Atentat na Charlie Hebdo kao teror opskurantizma

KONTEKST: Teroristički napad na satirični magazin Charlie Hebdo (nedeljnik Charlie) u kome je ubijeno 12 osoba (uključujući najveći i „najznačajniji“ deo redakcije koju su činili crtači i novinari: Charb, Wolinsky, Cabu, Bernard Marris, Tignous) i četvoro njih teško ranjeno, postao je glavna svetska vest na početku ove 2015. godine. U pitanju je klasično ideološki motivisano ubistvo sa, u najvećem, precizno utanačenim metama. Posebno zbunjuje način na koji je izveden ovaj verovatno najgori politički masakr u Francuskoj u poslednjih pola veka: priprema, hladnokrvni i brzi napadi, rafalna paljba, 12 egzekucija u izuzetno kratkom roku, dobro istrenirane ubice koje ni u jednom momentu ne pokazuju znakove panike itd. U najkraćem, zapanjujuća „profesionalnost“ i okrutnost, glavne su karakteristike datog zločina.

Svakom laiku bi, kada bi razmišljao o potencijalnim glavnim simboličkim metama terorističkih napada, upravo ovaj magazin pao prvi na pamet. Ali nije sasvim jasno kako ova belodana stvar nije bila jasna i onima kojima je morala biti: službama državne bezbednosti.

ZAŠTO CHARLIE HEBDO?: U pitanju je magazin, nedeljnik, koji, prema rečima sada već bivšeg glavnog urednika i vodeće ličnosti Charaba (Henri Charbonnier – pravo ime i prezime), okuplja i reprezentuje razne struje i frakcije na levici: od umerene, preko radikalne, do ekstremne levice (pa i one ljude koji apstiniraju od glasanja i samopoimaju se apolitičnima). Da bi se razumela redakcijska linija časopisa, takođe treba pomenuti da su u pitanju novinari i crtači koji su manje-više u ranijim periodima radili u dnevnim novinama Komunističke partije Francuke (PCF), Humanité, i u drugim časopisima u kojima je dominirala tzv. „Prva levica“, ili „stara levica“ (ovaj tip levice je kroz unutrašnje političke borbe prisutan u gotovo svim najrelevantnijim francuskim levičarskim partijama), čija je jedna od glavnih karakteristika upravo bespogovorni univerzalizam i plediranje za čisto sekularnu republiku.

U tom ključu postaje jasnije zašto su glavne „mete“ ovog satiričnog, ali društveno i politički otvoreno angažovanog magazina, upravo konzervativna i ekstremna desnica, katolicizam, islamizam, judaizam, religijske sekte itd. Uprkos žestokim i izrazito ubojitim provokacijama upućenim svim religijskim denominacijama, u poslednje vreme su ipak najviše reakcija izazivale karikature u kojima se ismeva radikalni islam. Nisu malobrojni ni oni koji zbog opšteg konteksta islamofobije u francuskom društvu, Charlie Hebdo denunciraju kao islamofobni časopis koji polako gubi subverzivni karakter i putem društvene satire postaje važna karika u toj antimuslimanskoj histeriji. Ove optužbe su naročito dolazile iz tabora tzv. „Druge levice“, odnosno levice koja se zalaže za multikulturalizam i odbacije lažni univerzalizam (odnosno asimilatorske tendencije) Francuske Republike. Napadi na magazin i pretnje novinarima su se pogotovo multiplikovali nakon objavljivanja karikature Muhameda, a jedno vreme im je bila obezbeđena i policijaska zaštita.

Zbog svega navedenog, jasno je zašto bi i svakom laiku, kada bi razmišljao o potencijalnim glavnim simboličkim metama terorističkih napada, upravo ovaj magazin pao prvi na pamet. Ali iz tog razloga nije sasvim jasno kako ova belodana stvar nije bila jasna i onima kojima je po karakteru svoga posla morala da bude jasna: odnosno, službama državne bezbednosti.

ODGOVORNOST: Tako na ovom mestu dolazimo i do pitanja odgovornosti. Naravno, odgovornost neposrednih izvršilaca za krvoproliće, braće Chérifa i Saïda Kouachia, nesumnjiva je, direktna, najvidljivija, a u mainstream medijima već omniprisutna i moralizatoriski obrađena. Međutim, ne smemo zaboraviti ni neke strukturne uzroke koji su doveli do tragedije, ali koje niko ne pominje u glavnim francuskim medijima. Tu pre svega mislim na socijalni položaj dominiranih klasa i, pre svega, imigranata u francuskom društvu, kao i na katastrofalnu geostratešku politiku francuskih političkih elita.

Naime, fenomen imigranata poreklom iz Magreba je u današnjoj Francuskoj fenomen isključenih par excellence. U najvećem se radi o drugoj ili trećoj generaciji imigracije koja je rođena u Francuskoj (francuski, iako „iskvareni“, joj je maternji jezik i imaju francusko državljanstvo), u radničkim i siromašnim predgrađima, dakle, generacije potpuno marginalizovanih mladih ljudi koji su izopšteni iz društva i prepušteni samima sebi. Drugim rečima, dok su njihove dede i babe, odnosno očevi i majke, koji su tragom kapitala i njegovih potreba došli u Francusku i živeli u tim predgrađima relativno pristojnim i mirnim životom uz gotovo punu zaposlenost, nove generacije su nezaposlene, stigmatizovane i od države i društva označene kao neprijatelji Repubike i njenih univerzalnih (zapadnih) vrednosti. Ovako getoizirani, ti ljudi su od rane mladosti osuđeni na krizu identiteta i bavljenje raznim ilegalnim i poluilegalnim poslovima kako bi preživeli, a uz katastrofalno obrazovanje u banlieuovima i besperspektivnost, neki od njih postaju lake mete raznih reakcionarnih i opskurantskih religijskih grupuskula.

Ne treba zaboraviti ni podršku francuske države religijsko-fundamentalističkim pokretima i džihadistima širom sveta, a posebno u Severnoj Africi i na Bliskom istoku (Irak, Libija, Mali, Sirija).

S druge strane, ne treba zaboraviti ni podršku francuske države religijsko-fundamentalističkim pokretima i džihadistima širom sveta, a posebno u Severnoj Africi i na Bliskom istoku (Irak, Libija, Mali, Sirija). Ta podrška je vođena svakako geostrateškim interesima njenih političkih i ekonomskih elita, a jedna od važnijih posledica je ta da se, prema nekim ekspertima za bezbednosna pitanja, između 900 i 1.000 Francuza obučavalo i učestvovalo samo u recentnim borbama u Siriji protiv tamošnjeg režima: uglavnom se radi o adolescentima, tj. psihički, emotivno i kognitivno nedovoljno zrelim osobama. Među njima ima naravno i starijih adolescenata i profesionalnih ratnika. Prema nekim istraživanjima, u pitanju su veoma inteligentni ljudi, odlučni i mirni, koji su uglavnom živeli i radili na granici zakona pre nego što su se religijski radikalizovali (neki od njih su već bili u zatvoru zbog raznih krivičnih dela), iz vrlo siromašnih porodica i kvartova, a pošto su već postali pobornici političkog islama i vojno se obučili u džihadističkim kampovima (deo današnje džihadističke „elite“ je obučavan i u specijalnim NATO bazama u Jordanu), poslati su da se bore na konkretnim ratištima.

Prema poslednjim informacijama, iako je na početku iz policije rečeno da osumnjičeni za atentat na Charlie Hebdo nisu „registrovani“ kao profesionalci, upravo se radi izuzetno dobro obučenim borcima koji pripadaju jemenskom ogranku Al-Qaïdae. Jedan od njih je čak hapšen pre nekoliko godina zbog pokušaja vrbovanja ljudi za rat u Iraku (čak se nalazi i na crnoj listi SAD-a kao terorista), a posebno je zanimljivo (sumnjivo) što je, uprkos činjenici da je već bio na radaru tajnih službi, i pored toga što je Charlie Hebdo već godinama izložen pretnjama, državna služba dozvolila teroristički napad. Da li se radi o nemaru, tj. neshvatljivom amaterizmu onih koji su zaduženi da sprečavaju ovakve akcije, ili je u pitanju nešto drugo, za sada ostaje u okviru domena nagađanja i teorija komplota. U svakom slučaju, istrazivački novinari i ostali zainteresovani ne smeju nipošto prestati s pitanjima o kakvim se tu sve igrama i interesima radi, kao i o, naročito, ulozi pojedinih tajnih službi.

“DOBITNICI“ I “GUBITNICI“: Kada govorimo o neposrednim posledicama “francuskog 11. septembra“, jasno je da na talasu ovog akta islamofobija i komplotizam dobijaju novi zamah. Uprkos tome što je, insistiranjem na činjenici da se nipošto ne sme praviti amalgam između islama i terorizma (te da rat treba objaviti samo ovom poslednjem), dominantni “humanistički“ diskurs u najrelevantnijim medijima i među najznačajnim političkim grupacijama “pomirljiv“ i politički korektan, širom Francuske su, s druge strane, već od prvog dana registrovani masovni napadi na objekte u kojima mislimani vrše svoju praksu. Dakle, drugi, “rasistički“ diskurs, koji trenutno strukturira debatu u francuskom društvu, otvoreno je islamofobičan i naglasak stavlja na tome da je ovim činom islam proglasio rat Zapadu, te da mu se treba suprotstaviti svim sredstvima. Njegovi najistaknutiji propagatori su pojedni univerzitetski, kulturni i medijski radnici, kao i najjača politička snaga trenutno – ekstremno desničarski Front national. Uprkos tome što se radi o potpuno različitim vizijama uzroka, posledica, kao i perspektive, zajednički element ovih interpretacija je njihova emocionalna i moralizatorska dimenzija.

Atentat na Charlie Hebdo tako čitavu muslimansku zajednicu u Francuskoj osuđuje na poziciju zarobljenog taoca.

Atentat na Charlie Hebdo tako čitavu muslimansku zajednicu u Francuskoj osuđuje na poziciju zarobljenog taoca. Francuski građani koji vode poreklo iz Magreba su i do sada imali problem da dobiju posao u svojoj sopstvenoj državi. Nakon ovoga, (pristojan) posao za njih postaje misaona imenica, čime će se perpetuirati začarani i strukturno uslovljeni krug koji proizvodi džihadiste u samom srcu Evrope. Jedini dobitnici u ovoj situaciji su dakle opskuranti svih fela, a pre svega oni na čelu sa islamofobima. Marin Le Pen već poziva na povraćaj smrtne kazne i obračun s nelojalnom imigracijom. Ali isto tako, fizičko i simboličko nasilje kome su u kurentnom kontekstu izloženi muslimani, može dovesti do dalje masovizacije religijski radikalnih građana pod uticajem samozvanih islamističkih vođa koje im, uz fantazme o odbrani islama i nužnosti sukoba religija i civilizacija, nude utočiste od hajke. Oni, u stvari, igraju istu onu ulogu kao cionisti koji su uvek spremni da instrumentalizuju talase antisemitizma za svoje uništiteljske ciljeve.

POLITIČKE I SOCIJALNE IMPLIKACIJE: Na kraju važno je podvući da su neprihvatljivi bilo kakvi oblici racionalizacije ovog gnusnog terorističkog čina insistiranjem na argumentu kako se eto radi o rasističkom časopisu, kako je licemerno da se plače za francuskim građanima dok država Francuska svakodnevno učestvuje u ubistvima muslimanskih građana širom sveta itd. Naime, najpre treba naglasiti da Charlie Hebdo još uvek uživa važan simbolički kapital na levici i niko razuman mu ne može prišiti rasizam: štaviše, on je uprkos svemu, na prvom mestu, simbol antirasizma i slobode izražavanja, pa onda svega ostalog. Naravno, ne treba negirati da se dosadašnja redakcijska politika može okarakterisati i kao islamofobna: barem u podjednakoj meri kao sto je i hrišćanofobna, judeofobna, konzervatofobna itd. U najkraćem, ukoliko bismo pristupili definisanju njegovog karaktera, u pitanju je zaista politički izrazito nekorektan magazin koji se – koristeći najprizemnije stereotipe i klišeje – ruga svima, uključujući i sebi. Međutim, to nipošto ne može biti prihvatljiv razlog da se putem rečenih relativizacija, ideološki pravdaju religijsko nasilje, ubistva i mračnjačka zatucanost.

Ono što najviše plaši je činjenica da su se brojni negativni uslovi susreli, tako da ovaj teroristički akt može izazvati nesagledive posledice po francusko društvo. Neke od njih smo nagovestili u prethodnim redovima. Ipak, kao i u brojnim ranijim prilikama, u kontekstu ekonomske krize, njegova najznačajnija implikacija je to što će podstičući identitetske podele i kompeticiju bioloških i kulturnih posebnosti u divergentnim grupacijama radnih klasa, biti još samo jedno od oruđa propagande političkih elita. Naime, pod kišobranom borbe protiv terorizma, iste pozivaju na nacionalnu koheziju, republikanski poredak, vrednosti zapadne civilizacije itd. dok istovremeno ukidaju civilizacijska dostignuća radničkog pokreta iz XX veka, stvaraju uslove za dalje bogaćenje dominantnih klasa, kao i za razaranje društva putem ekstremnog društvenog raslojavanja, donose autoritarne zakone, ukidaju slobode i vode svoje imperijalne ratove u cilju „civilizovanja“ trećeg sveta. Zbog toga je jedini način da se ovim praksama stane na put: 1. nedozvoliti da se upadne u zamku tzv. „nacionalnog jedinstva“, i 2. kolektivno se boriti, bez obzira na sve identitetske partikularizme, za socijalnu i ekonomsku pravdu.