Naslovna strana

Moguće je da je NIN izvršio oružani napad na Vučića. Tako se jutros nagađalo, pa i tvrdilo među mobilisanim bukačima režima rano na sabajle, koji su držali lekcije o slobodi štampe. Evo nama još jednog atentata, koji je u toku. Ne bih opisivao spornu fotografiju na naslovnoj strani ovog sedmičnika, svi su je već videli. Pre nekoliko večeri na promociji jedne knjige, sreo sam se sa Vesnom Mališič, zamenicom glavnog urednika. I pored uloženih napora, nisam uspeo da u njoj prepoznam snajperistu. I Milan Ćulibrk, koliko znam, nije naoružan.

Sećate li se Ilustrovane, i njene jezive fotografije na koricama: pušteni su besni psi. Takve zveri, naravno, valja zatući bez milosti. Poruka je bila, dakle, da su pobesnele džukele koje su protiv ovih – masovna pojava, epidemija koja se rešava unutardržavnim sanitarnim kordonom i zaliva krečom. Odgovor redakcije, a i vlasti bio je usklađen sa takvom slobodom pasjeg izražavanja. Nije se dogodilo ništa. Niko nije govorio o masovnom pomoru neposlušnih skitnica. Napravite uostalom inventar naslovnih strana vladajućih tabloida u poslednjim mesecima ovdašnje agonije. Svi koji nešto znače, a misle drugačije, proglašeni su metama.

NIN je objavio fotografiju koja je već bila objavljena, još 2017. Naravno da je rešenje izloga lista moglo da bude bolje i gore. Nikada se ne zna šta može da ispadne, često je rezultat drugačiji od ideje, ma kakva ona bila. Simbolika ume da bude gora od istine. Na istom mestu je čovek najodgovorniji za afere sa oružjem, i jedan primerak oružja kao takvog. Čovek stoji ispred cevi. Pored njega Mile Dodik, skoro dvojajčani sijamski blizanac ovoga ovde, van dometa cevi, koja i nije baždarena za domet, na mestu za strelca nema nikoga.

Ne bih ovde navodio eksplicitne primere odnosa uglednih listova prema liderima. Više puta je Tramp, u prvim mesecima vladavine, prikazan sa metom navrh čela, uz neposrednu aluziju da živ neće dočekati kraj mandata.

Nikada u istoriji novine nisu izvršile atentat, niti postoji dokaz da je ideja za bilo koju uspešnu egzekuciju ili pokušaj bila njihova. Atentatori su, bez izuzetka, militarni delovi državnog aparata, čuvari žrtve, odmetnuti i podivljali, konzervativni veterani tajnih službi, specijalni ili politički policajci u službi države.

Mnogi su atentati izvršeni „u ime naroda“, za vreme udara koji nisu mogući bez teškog samoranjavanja države, koje bez izuzetka vrše pripadnici legitimne sile. Zbog toga su mi i najsumnjiviji ovi što frenetično i ni od čega brane Vučića.

Da li je, dakle, NIN pozivao na atentat, ili je mogao da bude inspiracija za njega. Naravno da nije. Simbolička poruka je vidljiva tek na malo pomnije iščitavanje stereotipa nastalog iz opasne igre sa sredstvima za ubijanje: ko se mača lati… nastavak znate. Ali, to ne može učiniti NIN, nego onaj koji mač drži u svojim rukama.

Uveren sam da NIN nije slao poruku bilo kome, to je bila možda estetski nedorađena ilustracija afere Krušik. Ni neposredno, ni u simboličkoj ravni nema pretnje Vučiću, niti bilo kome. NIN nema oružje, ono je u rukama vlasti, ministra policije, njegovog oca, opasnih kriminalaca i krijumčara, onih dakle, koji istinski ugrožavaju bezbednost predsednika, ako bi prestao da im omogućuje to što im je inače omogućio.

Greh NIN-a se svodi na okolnost da je pružio šansu režimskim medijima za transfer afere. Krušik je sa svojim istinski mračnim skandalom, koji ugrožava opstanak društva, ostao u senci još jednog atentata koji ne postoji.

Uveren sam da je redakcija NIN-a znala u šta se upušta, i kakvo ih polivanje pomijama i najgadnijim supstancama čeka. Uzgred, imaju moju podršku, ako im ona nešto znači. Nije moje da ovde branim jednu naslovnu stranu, pravo je slobodnog konzumenta da je iščitava kako želi. Osim da joj pripisuje ono što nije.

A evo kako je vaš autor to video. NIN ne poziva atentat, nego na uzbunu. Takva je i slika, neka vrsta poternice: na njoj je šef krijumčara oružjem, uslikan sa oružjem.