Kako čitati ono što nije napisano

Prvi put sam ušao u Tanjug 1. septembra 1958. godine. Imao sam 19 godina. Posle 35 godina staža pokupio sam svoje papire i izašao iz zgrade zauvek. Prevremena penzija. Ušao sam u jednu, izašao iz drugačije agencije. Za to su se pobrinuli Milošević i njegovi sledbenici u Tanjugu.

***

Tanjug je tada bio u Ulici generala Ždanova 28. Na posao sam dolazio u odelu sa kravatom. Retki urednici imali su privilegiju da bez kravate budu na poslu, ali oni su mogli da koriste, ako im zatreba, „dežurnu kravatu“ koja se nalazila kod sekretarice. Foto-reporterima se gledalo kroz prste. Retko koji novinar nosio je bradu, Zuko DŽumhur je bio izuzetak.

***

U Tanjugu je bio odličan klub sa dobrim šankom i jeftinim vinjakom. Pilo se i u radnom vremenu bez problema. Pušilo se svuda, najviše na sastancima. Klub je bio mesto za partijske i sindikalne sastanke, ali i za drugarske večeri, dočeke Nove godine i slično. Tu se dolazilo porodično, trebalo je rezervisati mesto.

***

U unutrašnjoj redakciji, gde sam radio, bilo je više stolova nego pisaćih mašina. Novinari su svoje tekstove diktirali daktilografkinji. Tekst je zatim išao dežurnom uredniku koji bi ga rukom redigovao i prosledio korektorima, oni bi unosili promene i dodavali teleprinteristima da ih perforiraju na posebnoj uskoj traci, koju su tehničari onda emitovali redakcijama. Niko tada nije ni čuo za kompjutere.

***

Kompjuterizacija Tanjuga desila se mnogo godina kasnije, kad je agencija bila na Obilićevom vencu. Do ogromnog kompjutera Tanjug je došao na neobičan način. Direktor Pero Ivačić bio je u poseti nekoj arapskoj zemlji i dobio na poklon ček od milion dolara za opremu Tanjuga.

***

Kupljena je u Italiji ogromna mašinerija koja je zauzimala pola šestog sprata. Ne znam da li se ikada koristila. Teleksi i teleprinteri su radili još godinama. Danas običan laptop ima nekoliko puta veći kapacitet od tadašnjeg kompjutera od milion dolara.

***

Svakog jutra u Tanjugu održavani su redakcijski sastanci kada su novinari prijavljivali šta će tog dana da rade. Urednik Velimir Popović, uvek sa cigaretom u ustima i često sa maramom oko glave, jer je patio od glavobolje, bio je besan ko ris kada bi neki reporter rekao da tog dana „obilazi sektor“. To je značilo da nema o čemu da piše a „sektor“ je obično značio kafanu.

***

Učili su nas da pišemo kratko i jasno. List papira bi se delio na dve polovine. Za obične izveštaje mogli smo da koristimo samo jedan od ta dva dela. Treći smo dobijali ukoliko se radi o važnoj informaciji, uz odobrenja urednika.

***

Bilo je i tada, verovatno, lažnih vesti. Ali iz iskustva znam da su veći problem bile istinite vesti.

***

Glavni urednik Tanjuga Momo Pudar bio je odličan novinar, intelektualac sa znanjem nekoliko svetskih jezika, dva završena fakulteta, s ogromnim radnim kapacitetom. Objavio je ekskluzivnu informaciju da Savez komunista Jugoslavije neće učestvovati na predstojećem svetskom Savetovanju komunističkih partija. Odluka je bila usvojena u vrhu i Pudar je objavio vest koju su odmah prenele sve svetske agencije kao prvorazrednu.

***

Usledila je zakulisna partijska igra: ko je Tanjugu dozvolio da to objavi? U pitanju je bila, verovatno, surevnjivost nekih visokih funkcionera. Pudar je, pod pritiscima, na radničkom savetu podneo ostavku. Nekolicina nas ipak nije glasala za to. Momo je nastavio svoju izuzetno uspešnu karijeru dopisnika Tanjuga u Latinskoj Americi.

***

Nešto slično dogodilo se u Pekingu prilikom Titove posete 1977. godine. Dopisnik Politike Dragan Rančić objavio je pre svih zvaničnih saopštenja da su uspostavljeni partijski odnosi SKJ i KP Kine. Partijski sekretar Dolanc je bukvalno pobesneo.

***

Gde je taj Rančić, sutra odmah prvim vozom da se vrati u Beograd… Dolanc nije znao da voz za Beograd ne ide svakog dana, a avioni samo jednom nedeljno. Tada, međutim, nije bilo nikakvih sastanaka niti posledica. Stvar je iste večeri izglađena uz viski.

***

U Tanjugu sam prošao kroz gotovo sva novinarska mesta. Bio sam pripravnik, pa mlađi saradnik, pa saradnik, pa samostalni saradnik, onda urednik, dežurni urednik, šef redakcije, zamenik glavnog urednika. Najduže sam bio dopisnik i to je bio najlepši posao na svetu.

***

Prvo sam bio tri godine dopisnik u Sarajevu. Bila je u Tanjugu praksa da se mlađi novinari iz beogradske redakcije šalju u republičke centre na privremeni rad, kao što su novinari iz republika dolazili na praksu u Beograd. U Sarajevu sam uživao u radu i druženju sa kolegama. Često se setim najboljih drugara – Avde Husarića, LJubiše Jakšića, Asima Gruhonjića, Svete Masleše, Atifa Purivatre… Ako tako može da se kaže, tu sam pekao zanat.

***

Moskva je bila posebno dopisničko iskustvo. Stigao sam vozom na Kijevsku željezničku stanicu 1. maja 1970. godine i na moje iznenađenje dočekali su me svi jugoslovenski dopisnici u Moskvi, a bilo ih je tada sedam. Živeli smo složno, kolegijalno i drugarski. Čak nije bilo ni neke posebne konkurencije među nama.

***

Jednom nedeljno imali smo sastanak u ambasadi. Veljko Mićunović davao nam je svoje poverljive depeše da čitamo. Kasnije, u Pekingu, i Čiča Drulović ništa nije krio.

***

Tanjug je imao dopisništvo i stan u Prospektu mira 74. U dvorištu je bila stražarnica sa milicionerom koji sovjetskim građanima nije dozvoljavao pristup. Ako ste želeli da vam u posetu dođe neki Rus, morali ste da ga sačekate ispred zgrade i uvedete u stan. Stranci su bili pod striktnom kontrolom.

***

Neki su se bojali da otvoreno govore o politici u svojim stanovima. Obično bi pokazali rukom prema plafonu, navodno su tamo prisluškivači, ili bi prstima dodirnuli obrve kada bi govorili o Brežnjevu. To su bili „tajni“ znaci sporazumevanja.

***

Danas to izgleda naivno i detinjasto: prisluškuje se i snima svuda, čak iz svemira. Digitalni svet potpuno je promenio pravila igre. Sve je dozvoljeno, a između istine i laži izbrisane su granice.

***

Mališa Marović, dopisnik Politike, dao mi je odmah po dolasku savet: sovjetsku štampu treba čitati između redova. Tu se krije suština. Kada sam prilično ovladao tom veštinom, dobio sam drugi koristan savet: treba „čitati“ ono što nije napisano. Izgleda nestvarno – čitati između redova i čitati ono što uopšte nije zabeleženo. To je bilo neuporedivo dopisničko zadovoljstvo.

***

Imao sam prijatelje među sovjetskim građanima. Sa političarima na vrhu nije bila moguća komunikacija. Najviši nivo do koga sam slučajno došao bio je neki rejonski partijski sekretar u Moskvi. Ali, posle treće votke on je tvrdio kako je Lenjinovo balzamovano telo tako dobro negovano da mu rastu brada i brkovi, pa ga svake nedelje briju. Tako da nisam siguran ni da li je on stvarno bio partijski sekretar ili neki šaljivčina.

***

Jednom sam pisao reportažu o sovjetskim piscima – futuristima. Našao sam negde knjižicu sa potpisom Šahnazarov. Preko prijateljskih veza došao sam do broja njegovog telefona (u Moskvi tada nije bilo telefonskog imenika). Voleo bih da se nađemo i popričamo o njegovoj knjizi. Malo je oklevao a onda se saglasio. Predložio sam kod mene u stanu: popričaćemo, popiti nešto…

***

Odgovorio mi je da je bolje kod njega u kancelariji. Pitao sam gde je to, a on reče u CK KPSS. Nisam ni znao da sam razgovarao sa ličnim sekretarom Gorbačova. Tako sam prvi i jedini put bio u zgradi Centralnog komiteta. Iz razgovora sa Šahnazarovom pamtim njegov odgovor na pitanje: šta je najvažnije da bi jedan političar bio uspešan. Rekao je da je najvažnije da bude pošten čovek.

***

Mnogo više kontakata imao sam sa umetnicima. Iako su oni bili uglavnom kritički nastrojeni prema vlastima, ti kontakti su tolerisani jer su upravo pisci, slikari, muzičari i drugi bili ona lepša strana koju je SSSR želeo da pokaže svetskoj javnosti.

***

Posećivao sam Okudžavu, Voznesenskog, Vadima Sidura, istoričara Afanasjeva, Roja Medvedeva i druge. Pitao sam Okudžavu da li će mu sada, za vreme Gorbačova, biti lakše da stvara jer ima više slobode, a on je rekao da se do slobode najlakše dolazi pijanstvom, ali da to nema veze sa stvaralaštvom.

***

Pisac je uvek sam, sa belim listom hartije ispred sebe. Slobodu da misli i stvara niko ne može da mu da, ali ni da oduzme.

***

Najsnažniji utisak na mene ostavio je Vadim Sidur. Svetski priznati vajar koji je živeo sa ženom u podrumu. Nikada mu nisu dozvolili samostalnu izložbu. Jedine dve memorijalne skulpture mogle su se videti na Novodevičjem groblju.

***

Danas, kada njega više nema, u Moskvi postoji njegov muzej, iste skulpture koje su decenijama čamile u podrumu.

***

U Moskvi se tih godina živelo u paralelnom svetu. Ispod propagandne površine bujao je jedan drugačiji život. Prodavnice su uglavnom bile prazne, ali ste ispod tezge ili preko veze mogli da dobijete šta želite. Fantastičan je primer, kao iz romana Bulgakova, kako ljudi nestaju u robnoj kući GUM na Crvenom trgu.

***

Tamo uglavnom nije bilo šta da se kupi, neki izlozi su bili prazni. Iza štanda na kome se ništa nije prodavalo stajala je babuška i milicioner. Neki stranci bi prolazili između njih i nestajali. Iza teške zavese bila je posebna prostorija krcata robom, po niskim cenama.

***

Tu su mogli da uđu samo odabrani. Nagomilani stvarima izlazili su na mala vrata a Moskovljani su se pitali zašto stranci nestaju, a posle su tako zadovoljni.

***

Često sam išao u pozorište iako je bilo gotovo nemoguće nabaviti karte. Ali, ako vam je prijatelj bio Griša, onda je sve bilo moguće. Griša je mogao sve: da vam donese kilo najboljeg kavijara ili da vas odvede u neki podrum da gledate zabranjenu za javno prikazivanje predstavu Harolda Pintera.

***

Griša je imao pomoćnika Tolju, i bili su kao likovi iz romana Zlatno tele. Griša je često i citirao Ostapa Bendera smejući se valjda i samome sebi. On je bio advokat, ali je radio i kao savetnik azerbejdžanske ambasade u Moskvi (sve sovjetske republike imale su svoje ambasade u centru države).

***

Najviše je uživao kao honorarni šofer jednog putujućeg pozorišta. Ne samo zbog glumica, već i zbog autobusa kojim je prevozio trupu, a koji je u slobodnom vremenu bio na njegovom raspolaganju. Sve dok nisam položio vozački ispit, mene je Griša autobusom vozio do pijace, da sačekam goste na željezničkoj stanici, ili da odem u pozorište gde bi mi on na vreme obezbeđivao ulaznice.

***

Nije bilo problema koji Griša nije mogao da reši. Da budem iskren, gotovo svaki dopisnik imao je nekog svog Grišu. Ovaj „moj“ bio je prva klasa.

***

Kina je bila nešto drugo. Biti stranac u Kini tih godina bio je fascinantno. U Internacionalnom klubu, gde su stranci obično ručali, jela su se naručivala prema posebnom „cenovniku“. Šefu sale, gospodinu Liu, koji je svojevremeno bio prevodilac DŽu Enlaju ali je početkom Kulturne revolucije prebačen na prevaspitavanje u ugostiteljstvo, rekli biste samo – tri juana po osobi. Ili, ako je bio banket – pet juana. Onda bi gospodin Li u kuhinji konsultovao kuvare šta najbolje da pripremi gostima za te pare, uzimajući u obzir šta ste naručili juče ili pre nekoliko dana, da se jela ne ponavljaju.

***

Svi Kinezi nosili su tzv. mao bluze u tri boje – plavu, zelenu i sivu. Ostavljali su utisak jednakosti. Sve dok ih ne bi skinuli. Ispod neki su nosili pamučne, drugi svilene košulje, neki su imali džemper od kašmira, neki nisu imali ni pulover. Mao bluze nemaju veze sa Mao Cetungom, „kreirao“ ih je prvi predsednik kineske republike Sun Jatsen.

***

Teško je bilo dolaziti do informacija u Kini sedamdesetih i osamdesetih godina kada sam tamo prvi put boravio. Glavni izvor vesti bila je štampa i prevodilac u Tanjugu, mister Si, imao je pune ruke posla. Često sam iz članka preko čitave velike strane Ženmin žibaoa mogao da izvučem samo nekoliko rečenica za vest ili informaciju.

***

Ali, na početku velikih promena u Kini sve je bila vest. Kad su Kineskinje umesto obaveznih pantalona ponovo obukle suknje – to je bila vest dana. Kad su na radiju počeli da emituju muziku Čajkovskog ili Mocarta, i to je bila vest, jer su više od deset godina bili „zabranjeni“. Kad su se pojavili prvi privatni automobili – to je bila prava senzacija. Sada Pekingom jure milioni automobila i meni se čini da sam tamo živeo u 18. veku.

***

Kinezi su delikatni kad žele da ti nešto novo saopšte. Oni nastoje da to izgleda kao da si sam otkrio novost.

***

Jednom su me pozvali u Ženmin žibao kod glavnog urednika. Na zidu iza njegovog stola bile su prislonjene neke merdevine. Obratio sam pažnju i video da nema uobičajene fotografije Mao Cetunga. Pitao sam zašto je nema? Odgovorio je smešeći se: nema. A u drugim kancelarijama? Nema ni tamo. A u Pekingu? Nema nigde osim na Tjen Anmenu. Tako je počela i za strance očigledna demaoizacija.

***

Kinezi su svetski majstori tradicije i rituala. To su navike koje traju hiljadama godina. Kad žele da pokažu posebnu pažnju, onda glavnog gosta stave da sedi s leve strane domaćina. Posebna čast je kad mu domaćin, čak i predsednik republike, lično naspe mao taj u čašu.

***

Kad članovi najužeg partijskog tela ulaze na neki sastanak, onda po njihovom redosledu možete uočiti ko je prvi, pet ili sedmi po značaju. U jeku borbe za povratak Deng Sjaopinga na politički vrh narod je na drvoredu u glavnoj ulici kačio male flaše.

***

Prolazio sam nedeljama pored toga a nisam znao zašto. Dok mi jedan kolega nije rekao da se ime Sjaoping izgovara slično kao i „flašica“ na kineskom. Oni su na taj način pozdravljali povratak Denga.

***

I prema stranim dopisnicima Kinezi su pažnju izražavali na delikatan način. Moji porodični gosti iz Beograda imali su tretman kao zvanična delegacija. Kinezi su ih vodili u razgledanje fabrika, narodnih komuna ili umetničkih institucija.

***

Jednom smo išli u posetu nekoj južnoj provinciji džipovima. Ranije bismo obično bili na začelju kolone i nagutali se prašine. Ispred su uvek bili najbolji prijatelji – Korejci, Vijetnamci. Ovog puta bili smo na čelu. Približavala se Titova poseta 1977, pa su Kinezi i na taj način pokazivali svoje raspoloženje.

***

Kod njih ništa nije slučajno. To je bila mala pažnja, ali ako se bolje razmisli, imala je dublje značenje: najavljivala je bolje dane za kinesko-jugoslovenske odnose. Tih meseci imao sam nezamislivu novinarsku privilegiju – da posetim Tibet zatvoren dvadeset godina i da prisustvujem partijskom sastanku jedne osnovne organizacije.

***

Samo ne treba zaboraviti da takva posebna pažnja ne traje večno. Kad Kinezi više nisu posebno zainteresovani, brzo se okreću prema drugima.

***

Srpska štampa nema danas stalne dopisnike u inostranstvu, što je velika šteta. Ne znam zašto je to tako, sigurno nije zbog para. Čak i oni povremeni dopisnici izveštavaju samo o posetama visokih rukovodilaca i o bilateralnim odnosima. Ranije bi takve dopisnike odmah vratili.

***

Od dopisnika se očekivalo da izveštavaju o zemlji u kojoj se nalaze, o njenoj unutrašnjoj i spoljnoj politici i svemu ostalom. Iluzija je da internet pruža zamenu.

***

Danas je problem selektirati informacije kojima vas bombarduju sa svih strana. Gomilanje vesti izvan konteksta je idealna šansa za manipulisanje ljudima. Zatrpani smo poluistinama, što je najopasnije.

***

Nastupilo je vreme globalne manipulacije ljudskim umom. Više ne važi sugestija da treba „čitati između redova“, ali možda ostaje na snazi ona da treba „čitati ono šta nije napisano“.

O sagovorniku

Aleksandar Novačić, srpski i jugoslovenski novinar sa višegodišnjim iskustvom dopisnika iz Moskve i Pekinga, diplomirao je političke nauke na Beogradskom univerzitetu. Radio je u Tanjugu, agenciji Beta, Ninu… Pisac je 17 knjiga iz oblasti međunarodne politike, istorije i kulture. Osam knjiga napisao je o Kini. Autor je više romansiranih biografija ruskih klasika – Čehova, Jerofejeva, Bulgakova, Gogolja i Platonova, te pozorišne drame “Tri ljubavi Antoše Čehontea”.