Nasilje nad ženama u medijima: Pravdanje nasilnika uz ismevanje nasilja i žrtve

Tokom šest meseci analizirane su medijske objave, i u odnosu na rezultate pripremljene su smernice za izveštavanje namenjene novinarkama i novinarima, urednicima i urednicama, koje su juče predstavljene javnosti.

U analiziranom periodu objavljeno je 5.549 vesti, izveštaja, i priloga, na temu muškog nasilja nad ženama, u 103 medija. Istraživanje, koje je predstavila Sanja Pavlović, članica Grupe i aktivistkinja Autonomnog ženskog centra, pokazalo je da su se ovom temom najviše bavili portali (58 odsto svih objava), zatim štampani mediji (36 odsto), dok su TV i radio stanice posvetile znatno manje pažnje toj temi – svega šest odsto svih objava.

Mediji najčešće otkrivaju identitet žrtve i članova/članica njene porodice, što se desilo u polovini medijskih objava. U manjem broju slučajeva otkriven je identitet žrtve, a sačuvan identitet nasilnika, dok je u nekoliko objava identitet žrtve sakriven, ali ga otkriva fotografija. To je u nekim vestima, bila fotografija golog tela preživele sa modricama ili tela žrtve u mrtvačkom sanduku ili na mestu zločina.

Uočeno je da mediji znatno češće izveštavaju o nasilju kada je reč o konkretnim slučajevima (79 odsto), dok se znatno manje bave fenomenom nasilja nad ženama iz edukativnog ugla (21 odsto).

Relativizacija nasilja: „Oprostiću ti što sam te tukao“

Mediji su u šest odsto slučajeva, prebacivali odgovornost za počinjeno nasilje sa nasilnika na žrtvu, dok je petina objava sadržala informacije kojima se čin nasilja može opravdati spoljašnjim okolonostima ili ličnim osobinama nasilnika.

Nekoliko medija objavilo je da „zvezde“ pokazuju da će se 2018. godine povećati broj psihički labinih osoba pa se može očekivati porast nasilja u porodici. U nekim vestima nasilnikovo ponašanje se pravdalo njegovom „žutom minutom“.

Mediji su naglašavali nacionalnu ili versku pripadnost nasilnika u slučajevima kada to nije relavenatno za priču, a uvek je bila reč o nacionalnim manjinama u Srbiji ili migranitma. Činovi nasilja su opisivani senzacionalističkim izrazima poput „porodični masakr“, „krvavi obračun“, „brutalni okršaj“.

Nasilnici nad ženama se u medijima najčešće pravdaju kroz izjave njima bliskih ljudi ili komšija koje ukazuju na to da je on bio „miran, tih i povučen čovek“, „oženjen čovek i otac“, ili kroz opise kao što je:„Rekao majci da je voli, a u zatvoru poštuje kućni red“.

Čitaoci i čitateljke imali su kroz gotovo polovinu medijskih objava (45 odsto), priliku da skoro pristustvuju činu nasilja ili ubistva, jer su obelodanjeni detalji o izvršenju krivičnog dela, korišćenju oružja, količini krvi, iscepanoj garderobi, modricama ili suzama preživele, maloletne dece koja su pristustvovala činu nasilja. Istovremeno, o nasilju smo saznavali kroz izjave onih koji nisu stručni niti objektivni u datim okolnostima.

Gotovo polovina izveštaja (46 odsto) sadržala je senzacionalističke ili stereotipne izraze za nasilje, žrtvu i nasilnika. Mediji su naglašavali nacionalnu ili versku pripadnost nasilnika u slučajevima kada to nije relavenatno za priču, a uvek je bila reč o nacionalnim manjinama u Srbiji ili migranitma. Činovi nasilja su opisivani senzacionalističkim izrazima poput „porodični masakr“, „krvavi obračun“, „brutalni okršaj“.

U 10 osto medijskih objava korisitli su se izrazi kojima se umanjuje odsnosno ismeva nasilje i iskazuje direktno neverovanje žrtvi. Nasilje se predstavlja kao porodična svađa ili tragedija u slučajevima nasilja u porodičnom kontekstu. Uočeno je da se nasilje relativizuje i kroz davanje prostora nasilnicima izjavom poput: „Oprostiću ti što sam te tukao“.

Ipak, evidentno je da se mediji koji promovišu nasilje ne kažnjavaju, zbog čega ono postaje opšte prihvatljivo, ocenile su novinarke.

Prevencija nasilja nad ženama u rukama medija

Naslovi su u 45 odsto slučajeva neetički, dok je trećina objava sadržalo fotografije ili video koji su na nedakevatan ili sterotipan način prikazivali nasilje, žrtve i nasilnike.

Tek 13 odsto medijskih objava ispunjavala je edukatvinu funkciju, kroz opis prevencije, načina zaštite i podrške, i pružala informacije o uzorku nasilja prema ženama.

Jovana Gligorijević, članica Grupe Novinarke protiv nasilja nad ženama i zamenica urednika nedeljnika „Vreme“, objasnila je da greške u izveštavanju o nasilju nad ženama uglavnom nastaju iz neznanja, a ne iz loše namere. Dodala je da je zato neophodno da se novinari i novinarke edukuju, da koriste priručnike, preporuke, smernice i da poštuju novinarski kodeks.

Nasilnici nad ženama se u medijima najčešće pravdaju kroz izjave njima bliskih ljudi ili komšija koje ukazuju na to da je on bio „miran, tih i povučen čovek“, „oženjen čovek i otac“, ili kroz opise kao što je:„Rekao majci da je voli, a u zatvoru poštuje kućni red“.

„Kada pišemo o porodici, ženi koja je pretrpela nasilje, ne obraćamo se samo njima, već govorimo svima onima koji trpe to nasilje. Ako im lošim načinom izveštavanja pošaljemo pogrešnu poruku, mi direktno utičemo na njihove sudbine i njihove porodice“, istakla je Ana Manojlović, članica Grupe i novinarka RTS-a.

Učesnice konferencije su iznele i podatak da je od početka godine ubijeno najmanje 25 žena u porodičnom nasilju, a da se, u poslednjih 10 godina, broj stradalih žena kreće između 30 i 40.

„Način na koji se izveštava utiče na to da li žene prijaviti nasilje. Podaci pokazuju da se 80 odsto žena nije obraćalo institucijama. Pisanjem o pozitivnim primerima, one se ohrabruju da prijave nasilje, a izveštavanjem o radu insititucija, podstiču se donosioci odluka da donose nova zakonska rešenja“, istakla je Maja Branković Djundić iz UNDP (Ujedinjene nacije za razvoj) u Srbiji, koja je podržala Grupu Novinarke protiv nasilja nad ženama.

U Grupi Novinarke protiv nasilja prema ženama je više od 30 novinarki, koje se zalažu za to da se o nasilju prema ženama u medijima govori kao o društvenom problemu, da se ukazuje na njegove uzroke, jasno osudi svaki oblik nasilja i pozovu na odgovornost počinioci i institucije nadležne za zaštitu od nasilja.