Bolesni predsednik

Tako to ide sa vrhunskim lekarima i njihovim impresivnim pacijentima: sa granice gde počinje tajna onostranog, za samo dva dana vrate čoveka u predsedničku fotelju. Teška je bila borba za obolelog koga su iznutra ugrozili sopstveni organi, i to poštovaoce života, u koje ubrajam i sebe, svakako čini spokojnijim.

Spram lične sudbine predsednika potpuno sam ravnodušan. Ali nije mi svejedno da čovek, koji već dugo vuče tešku bolest, a ta sa kojom je zatečen svakako nije jedina, krajnje nepouzdano izvodi sve radove na čelu jedne države.

Bolest svakome pokazuje koliko je prividna moć besmislena pred njom. Nekome pre, nekome kasnije udeli lekciju o ljudskoj trošnosti i slabosti, ma koliko se čini da se uzdigao nad sobom i nad svima.

Građanin Vučić je svoju hiperaktivnost realizovao kao agresiju nad drugima, ali neizbežno i nad svojim organizmom. Na položaj je došao i sve dužnosti obavljao bez sistematskog pregleda i zdravstvenog atesta, svakako zataškavajući urođene ili stečene mane, koje su u njegovoj filozofiji iracionalnog trošenja svog i tuđih života morale da eskaliraju.

Naravno da nisam pristalica onih koji su seirili nad sudbinom pacijenta Vučića; rekao bih da to nije fer – čak ni u iskazivanju mržnje – makar ona bila izraz ovdašnje verzije revanšizma. Ali, ono što je bilo nepodnošljivo u dva dana patetične agonije ipak je ispoljavanje nepostojeće a ponizne ljubavi, sadržane pre svega u paničnom strahu od tuđe smrti.

Vučićevi su epigoni, naime, preživeli dva dana tame, znajući da njihov opstanak potpuno zavisi od njegovog i da bi bez njega bili još više ništa nego što jesu i sa njim. Bez njega bi bili pregaženi sami od sebe i isparili bez tragova da su postojali. Ako je bilo šta pratio dok je ležao na aparatima, A. Vučić je mogao da stekne uvid u sopstveni parastos, na kome su ožalošćeni, znajući da sledi reanimacija ožaljenog, ispoljili svu svoju usiljenu naklonost, žalbenu servilnost i neiskrenu tronutost, sve to obogaćeno sladunjavim i ljutim začinima.

Gore od toga bile su optužbe i traženje krivca za stanje u kome se njihov vođa našao. On je za sebe i njih stvorio šećernu utopiju, od fukare napravio elitu, od razbojnika ugledne poslovne ljude, od nepismenih mamlaza doktore i ministre, od loših zanatlija tajne agente, od podaničkih penzionera krijumčare oružja. Od bitangi i pokvarenjaka medijske mogule, od beznačajnih autsajdera državnu mafiju. Od države zarobljeno društvo, podeljeno sve strastvenijom mržnjom, koju je lično gradio svojim opsesivnim terenskim radom, šireći frenetično nepristajanje i prezir za sve što mu nije po volji.

Za Vučićevu akutnu bolest optužen je novinar televizije N1, koji ga je navodno doveo do presudnog stresa. Ali i N1 u celini, a Jugoslav Ćosić je proglašen za legitimnu metu. Akumulacija unutrašnje tenzije nije nastala iznenada, ali novinar Miodrag Sovilj, prema režimskom tabloidnom predanju, bio je nepristojan, gurao je mobilni telefon predsedniku pod nos. Postavio je nenaručeno pitanje, insistirao na odgovoru, čak mu je rekao „nemojte da me zavitlavate“ ili nešto slično. A sve to je, uz ranije opozicione incidente, dovelo do pucanja predsednikovog trpila, pritiska, tahikardije, aritmije i odvezlo ga na VMA.

Na odanim televizijama, a sve su takve osim jedne, održavani su višesatni simpozijumi o navedenoj i sličnim agresijama na njihovog predsednika. O mržnji koja ne prestaje. O pretnjama na društvenim mrežama, o manjini koja očima ne može da ga vidi, i narodu koji ga voli, i poručuje mu da se što pre vrati i nastavi sa projektima masovnog usrećivanja. Stizala su pisma podrške predsedniku obojena staljinizmom, da je jak kao stena i nesalomiv poput čelika, ali desi se da i stena pukne; on jeste div, ali ne može sve sam, mada hoće. Testija ide po vodu dok se ne skrši.

Iz žalbene inspiracije rodile su se i lirske pesme. Izvesna Marina Vasiljević piše: Dragi naš predsedniče, ponosu naš / Svi te podržavamo želimo da znaš. / Čovek visokog morala i znanja / Ispunio si sva očekivanja i obećanja / Srce junaka kuca u tebi / Nikada te mi napustili ne bi / Hrabro koračaš i Srbiju vodiš / Od loših i zlih želiš da nas oslobodiš. / Verujemo u tebe i hvala ti beskrajno / Zvezdo vodiljo, srce ti je sjajno / Brz oporavak i zdravlje ti želimo / Ustaj predsedniče da se veselimo!

Ovaj naivni poetski pokušaj samo je dokaz opštenarodnog očaja i opčinjenosti svakom tragedijom koja nije sadržana samo u smrti. Sve što se odigravalo jeste zloupotreba bolesti i drame čoveka koji se zatekao na položaju predsednika četvrtine jedne zlosrećne države.

Bolest je lična stvar bolesnika i bližnjih mu, dok ne postane masovna briga i razbibriga. U ovom slučaju, očit je pokušaj živog odigravanja javne tragedije i preimenovanja vaskularne boljke u još jedan neuspeli atentat Vučićevih mrzitelja. To je već vrhunac bizarne epike i upotreba vrhovne boljke u raspirivanju masovne histerije i nepovratne mržnje.

Predsednik je bolestan ne od petka; boluje on dugo i to je uglavnom poznata stvar, okolnost nepogodna za sakrivanje. Sve ovo što se tokom prošlog vikenda dešavalo, samo je povod koji dovodi do najcrnjih slutnji.

Pred najavama zla, narušeno zdravlje najvažnijeg bolesnika može da postane opasan detonator – ako već neizbežno sazrevamo za najgori rasplet – eksploziju mržnje i veliku tragediju.