Tabloidno silovanje javnosti i živi pesak ispod kolektivne savesti

Slučaj otmice deteta, te potraga koja je trajala celih 10 dana za devojčicom a čitavih 17 za otmičarem, osim što su s pravom i razlogom uznemirili javnost, izbacili su na površinu crni talog tabloidne kaljuge koja nam je nametnuta umesto profesionalnog izveštavanja. Tome je u mnogome doprinelo to što je policija izabrala ćutanje umesto zvaničnih informacija ali i izvesno „curenje“ upravo onih detalja istrage koji bi po logici stvari trebalo da ostanu skriveni ka tabloidima i senzacionalističkim medijima sa nacionalnom pokrivenošću. Mediji su za 17 dana dobili samo dva zvanična saopštenja od policije.

Prvo, četvrtog dana potrage, kada je kao zakasnela reakcija na šumu informacija, poluinformacija i dezinformacija na društvenim mrežama, medijima prosleđena fotografija osumnjičenog i šturi zahtev da se ne šire neproverene informacije, te drugo, nakon hapšenja otmičara koje i nije bilo saopštenje već izjava ministra policije.

Da ništa neće biti kako bi normalno moralo biti, naslutilo je i sramno objavljivanje fotografije izmučenog deteta iz ambulantnih kola, te trapave izjave državne sekretarke nakon pronalaženja devojčice, gde je suvišno detaljisala o tome šta se sa detetom dešavalo dok je bilo u rukama otmičara. Za to vreme tabloidne perjanice i perjanici su se utrkivali ko će objaviti gadniji tekst o prethodnim nepočinstvima osumnjičenog, sa sve opisima do u najsitnije detalje onoga što je radio prethodnim žrtvama. Bez imalo skrupula i čovečnosti prema tim žrtvama, u nekoliko slučajeva su i same bile deca kada se zločin nad njima događao, ali i porodici koja u tim istim danima traga za svojim nestalim detetom. Objavljivanje „eksluzivne ispovesti“ otmičara za kojim traga čitava zemlja pomerilo je dno još niže.

Da će sam čin hapšenja otmičara to dno pomeriti još naniže moglo je da se nasluti. Jer, tabloidi, naprosto tako funkcionišu. Na lažima, senzacijama i na apsolutnom kršenju svih etičkih i profesionalnih normi. Pa, opet, morala je u svakom normalnom čoveku da se javi primisao da će se možda ovog puta uzdržati od iznošenja potresnih i po dete stigmatizirajućih podataka u javnost. Jer, ako ti što pišu nisu novinari, a nisu, verovatno jesu i sami roditelji.

Dno je zapravo živi pesak

Nažalost, današnje naslovne stranice dva tabloida su nas iznova uverile da dna zapravo nema i da je pod našim nogama i našom kolektivnom savešću gadni živi pesak. I to baš ona dva tabloida koja su neskriveno bliska garnituri na vlasti. Zamišljeni kao borbeno sredstvo protiv svakog ko se drzne da kritički misli, fabrikuju iz dana u dan naručene afere, ljagaju i blate ciljano i najverovatnije naručeno, oponente režima, a sve to izmešano sa dešavanjima iz različitih reality programa. I to je samo po sebi dovoljno gadno.

Međutim, ovo što se danas dogodilo jeste gadnije od svega što su do sada radili. Objavljivanje ponovo „ekskluzivne ispovesti“ kako ga nazivaju „monstruma“ sa detaljima šta je radio nesrećnom dvanaestogodišnjem detetu je zapravo nešto najgadnije što se u mučenoj medijskoj sferi u Srbiji videlo. Na stranu mučnina koju izaziva. Pitanje svih pitanja jeste odakle tim tabloidima informacije iz policije i tužilaštva sa saslušanja? Ko im to i zašto dostavlja? I ko im je dostavio sliku deteta iz ambulantnih kola? I zašto je uopšte morala da bude objavljena informacija o tome da je dete ošišano, ako je iz prethodnih slučajeva istog počinioca bilo jasno sa kojim ciljem i razlogom višestruki povratnik kriminalac to čini? I konačno, da li je normalno da tužilaštvo i policija podele sa medijima informaciju za koja dva krivična dela će se nakon hapšenja osumnjičeni istraživati nakon toga što je detetov identitet u svakom pogledu, a u interesu potrage za njom, 10  dana bio  na izvolte svakom ko ima kompjuter ili mobilni telefon?

To što je objavljeno nisu informacije od javnog interesa već su informacije koje na svaki mogući način dodatno štete malenoj žrtvi otmice. Samim tim, sve što se nadalje dešavalo od trenutka pronalaženja deteta moralo je da ostane van dometa javnosti. Ne treba biti mnogo pametan pa shvatiti da bi u normalnoj pravnoj državi Tužilaštvo, na inicijativu nadležnog Ministarstva, po službenoj dužnosti moralo da naloži meru zabrane distribucije kompletnog današnjeg tiraža oba tabloida i svih drugih novina gde se na najbezobrazniji mogući način sa sve sikom devojčice na naslovnici piše o broju nasrtaja otmičara na njen život, telo, dostojanstvo.  U normalnoj pravnoj državi bi se otvorila i istraga da se dozna kojim to kanalima iz policije i tužilaštava informacije „cure“ ka tabloidima i krajnje, u normalnoj državi,  sa normalnim i zdravim društvom, sve i da se pojavi na trafikama, današnji broj tabloida bi ostao netaknut i neprodat.

Krivi smo mi…

Tu dolazimo do konačnog važnog pitanja: Koliko mi kao društvo snosimo odgovornost za lešinarsko tabloidno izveštavanje o ovom i svim sličnim slučajevima? Nažalost, mnogo.

Jedan deo društva jer te tabloide kupuje i rešava da za 20 dinara koliko ih plati, u laži i sablažnjive senzacionalističke gluposti – veruje. Ako je verovati jedinim dostupnim podacima do kojih smo došli, ta dva tabloida na dnevnom nivou kupi blizu 150 000 ljudi. Internet izdanja im sigurno imaju još višestruko veći domet. To nas sve vodi dalje do toga da u iščitavanju takvih užasnih TUGA DO NEBA tekstova aktivno na dnevnom nivou učestvuje značajan broj građana. Kada se tome doda da se njihovi urednici, takođe na dnevnom nivou, pojavljuju u programima bar na dve televizije sa nacionalnom frekvencijom u svojstvu analitičara ozbiljnih političkih tema a pritom se ne zaboravi da javnu zaštitu kao „pristojni ljudi“ imaju i od same institucije predsednika države – čitava stvar jasno prevazilazi tek puku neprofesionalnost. Blaga kaznena politika te presude kojima se procenjuje da nečiji uništen život provlačenjem kroz tabloidno blatište košta deset puta manje nego zarada od jednodnevnog tiraža, pogoduju daljem fabrikovanju skandala i laži.

Drugi deo društva takođe snosi odgovornost jer iako negoduje putem društvenih mreža ili kroz saopštenja, zapravo ne čini mnogo toga da kroz smislenu građansku akciju izvrši pritisak na institucije sistema zadužene za sprovođenje zakona u našoj zemlji, da suzbija i zabranjuje ovakvo štetočinsko i nehumano ponašanje. Ako nikako drugačije, tako što će zatrpati mejlovima nevidljivu tužiteljku Dolovac, te nadležno Ministarstvo kulture i informisanja, svaki put kada se desi slična ogavna stvar.. Ili tako što će, kako je putem Twittera najavio da će učiniti Dušan Mašić, novinar, bar sat, dva danas pored kioska sa novinama pitati svakoga ko kupi sramne tabloide sa sramnim naslovnicama: „Zašto te zanima koliko je puta to jadno dete silovano?“ Ili tako što bi strane na društvenim mrežama ovih beščasnih trovača javnosti bile masovno prijavljene. Kad ima volje ima i načina.

A ako ne krenemo da ih tražimo i primenjujemo sada i odmah, posledično će nas živi pesak potpuno progutati.