Transparentnost vlasništva: U Registru će biti istaknuti podaci o pravnim i fizičkim licima, ali neće biti rešeno pitanje porekla kapitala

Foto: kurir.rs – ilustracija

Evropska komisija je u Izveštaju o napretku Srbije za 2014. godinu prepoznala uložene napore Srbije u oblasti informatičkog društva i medija, usvajanjem seta medijskih zakona u avgustu 2014. godine, koji će obezbediti uspešnu implementaciju Strategije razvoja sistema javnog informisanja u Republici Srbiji do 2016. godine i odvesti medijsku reformu korak napred. Izveštaj tako navodi da usvajanje tri zakona – Zakon o javnom informisanju i medijima, Zakon o elektronskim medijima i Zakon o javnim medijskim servisima – značajno poboljšava medijski pravni okvir u Srbiji i usklađuje ga sa pravnim tekovinama EU. Takođe upućuje i upozorava da su primena zakona, kao i usvajanje neophodnih podzakonskih akata, od ključnog značaja za postizanje ciljeva determinisanih u Medijskoj strategiji iz 2011. godine.

Novim medijskim zakonima se tako predviđa postojanje dva javna servisa Radio-televizije Srbije i Radio-televizije Vojvodine, dok se do 1. jula 2015. godine očekuje povlačenje države iz vlasništva nad javnim glasilima, odnosno privatizacija medija koje je osnovala država, autonomna pokrajina i lokalna samouprava. Dalje je propisano da ukoliko se rok za privatizaciju medija u državnom vlasništvu ne ispoštuje, postupak prodaje kapitala se obustavlja i automatski se prenosi na zaposlene u vidu besplatnih akcija. U slučaju da zaposleni ne prihvate prenos besplatnih akcija, medij prestaje da postoji i briše se iz Registra. Samo u 2011. godini za medije u državnom vlasništvu izdvojeno je 25 miliona evra, dok će se u budućnosti, kako zakoni propisuju, finansijska podrška države medijskom sektoru isključivo ogledati kroz projektno finansiranje medijskih sadržaja radi ostvarivanja javnog interesa, čija će sredstva biti raspoređena na osnovu sprovedenih javnih konkursa.

U tom svetlu, Agencija za privatizaciju objavila je javni poziv za učešće u privatizaciji 502 preduzeća u Srbiji, od kojih 73 čija je delatnost informisanje i komunikacije. Nedavno je usledio drugi javni poziv za privatizaciju 11 medija, među kojima je Tanjug, novinska agencija koja svake godine od države dobija dotacije, približno 60% finansijskih sredstava, a ostalih 40% ostvaruje na tržištu. Samim tim je jasno pod čijom direktivom je njena uređivačka politika, koja čini okosnicu rada i bazu na osnovu koje se gradi strategija tog medija. U isto vreme, novinarska udruženja, a posebno privatne novinske agencije Beta i Fonet, koje ostvaruju finansijska sredstva samo na tržištu, već godinama insistiraju da vrednost subvencija države Tanjugu, u iznosu od oko 1,7 miliona evra godišnje, narušava princip fer-konkurencije i čine Tanjug nelojalnom konkurencijom. Nakon privatizacije i Tanjung će biti na tržištu, finansiraće se u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima, kao i ostale novinske agencije.

Glavna kritika upućena Srbiji od strane Evropske komisije u Izveštaju za 2014. u oblasti informatičkog društva i medija je činjenica da vlasništvo u medijima ostaje netransparentno. U istom rezonu je Savet za borbu protiv korupcije u svom Izveštaju o pritiscima i kontroli medija u Srbiji iz 2010. godine konstatovao da “Iako medijski zakoni u Srbiji, ali i međunarodne preporuke i konvencije predviđaju transparentnost u pogledu vlasnika javnih glasila i govore o potrebi uspostavljanja pluralizma medija i sprečavanja nedozvoljene medijske koncentracije, građani nemaju punu informaciju o vlasnicima medija u Srbiji (…) Uprkos postojanju ovih jasnih odrednica, od 30 najznačajnijih medija, među kojima ima 12 dnevnih novina, sedam nedeljnika, šest TV i pet radio stanica sa nacionalnim pokrivanjem, Savet je uočio da je u periodu od 2008. do 2010. godine bilo čak 18 medija čiji pravi vlasnici zvanično nisu poznati (…) Činjenica je da se iza nestrasparentnog vlasništva tolikog broja zapravo kriju interesi njihovih tajnih vlasnika.” Primer ovakve medijske prakse je svakako ulazak nemačkog koncerna Vac u dnevne listove Politika sa 50 odsto i Dnevnik sa većinskih 55 odsto udela, kada je pod netransparentnim okolnostima 2012. godine prodao udeo svog vlasništva u Politici moskovskoj East Media Group, iza koje je, kako se kasnije ispostavilo, stajao tajkun Miroslav Bogićević, vlasnik Farmakoma, koji je nedavno uhapšen pod sumnjom da je malverzacijama sa kreditima oštetio Privrednu banku Beograd.

Novim medijskim zakonima je jasno propisano gde se i kako mora transparentno videti ko je vlasnik medija. Upisivanjem u Registar medija, koji vodi Agencija za privredne registre Republike Srbije, se ispunjava svrha da se na jednom mestu nadju i obelodane javnosti podaci o medijima, te da se izbegne skrivanje podataka o vlasništvu. U Registru će, između ostalog, biti istaknuti podaci o pravnim i fizičkim licima, koja posredno i neposredno imaju više od 5% u osnivačkom kapitalu, podaci o njihovim povezanim licima, podaci o iznosu novčanih sredstava dodeljenih medijima na ime državne pomoći u skladu sa zakonom, podaci o prosečno prodatom tiražu medija u prethodnoj godini. Međutim, novim medijskim zakonima neće biti rešeno pitanje porekla kapitala, koje se pokazalo kao značajan ‘kamen spoticanja’ kako u slučaju koncerna Vac, tako i u prethodnim privatizacijama medija u Srbiji, budući da će mediji biti dužni samo istaknuti podatke o pravnim i fizičkim licima kao osnivačima medija. Tako će procena neposrednog uticaja na uređivačku politiku medija biti znatno otežana.

Zakon o medijima takođe propisuje zabranu o narušavanju medijskog pluralizma i zabranu objedinjavanja, odnosno ukrupnjavanja medijskog uticaja i medijskog biznisa nekontrolisano, u cilju sprečavanja nastanka ili ojačavanja bilo čijeg uticaja u oblasti javnog informisanja. Ovako se smanjuju šanse i mogućnosti velikih uticaja, koji dolaze iz snage i moći novca na medijskom tržištu. U tom smislu je važno spomenuti slučaj RTV B92 i TV Prva, kada je Savet za borbu protiv korupcije 2011. godine izneo dokaze da grčki brodovlasnik Minos Kirijaku stoji iza B92 i Prve, u vreme kada je Zakon o radiodifuziji onemogućavao vlasništvo u većem broju emitera.

Novi medijski zakoni, međutim, dozvoljavaju vlasništvo u većem broju dnevnih novina ili radio i televizijskih stanica, ako njihov ukupni tiraž u prethodnoj godini ne prelazi 50%, odnosno ako zbirni dio slušanosti ili gledanosti ne prelazi 35% od slušanosti ili gledanosti u zoni u kojoj se to događa u prethodnoj godini. Budući da pravi vlasnik RTV B92 ostaje nepoznat javnosti, a debata o narušavanju medijskog pluralizma zbog sumnje da B92 i Prva dele istog vlasnika, ne jenjava, Komisija za zaštitu konkurencije pokrenula je postupak provere promene vlasničke strukture Radiodifuznog preduzeća B92 a.d. iz 2010. godine, koja u to vreme nije bila prijavljena niti ispitana od strane Komisijie. Očekuje se da će izveštaj konačno dati odgovor na pitanje da li su isti vlasnici B92 i Prve.[1]

Može se zaključiti da je učinjen značajan iskorak u reformi medija usvajanjem novih zakona, utemeljenim na principima ostvarivanja slobode javnog informisanja, informisanja o pitanjima od interesa za javnost, zaštite medijskog pluralizma, javnosti podataka o medijima, ali izazov u budućnosti ostaje primena i poštovanje propisanih načela u novom talasu privatizacije medija u Srbiji. Ostaje da se vidi da li će proces izlaska države iz vlasništva medija ‘patiti’ od istih boljki kao prethodne privatizacije, da li će novi talas dovesti do preko potrebnog uvođenja reda na medijskom tržištu i smanjivanja monopola i uticaja kako moćnih pojedinaca, tako i moćnih grupacija na uređivačke politike medija.

[1] Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS). Ko su vlasnici RTV B92 i TV Prva. 05. novembar 2014, Beograd.