o elektronskoj trgovini, čime se uvodi pravna nesigurnost i urušava jedinstvo pravnog poretka, jedan od osnovnih ustavnih principa (čl. 194 Ustava).

Uprava za igre na sreću – tihi cenzor koga niko nije očekivao

Vrlo je interesantno i pitanje na koji način će domaći ISP-evi utvrditi kojim konkretno web sajtovima treba da onemoguće pristup. Iz niza razloga, čini se da tehnički nije moguće nametnuti obavezu ISP-evima da u realnom vremenu vrše analizu globalnih web sajtova koji organizuju igre na sreću. Stoga je pretpostavka da će, kao i do sada, Uprava za igre na sreću pokušati da ovo pitanje reši sastavljanjem i dostavljenjem liste web sajtova kojima je potrebno onemogućiti pristup ISP-evima na izvršenje.

 Ovakva praksa je suprotna ustavnom okviru slobode izražavanja zato što bi do cenzure i ograničavanja slobode informisanja dolazilo delovanjem upravnog organa, umesto sudskog

To se može posredno razumeti kada se pogleda Predlog zakona (strana 25), gde je izgleda tehničkom greškom ostalo objašnjenje potencijalnog člana 124a, koga nema u finalnoj verziji Predloga zakona, ali nije isključeno da će se naći u verziji o kojoj će Skupština glasati:

 “Članom 43. Predloga zakona dodavanjem člana 124a u članu 124. definisane su mere u vršenju nadzora nad priređivanjem igara na sreću preko sredstava elektronske komunikacije bez odobrenja, koje Uprava može da preduzme tako što će doneti rešenje kojim će, domaćim operatorima usluga koji omogućavaju da se nelegalno priređuju igre preko sredstava elektronske komunikacije, naložiti da onemoguće pristup mreži pravnim ili fizičkim licima koja organizuju takve igre na sreću. Nadzor nad sprovođenjem izvršenja ovog rešenja u nadležnosti je Regulatorne agencije za elektronsku komunikaciju i poštanske usluge.”

ZEK jasno utvrđuje ovlašćenje Regulatorne agencije za elektronske komunikacije i poštanske usluge (RATEL) da odlučuje o pravima i obavezama operatora i korisnika (čl. 8, st. 1, tač. 2) i bilo kakvo mešanje Uprave za igre na sreću u oblast regulisanja elektronskih komunikacija i dodeljivanje RATEL-u neprirodne uloge “izvršnog organa” predstavlja povredu principa funkcionalne nezavisnosti regulatora (čl. 7 ZEK). Drugim rečima, Predlog zakona najpre uvodi novu obavezu za operatore koja nema nikakve veze sa njihovom delatnošću (vidi gore), zatim otvara mogućnost da Uprava za igre na sreću posredno odlučuje o pravima i obavezama operatora, a na kraju i degradira nezavisnog regulatora u oblasti elektronskih komunikacija, kome se neprimereno meša u rad.

Ovakva praksa je suprotna ustavnom okviru slobode izražavanja zato što bi do cenzure i ograničavanja slobode informisanja dolazilo delovanjem upravnog organa, umesto sudskog, a posebno što na liste kojima se utvrđuju nedozvoljeni web sajtovi ne bi postojalo pravo žalbe. Samim tim, otvara se rizik da javnost ne bi mogla da dovede u pitanje neopravdano blokiranje određenih sajtova koji su se našli na listi Uprave.

Kako onemogućiti pristup?

ISP-evi ne mogu da rade filtering koristeći postojeću opremu, jer bi onda morali da blokiraju sajtove na više mesta (što je problem, naročito kod većih provajdera) da bi bili sigurni da će sadržaj biti nedostupan svakom korisniku. Dodatni problem je menadžment, jer bi morali da update-uju svaku allow/deny konfiguraciju. Ceo ovaj proces negativno utiče na performanse.

Zbog toga bi filtriranje trebalo da se radi centralizovano na mrežnom nivou. Zapravo, sistem odgovornosti koji je Predlogom zakona uspostavljen na nivou ISP-a zahteva index-based filtering, koje tehnički izgleda ovako:

(Vizuelizacije preuzete iz “Australian Communications and Media Authority (2008), Closed Environment testing of ISP-level Internet content filtering”, Report to the minister for Broadband, Communications and Digital Economy)

Samim tim, filtriranje se vrši centralizovano u okviru ISP-a, što zahteva kupovinu dodatne mrežne opreme (hardvera i softvera) koja bi mogla brzo da proverava svaki zahtev i da odluči da li će se ga proslediti dalje ili neće (u zavisnosti od toga da li se server na koji se zahtev odnosi nalazi u index-u ili ne).

Detaljnije, u okviru ISP-a topologija izgleda ovako:

Ceo proces filteringa, od Interneta do krajnjeg korisnika je prikazan na slici:

Ovo je simulacija ISP level filtering-a, koja ukazuje na to da se filtering radi između edge router-a (glavni ruter preko koga je ISP povezan na Internet) i Interneta, odnosno da sav saobraćaj prolazi kroz (u ovom slučaju) jedan uređaj. Taj uređaj, ili u realnosti set uređaja kroz koje bi prolazio celokupan saobraćaj i koji bi se bavili isključivo filteringom, treba da ima visoke performanse kako ne bi došlo do toga da ISP-evi ne mogu obezbediti svojim korisnicima ugovorom garantovanu brzinu. Za provajdere to praktično znači da moraju da kupe dodatnu opremu (hardver i softver) koja će omogućiti efikasan i centralizovan filtering, a pritom neće uticati na kvalitet usluge koja se pruža krajnjim korisnicima.

Da li su predložene mere ekonomski opravdane i održive?

Važno je razmotriti koliki bi bili troškovi za uvođenje tehničkog rešenja za filtriranje i ko bi snosio te troškove. Prema procenama SHARE Fondacije, kompletno filtering rešenje na državnom nivou bi se merilo milionima dolara. Naglašavamo da je ovo veoma okvirna procena, odnosno da će detaljna analiza topologije mreže, broja korisnika i protoka dati konkretnu cenu i ukazati na tehničke potrebe.

U Srbiji ima oko 4 107 000 korisnika Interneta. Cene uređaja koji se koriste za filtriranje interneta kreću se od 90 000 do 200 000 dolara za uređaje koji pokrivaju 15 000 korisnika (0,3% od ukupnog broja korisnika) u isto vreme. Precizan broj uređaja potrebnih da se na nacionalnom nivou filtrira sadržaj zavisi od velikog broja faktora, ali pretpostavljamo da bi se ukupan broj ovakvih uređaja zbog velikog broja provajdera i velikog broja interkonekcija merio stotinama, što u ovom slučaju može da iznosi milione dolara.

Osim troškova uspostavljanja ove infrastrukture, potrebno je dodati i troškove softverske podrške, kao i godišnjih licenci za softver, koji u slučaju jednog od proizvođača iznose oko 10 000 $ po uređaju.

U tabeli ispod nalaze se cene troškova hardvera za filtriranje:

1) https://www.barracuda.com/purchase?sel=byf
2) http://accessories.us.dell.com/sna/productdetail.aspx?c=us&l=en&s=fed&cs=16&sku=A7194594
3) http://accessories.us.dell.com/sna/productdetail.aspx?c=us&l=en&s=fed&cs=16&sku=A7194564

Praksa u UK je pokazala da se prosečna cena blokiranja jednog vebsajta kreće oko 14 000 funti po sajtu, kao i dodatnih 3 600 funti godišnje. Sa obzirom na broj sajtova koje bi Predlogom zakona trebalo blokirati, čak i  po ovom modelu računanja troškova dolazi se do milionskih iznosa.

U Rusiji se planiraju izmene zakona koje bi obavezale operatore da uvedu sisteme automatskog filtriranja sadržaja. Telekomunikacione kompanije su izrazile zabrinutost da bi takve mere bile ne samo bile skupe, već bi dovele i do sporijih brzina i novih mogućnosti za nadzor i cenzuru u ruskom Internet prostoru. Rusko udruženje za elektronske komunikacije, koje okuplja najveće nacionalne Internet kompanije, poput “Vkontakte” ili “Mail.ru” grupe, tvrdi da bi hardver i softver neophodni za filtriranje koštali ISP-eve milione rubalja.

U zemljama kojima je uvedeno filtriranje sadržaja ISP su se suočavali i sa mnogim drugim propratnim negativnim efektima, kao što je kolateralno blokiranje legitimnih vebsajtova zbog zajedničkih IP adresa, kvarova u sistemu filtriranja, usporavanjem rada mreže u periodima visoke aktivnosti, što je rezultovalo nezadovoljstvom korisnika i povećanim troškovima call centra koji je odgovarao na pritužbe.

Ako bi troškovi bili prebačeni isključivo na operatore, to bi za njih bio veliki finansijski teret, naročito za manje Internet provajdere kojih ima dosta u Srbiji. Troškovi bi se svakako odrazili i na povećanje cene Interneta koja je od značaja za sve građane.

Značajno je primetiti da prilikom pisanja zakona nisu uzeta u obzir ova pitanja, što je evidentno iz Analize efekata zakona, dela Predloga zakona (str. 64-65) u kome se analizira kakve troškove će primena zakona stvoriti građanima i privredi, naročito malim i srednjim preduzećima, ali ne spominje troškove ISP-eva i sredstva koja će morati da ulože kako bi svoje poslovanje prilagodili regulatornim odredbama.

Stiče se utisak da se zakonodavac olako odlučio za uvođenje ove mere bez prethodnog sagledavanja njenih ekonomskih efekata. Predlog zakona bi ugrozio slobodu preduzetništva nametanjem nesrazmernih troškova, usled kojih bi niz učesnika na tržištu morao da se povuče, naročito imajući u vidu da su operatori već opterećeni troškovima održavanja sistema za zadržavanje podataka. Smanjenje ponude usluga komunikacija bi posredno ugrozilo i slobodu izražavanja.

Ako bi troškovi bili prebačeni isključivo na operatore, to bi za njih bio veliki finansijski teret, naročito za manje Internet provajdere kojih ima dosta u Srbiji. Troškovi bi se svakako odrazili i na povećanje cene Interneta koja je od značaja za sve građane.

Ekonomski je neracionalno podržavati ovakav regulatorni pristup jer će troškovi implementacije višestruko prevazići potencijalni prihod od povećanih javnih prihoda. Ukupno povećanje naplate naknade za posebne igre na sreću se za 2015. godinu očekuje da bude na nivou od otprilike 6 750 000 dolara, kao efekat svih mera u okviru Predloga zakona, od kojih su prihodi od igara na sreću putem Interneta samo jedan mali deo, koji je značajno manji od procenjene vrednosti ulaganja (videti str. 65 Predloga zakona).

 Efikasnost mera filtriranja

 Kada se sistem ograničavanja pristupa onlajn sadržajima jednom uvede, kasnije ga je veoma teško kontrolisati, naročito bez preciznih propisa i smernica nadležnih organa koje moraju da budu u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom i međunarodnim standardima.

Postoje softverska rešenja pomoću kojih se može pristupiti filtriranom sadržaju. Najpopularniji je “Tor pretraživač” (Tor Browser) u formi modifikovane verzije programa Mozilla Firefox, koji zahteve za web sadržaje prosleđuje Tor mreži, naspram standardnih ruta koje koristi ISP. Tor mreža onda zahteva traženi sadržaj od servera na kome se sadržaj nalazi. Sadržaj se vraća istim putem, tako da ISP vidi samo komunikaciju sa Tor mrežom i ne može znati kojim sve sadržajima korisnik pristupa preko Tor-a.

VPN (Virtual Private Network) funkcioniše na sličan način. Jedina razlika je u tome što kada se koristi Tor, komunikacija između korisnika i servera na kom se traženi sadržaj nalazi se odvija kroz više servera u Tor mreži, dok je u slučaju korišćenja VPN-a korisnik direktno povezan enkriptovanom konekcijom sa jednim serverom, obično u inostranstvu, koji prosleđuje njegove zahteve serverima koji hostuju sadržaj.

Kao skorašnji primer možemo da navedemo Singapur, čiji je parlament u oktobru usvojio zakon koji predviđa blokiranje inostranih sajtova za klađenje (Remote Gambling Act). Zakon bi trebalo da stupi na snagu sledeće godine. Međutim, stručnjaci za medije i tehnologiju dovode u pitanje efikasnost ovakve mere. Profesor medijskog prava Ang Peng Hua smatra da najefektnija metoda nije blokiranje sajtova, upravo zbog toga što postoji VPN. “Bilo da je reč o pornografiji ili bilo kojoj drugoj vrsti nepoželjnog sadržaja, ako je osoba dovoljno zagrižena, pronaći će način da mu pristupi”, kaže Alfred Siu, urednik vebsajta o tehnologiji “Techgoondu”.

Ograničavanje zajedničkog tržišta – primer EU i Italije

Još jedan efekat predložene mere blokiranja pristupa stranim sajtovima za igre na sreću bilo bi ograničavanje tržišta u nacionalne okvire, što ni u Evropskoj uniji nije uobičajena praksa. Naime, u Izveštaju o napretku španskog predsedavanja EU koji se odnosi na pravni okvir država članica za igre na sreću se navodi da većina država članica nema sistem za blokiranje web stranica za neovlašćeno kockanje i klađenje. Italija je bila izuzetak, ali je i ona napustila takav pristup u međuvremenu.

Evropska komisija (EK) je 2006. godine pokrenula postupak protiv Italije nakon što je utvrdila da su mere blokiranja stranih sajtova za igre na sreću neproporcionalne i da se tako krše pravila Evropske unije o slobodi o pružanja usluga. Usledio je konstruktivan dijalog Komisije i italijanskih zvaničnika, čiji su rezultat bile izmene zakona 2009. godine kojima je dozvoljeno prekogranično pružanje usluga igara na sreću, uz jasna pravila za odobrenje i dodelu dozvola nacionalnim i evropskim pružaocima usluga, nakon čega je EK odlučila da obustavi postupak. Komisija je takođe potvrdila da svaka mera države članice kojom se ograničava tržište mora da bude neophodna, proporcionalna i nediskriminišuća.

Kada sagledamo navedene činjenice, kako u pogledu slobode pružanja usluga, tako i u pogledu prethodno spomenutih suprotnosti sa EU Direktivom o elektronskoj trgovini i pitanja ograničavanja slobode izražavanja, izgleda da je Izjava o usklađenosti Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o igrama na sreću sa propisima Evropske unije, koja je sastavni deo Predloga zakona (str. 67-69) materijalno netačna. Iz toga proizilazi da usvajanje predloženog rešenja kao zakonske odredbe može kreirati barijere u okviru pregovaračkih poglavlja 3, 10 i 23, čime bi se ugrozio proces pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji.

Rezime i preporuke

Usled svega navedenog očekujemo od narodnih poslanika da postupe u javnom interesu i amandmanima izmene Predlog zakona tako što će obrisati spornu tačku 16, stav 1, člana 10 Predloga zakona:

“omogućavanje pristupa web sajtovima od strane domaćih operatora usluga na elektronskim komunikacionim mrežama, pravnim ili fizičkim licima koja organizuju igre na sreću bez odobrenja ili saglasnosti Uprave.”

SHARE Fondacija poziva sve organizacije civilnog društva, medije i medijska udruženja, ISP-eve, građane Interneta i Republike Srbije da podrže amandman koji ćemo uputiti predstavnicima poslaničkih grupa i predsednicima nadležnih odbora u Skupštini Srbije. Nažalost, zbog hitne procedure nije nam ostao drugi mehanizam pritiska.

Ukoliko Narodna skupština usvoji ovaj član, poslediće će biti sledeće:

• Uspostavljen sistem kontrole Interneta koji može pokrenuti čitav talas cenzure bez adekvatne kontrole;

• Ogromna ulaganja i troškovi za ISP-eve koje će na kraju platiti građani;

• Ograničavanje osnovnih ljudskih prava bez adekvatnog pravnog osnova tako što se zakoni donose po hitnom postupku i bez učešća javnosti;

• Ugrožavanje procesa pregovora o pristupanju EU kreiranjem barijera u okviru poglavlja 3, 10 i 23;

• Mogući postupci pred Ustavnim sudom i Evropskim sudom za ljudska prava;

• Potencijalno povećanje naplate naknada za priređivanje igara na sreću koje neće biti ni približno stvarnim troškovima usklađivanja sa zakonom.